Prema zvaničnim statistikama problem beskućništva je neznatan. Međutim, prave razmere problema i moguća rešenja potisnuti su dugogodišnjim odsustvom socijalnih politika.
Približavaju nam se izbori za odbornike skupštine grada Beograda. Iako je nesumnjiv značaj grada Beograda za politički život u Srbiji, čini se da je kod većine značajnijih političkih aktera koji su predali svoje liste ovo, pre svega, iskorišćeno kao alibi za nepostojanje ikakvog smislenog predizbornog programa o kom bi građani i građanke Beograda trebalo da se izjasne 4. marta.
Kampanja za gradske izbore
U opozicionom bloku smo do sada u kampanji imali prilike da se upoznamo s idejama da se uspostavi institucija ombudsmana za kućne ljubimce (šta ćemo s nekućnim ljubimcima?), da se uvedu estetske komisije u oblasti arhitekture (ova ideja je u međuvremenu zamenjena predlogom da se angažuju „domaći pravni stručnjaci i arhitekte kako bi se Beograd na vodi vratio Beograđanima […]“), ali i malo bizarnije ideje poput zaokruživanja kraljevine Srbije na izbornom listiću za lokalne izbore.
S druge strane, vladajuća koalicija upregla je svu mašineriju kako bi nas ubedila da su izbori za odbornike gradske skupštine izbori na život i smrt, te da bi njihov eventualni poraz značio uvođenje Srbije u period političke nestabilnosti, koja nam, eto, baš sad ne treba jer smo krenuli da dižemo dži-di-pi, privlačimo strane investicije i da bivamo lideri u regionu, a i šire. I da uvodimo metro.
Kada smo ilustrovali čega sve ima od tema koje se provlače u tekućoj kampanji, pogledajmo čega sve nema. Upadljivo je odsustvo teme stanovanja i beskućništva kao posledice kranje deprivacije prava na adekvatno stanovanje. O ovom problemu se i inače u Beogradu razgovara jedino kad zima zagudi, pa mediji kroz „toplu ljudsku priču“ izveste da prihvatilište radi preko granica svojih kapaciteta i da građani i građanke mogu doneti pomoć u Kumodrašku 226a. Ostalim danima prosečan Beograđanin ne zna ni koji je broj beskućnika koji se trenutno nalaze na ulicama, koji su projektovani kapaciteti prihvatilišta za odrasla i stara lica, niti kakve se usluge pružaju korisnicima ove usluge socijalne zaštite.
Beskućništvo – razmere problema
U jednom od retkih istraživanja njihovog položaja, Hausing centar kao osnovne uzroke beskućništva kod onih lica koja koriste usluge Prihvatilišta (takozvanih primarnih beskućnika), navodi cenovnu nedostupnost stanovanja, loše zdravlje i nepostojanje lica koje bi brinulo o njima. Nasuprot tome, u samo 23% slučajeva beskućništvo je uzrokovano bolestima zavisnosti, razvodom i/ili nasiljem u porodici.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u čitavoj Srbiji ima 445 primarnih beskućnika dok je broj onih koji žive u „nehigijenskim naseljima“ 17.842 (sekundarni beskućnici).1 Od ovog broja 39% je onih koji žive u Beogradu. Dakle,prema ovim podacima u Beogradu je oko 150 beskućnika koji žive na ulicama i oko 7.000 onih koji žive u „nehigijenskim naseljima“. Ukoliko je ovo tačno, onda je zapravo problem beskućništva u Beogradu vrlo jednostavno rešiti – samo podizanje kapaciteta Prihvatilišta za odrasla i stara lica (koje trenutno ima 105 kreveta, ali godinama obavlja poslove preopterećenim kapacitetima, koji broje od 130 do 140 popunjenih kreveta) rešilo bi veliki deo problema koji se odnosi na primarne beskućnike.
Ovo, naravno, nije tačno, i to primećuje i gorenavadeni Republički zavod za statistiku u svojoj publikaciji o rezultatima popisa iz 2011. godine. Jedino što je tačno jeste da ne znamo koliko danas ima beskućnika u Beogradu, koliko su kapaciteti za bavljenje problemima beskućništva nedostatni, niti šta je rešenje ovog problema. Posledično, ne znamo ni šta o svemu tome misle političke partije koje učestvuju u trci za mesto u gradskoj skupštini.
Zašto stanovanje i beskućništvo nisu teme na ovim izborima?
