Razvijene zemlje su na Samitu Ujedinjenih nacija o promeni klime održanom u Egiptu primorane da osnuju sasvim novi fond za nadoknadu štete i saniranje posledica od klimatskih promena koje pre svega trpe zemlje u razvoju, odnosno iste one koje su promenama klime istorijski najmanje doprinele.
O takvom fondu bilo je reči već čitavih trideset godina. Siromašne zemlje, mahom žrtve kolonizacije, dosad su o njemu mogle samo da sanjaju. Umesto odštete, dobijale su mrvice iz drugih fondova, u koje se nije ni redovno ulagalo.
Nakon eskalacije poplava i suša širom planete, presušivanja reka, podivljalih bujica, rasta učestalosti požara u tundrama i šumama – nakon što je ove godine trećina stanovnika Pakistana i pola tamošnjih žena i dece postalo žrtva razornih poplava, kao zastražujući primer sudbine kakva čeka i druge zemlje globalnog juga – moglo bi se pretpostaviti da su se razvijene zemlje sažalile na delove planete od su čijeg zlata, nafte i žive krvi stasale.
Ali, da u međunarodnoj politici uopšte može biti empatije ne bismo bili na pragu paklenog kazana.
To ne znači da progresivnih glasova i ideja nema (eno ih među naučnicima, aktivistima za zaštitu životne sredine, predstavnicima međunarodnih organizacija, pa čak i retkih nacionalnih administracija), već da i o njihovoj promociji i implementaciji presuđuju vojna i ekonomska sila i igre dominacije.
U konkretnom slučaju, odnos između zapada i Kine, kojoj se isplati da podrži zahteve zemalja u razvoju (formalno, još godinu dana kao jedna od njih) kojima se (ukoliko fond zaživi) ekonomski slabe njeni takmaci na globalnom tržištu i političkom atlasu.
Nakon dve nedelje iscrpljujućih pregovora razvijene zemlje su popustile pred pritiskom ujedinjenog diplomatskog bloka zemalja u razvoju i obećale da će uložiti u oporavak potonjih. Mediji javljaju da je čitav samit protekao u atmosferi haosa i netrpeljivosti, teških reči i naglašenih tenzija, te da mu je do pred kraj pretio neuspeh.
Daleko od toga da su uspesi dosadašnjih samita o promeni klime doveli do promene ekonomskih trendova kakva je planeti potrebna. COP ipak ostaje jedna od najvažnijih, a možda i jedinih, prilika da čovečanstvo izdeljeno na nacionalne države pokuša da sarađuje u korist opstanka živog sveta, makar se pretvarajući da je čovek sebi s pravom nadenuo epitet razumnog bića.
Do preokreta je, javljaju mediji, došlo tokom poslednje runde pregovora, koja je trajala dva puna dana i noći. SAD, EU i Velika Britanija, predstavnice najvećih istorijskih štetočina u pogledu globalnog otopljavanja, do 18. novembra ujutru su se protivile tome da se osnuje posebni fond za odštetu, argumentujući takav stav i pretpostavkom da je operativnije u slučaju katastrofa povlačiti sredstva iz postojećih fondova. U petak ujutru EU menja kurs i pristaje na osnivanje fonda – pod uslovom da u njega ulaže i Kina.
Podsetimo, Kina u ovom trenutku ispušta duplo više CO2 u atmosferu nego SAD, a po kumulativnom doprinosu klimatskim promenama zauzima visoko drugo mesto među nacionalnim državama. Kina je, ipak, po računici Svetske banke do 2023. formalno zemlja u razvoju, a u pregovorima o fondu za gubitak i štetu sa ostalim zemljama u razvoju u istom diplomatskom bloku.
Kako Gardijan piše, za predstavnike zapadnih zemalja je predstavljalo iznenađenje što zemlje siromašnijeg juga nisu pristale na predlog EU. Iako gledano sa strane i na osnovu šturih informacija, čini se da je jug u aspektu međunarodne politike napravio dobar strateški potez, ne pristajući na razbijanje svog bloka i nastavljajući da Kini daje diplomatsku težinu zastupnice većine sveta i borkinje za istorijsku klimatsku pravdu. Globalni jug je, ukratko, itekako svestan da bi ga bez podrške Kine Zapad preveo žedne preko – kako je krenulo – bujica i ostavio gladne u pustinji kao i do sada. U ovom trenutku izbor tako i nije bio između manjeg fonda koji bi punio Zapad i većeg koji bi punili i Zapad i Kina, nego između bilo čega i ničega.
Uz to je (kako se, barem, na zapadu komentariše) predstavnicima Evropske unije na slepu mrlju pala činjenica da je staro neprijateljstvo prema kolonijalnim silama među zemljama u razvoju sveže obnovljeno mržnjom zbog izostanka adekvatne pomoći zapada tokom epidemije kovida, a naročito njegovim, uopšteno govoreći, ekskluzivističkim i profitno orijentisanim pristupom deljenju vakcina i njihovih patenata.
Globalni jug je u ovom trenutku iskoristio kakvu-takvu ravnotežu sila. No, dok se raspravljalo o gubicima i šteti, Titanik održivosti života na planeti je nastavio da tone. Preko potrebne odluke o ograničavanju fosilnih goriva i ekstraktivističke industrije nisu donesene.
Na rubu klimatske katastrofe svedočimo tragedijama. Ako se podsetimo da tragedija predstavlja dešavanje do koga akter drame stiže sve vreme pokušavajući da ga izbegne, moglo bi se reći da su zemlje globalnog juga tragički junaci u klasičnom smislu te reči. Dok su u ovom trenutku iskoristile ravnotežu sila boreći se za priznavanje štetnosti klimatskih promena, vrlo je moguće da su dale svoj mali doprinos tome da u bližoj budućnosti ponovo gledamo unipolaran svet, najsuroviji prema siromašnima – a, tražeći istorijsku pravdu za one koji su ih gotovo ubili, dale snagu svojoj jedinoj uzdanici da taj posao i dovrši.