Upadljivo odsustvo stanovanja kao teme koja se kandiduje na ovim izborima nije nikakva novost u političkom životu Srbije. Stanovanje nam može poslužiti kao ilustracija puta koji je država prešla tokom povlačenja iz svojih socijalnih uloga i prepuštanja ostvarivanja socijalnih prava snalaženju na tržištu.
Ogroman broj podstanara koje jedna neplaćena kirija deli od ulice ili spavanja na nečijem kauču, sve veći broj prinudnih iseljenja i pokušaja blokiranja prinudnih iseljenja, veliki broj neformalnih romskih naselja za koja se kao jedino rešenje nameću prinudna iseljenja i smeštaj u izolovana naselja, gde ih dočekuje 14,8 m2 metalnog kontejnera, vojni beskućnici, izbeglice i interno raseljeni koji godinama žive u iščekivanju „trajnog stambenog rešenja“, praćeni su nefunkcionalnim i potpuno obesmišljenim sistemom socijalnog stanovanja.
U takvom stambenom paklu, koji je naša nova normalnost, sasvim je i očekivano da beskućništvo, kao uostalom ni stanovanje, ne budu teme o kojima se razgovara u kampanji.
Na sličnu situaciju nailazimo i ako se izmaknemo od Beograda. Pogledamo li programe vlada Republike Srbije u periodu od 2000. godine do danas, videćemo interesantnu zakonitost – ni u jednom od programa nema ni slova o pravcima razvoja stanovanja i socijalnog stanovanja niti o načinima na koje će se obezbediti ostvarivanje svima nama garantovanog prava na adekvatno stanovanje.2
U programu rada Vlade Zorana Đinđića nema pomena o stanovanju. Tadašnje dominantna politika da je neophodno da se država, kao liberalna i demokratska, „ne meša“ u pitanja koja ulaze u domen socijalne države, pokazaće se kao dominantna do današnjih dana.
U ekspozeu povodom izglasavanja prve Koštuničine Vlade, stanovanje se pominje samo u delu gde se govori o nedostupnim stambenim kreditima, legalizaciji objekata izgrađenih bez građevinske dozvole i u delu koji se odnosi na pružanje „pune pomoći“ izbeglicama. S druge strane, ova ideološka matrica dopunjena je u programu druge Koštuničine Vlade, gde se navodi da je neophodna „opšta denacionalizacija i privatizacija građevinskog zemljišta“, dok se s druge strane najavljuje obezbeđivanje stambenog zbrinjavanja siromašnih, posebno izbeglih i prognanih lica i ratnih vojnih invalida, kao i donošenje Zakona o socijalnom stanovanju i podsticanje izgradnje socijalnih stanova.
Mirko Cvetković je kao predsednik vlade fokus stavio na rešavanje stambenih potreba mladih i obezbeđivanje subvencija bračnim parovima s decom. Njegov naslednik na mestu predsednika vlade, koji vodi partiju koja navodno dolazi s levog dela političkog spektra, Ivica Dačić, isto tako nije posvetio nikakvu pažnju stambenom paklu u kom žive građani i građanke Srbije.
Aleksandar Vučić je u svom prvom Programu rada Vlade ponovio prethodno data obećanja da će se država baviti jeftinom stanogradnjom koja je trebalo da generiše masovnu tražnju za stanovima i pokrene građevinarstvo. Nasuprot tome, u programu njegove druge vlade nije bilo reči ni o jeftinoj stanogradnji ni o stanovanju uopšte.
Konačno, Program rada Vlade Republike Srbije na čelu s Anom Brnabić stanovanje pominje u odeljku u kom se govori o rezultatima – povećanju rasprostranjenosti usluge socijalnog stanovanja uz podršku za osobe s invaliditetom.
Imajući u vidu opšti društveni i politički okvir u kom se nalazimo, gde Ustav ne garantuje eksplicitno pravo na adekvatno stanovanje i gde političke partije koje su nasledile privatizovan i devastiran stambeni fond iz devedesetih jednostavno biraju da stanovanje prepuste „tržištu“, a građani bivaju primorani da sklapaju kraj s krajem, pa od sopstvenih egzistencijalnih problema uglavnom ne uspevaju da se bave solidarnim borbama, nije iznenađujuće da beskućništvo nije tema ove kampanje.
Pored toga, čini se kao da višedimenzionalnost problema beskućništva i stvarna ili prividna nezainteresovanost glasačkog tela za ovu temu ni ne motivišu učesnike izborne trke da makar izmišljaju obećanja koja se odnose na beskućništvo u Beogradu.
Gde je tu beskućništvo?
Srpska napredna stranka u čitavoj šumi poruka koje šalje ni rečju ne pominje pitanje beskućništva niti stanovanja. Socijalisti, osim što besramno svojataju izgradnju Novog Beograda, nude i „metropolu koja brine o ljudima“, ali bez ikakvog pomena stambene politike.
S druge strane, Demokratska stranka i lista okupljena oko nje najavljuju izgradnju neprofitnih stanova za naučnike, istraživače, stručnjake i umetnike. Pored toga ova lista ima još dve mere u programu koje su povezane s temom stanovanja. Tako je najavljeno smanjenje računa za grejanje i povećanje broja domaćinstava koja imaju pravo na subvencije za komunalne usluge.
Konačno, bivši gradonačelnik, kao i do sada, nudi lažni program socijalne zaštite kojim targetira one na čije glasove računa. On tako nudi trinaestu penziju, uvođenje četvrtog besplatnog pokušaja vantelesne oplodnje, ali i „150 evra subvencije za stanarine ili stambene kredite za mlade bračne parove”. O tome da li bi na isti način uspostavio sistem socijalnog stanovanja ili bi na isti način sprovodio prinudna iseljenja Roma i Romkinja – ni reči.
Na kraju, nameće se utisak da je Inicijativa Ne davimo Beograd jedina koja ima razrađen i jasan program koji se odnosi na stanovanje, pa samim tim i na beskućništvo. Program Inicijative u oblasti stanovanja sadrži šest tačaka, od kojih su najmanje dve jasno usmerene ka najugroženijima. Jedan od ciljeva podrazumeva obavezu grada da svima onima koji nemaju nikakav dom omogući korišćenje stambenih jedinica u vlasništvu Grada, kao i da prinudna iseljenja ne rezultiraju beskućništvom, dok se drugi odnosi na izbegavanje getoizacije najugroženijih stanovnika kojima se obezbeđuje zakup javnih stanova. U tom smislu, čini se da program Inicijative Ne davimo Beograd, makar na opštem planu, prati evropske trendove borbe protiv beskućništva, kakve smo imali prilike da vidimo u okviru rešenja koje se nudi u okviru „Housing First“ pristupa problemu beskućništva. Ovaj program, razvijen u Severnoj Americi, ponajviše kroz rad Evropske federacije nacionalnih organizacija koje rade s beskućnicima – (FEANTSA), prilagođen evropskom kontekstu i primenjen u desetak zemalja, stanovanje „koristi“ kao instrument reintegracije i podrške beskućnicima, a ne kao konačni rezultat procesa njihove reintegracije i podrške. Dakle, kreće se od pružanja adekvatnog stanovanja svima da bi se naknadno radilo na pružanju dodatnih usluga socijalne zaštite.
Šta dalje?
Naivno bi bilo očekivati da bi političke partije koje su ostale neme na probleme stanovanja ili direktno učestovale u privatizaciji i razaranju stambenog fonda, koje su sprovodile politike povlačenja države iz sfere stanovanja, sprovodile najbrutalnija prinudna iseljenja i svele stanovanje na robu, a ne pravo koje nam svima pripada, mogle da ponude iole smislen program koji bi se na nivou Beograda bavio pitanjem beskućništva.
Ovakvo stanje nije, dakako, slučajno, jer sve gore nabrojano jeste zakonitost koju živimo poslednjih tridesetak godina. U tom smislu, izvesno je da program Inicijative Ne davimo Beograd uspeva da odslika promenu koja dolazi odozdo i koja bi, uz dalje organizovanje građana i građanki, mogla da vrati temu stanovanja u gradsku skupštinu, te da nametne stambene politike i pitanje beskućništva kao neke od ključnih tema za upravljanje Beogradom.
Zato četvrtog marta imamo jednostavan izbor – metro, kule i gradovi, ombudsman za kućne ljubimce – ili adekvatno stanovanje.
- Podaci uzeti iz publikacije prof. dr Mirjane Bobić – „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji – Beskućnici“, Republika Srbija, Republički zavod za statistiku, Beograd 2014.
- Vremenski okvir od 2000. godine do danas nije izabran da bi se isključili programi rada onih vlada koje su u svojim programima predviđale pravce razvoja stambene politike, naprotiv, razlog je uslovljen predviđenom dužinom teksta.
