Generalni štrajk i protest održan u Indiji 26. novembra okupio je najviše demonstranata u istoriji, čak 250 miliona. Organizovalo ga je deset sindikata, a podržali levi politički akteri poput Indijskog nacionalnog kongresa i Komunističke partije Indije, te sindikati i preko 250 udruženja poljoprivrednika. Ovogodišnji štrajk je najveći u nizu od dvadesetak generalnih štrajkova održanih od kada je početkom devedesetih Indija krenula u neoliberalne reforme, koje aktuelno sprovodi premijer desničarske vlade Narendra Modi.
Generalni sekretar jednog od vodećih indijskih sindikata i član izvršnog odbora sindikalne konfederacije IndustriALL izjavio je tim povodom da najnovije promene radnog zakonodavstva, uključujući i one koje se tiču socijalnog osiguranja, plata i prava na organizovanje, moraju biti povučene jer su protivne obavezama Indije kao potpisnice međunarodnih konvencija o ljudskim i radnim pravima.
Tokom generalnog štrajka sindikati su istakli sedam zahteva. Među njima su povlačenje svih akata koji ugrožavaju radna prava poljoprivrednika i radnika; zaustavljanje privatizacije javnog sektora, uključujući finansijske institucije, i prestanak prepuštanja državnih proizvodnih i uslužnih preduzeća poput železnica, luka i vojnih postrojenja u ruke korporacija. Sindikati su tražili i proširenje Zakona o ruralnom zapošljavanju (The Mahatma Gandhi National Rural Employment Guarantee Act), koji je od 2005. godišnje garantovao 100 dana plaćenog rada svakom domaćinstvu čiji punoletni članovi dobrovoljno rade na nekvalifikovanim fizičkim poslovima, na 200 dana, i proširenje ovog programa na urbane oblasti.
U ruralnim oblastima u Indiji živi čak 70% stanovništva, ali ovogodišnja recesija nije zaobišla gradove. Zato su zahtevane i promene penzionog sistema, kao i hitne mere pomoći zbog pandemije: mesečnu uplatu oko stotinu američkih dolara na račun svake socijalno ugrožene porodice i mesečnu državnu dotaciju od 10kg zrnaste hrane najsiromašnijim porodicama.
Sindikati vladi zameraju i način na koji je odgovorila na pandemiju. Premijer Modi je najpre nipodaštavao opasnost, da bi krajem marta paničnim potezom kompletnu zemlju gurnuo u najstrože tronedeljno zatvaranje na svetu. Indijski lockdown je obuhvatio gotovo čitavo stanovništvo od 1.4 milijarde, odnosno duplo više ljudi nego kineski, a bio je znatno lošije organizovan. Najavljen je samo nekoliko sati pre stupanja na snagu, što stanovništvu nije ostavilo nimalo vremena za pripreme. Dok su Kinezi najpre interne ekonomske migrante otpremili njihovim domovima, u Indiji je deo od 40 miliona ljudi, koliko je odmah ostalo bez posla, bio primoran da pešači kući, nekad pokušavajući da prevali stotine kilometara, jer je svaki vid transporta osim pešačkog takođe bio ukinut. Među kritikovanim potezima je i neopravdano podizanje cene goriva koje je dodatno otežalo i obesmislilo rad na farmama.
Ekonomske procene su i pre pandemije bile loše: pojedini analitičari su očekivali da 2020. bude najgora godina za indijsku ekonomiju od 2008. Zbog globalne krize koju je uzrokovala pandemija i strogih mera, Indija se suočila i sa najvećim padom BDP-a na svetu.
Na generalni štrajk održan pre mesec dana direktno se nadovezao protest poljoprivrednika. Masa od više stotina hiljada ljudi uputila se ka prestonici Indije, na čijem rubu su se i ulogorili.
Poljoprivreda u padu, samoubistva u porastu
Više od polovine Indijaca radi u poljoprivredi, a u poslednjih desetak godina sve teže preživljavaju. Krizi u ruralnom sektoru kumovala je kombinacija faktora. Među njima su klimatske promene, pad cena prehrambenih sirovina, stagniranje i povremeni rast cena goriva i veštačkog đubriva. Dok na pojedine faktore indijska vlada nije mogla da utiče, poljoprivrednici joj zameraju smanjivanje državnih infrastrukturnih ulaganja u taj sektor.
Da bi opstali na tržištu, mali poljoprivrednici se opterećuju kreditima koje sve češće ne mogu da vrate. Mnogi izlaz nalaze u samoubistvu. Indija ima jednu od najviših stopa samoubistava na svetu, a dostupna statistika možda i ne prikazuje pravu sliku, budući da deo samoubistava ostane neprijavljen jer je po domaćem zakonodavstvu ono formalno zločin. No, čak i zvanična stopa samoubistava poljoprivrednika je u Pendžabu, jednoj od dve indijske žitnice, skočila 12 puta u poslednjih 5 godina, a 2019. je u čitavoj zemlji sebi život oduzelo preko 10.000 farmera i radnika na gazdinstvima. Svetski mediji periodično izveštavaju o čitavim porodicama čiji su se članovi, onim redom kojim su dospevali u bezizlaznu finansijsku situaciju, odlučivali na najgore.
Kako tvrdi portal Foreign policy, postoji opšta saglasnost sa tim da je potrebna reforma regulative u poljoprivrednom. Jedan od problema je nedostatak uniformnosti, odnosno razlike u zakonodavstvima između 36 teritorijalnih entiteta koji sačinjavaju Indiju.
Ujednačavanje zakonodavstva u cilju olakšavanja investiranja u poljoprivredu je bio i jedan od argumenata vlade premijera Narendre Modija za izglasavanje tri nova zakona u septembru. Ovi zakoni su omogućili proizvođačima da robu direktno prodaju privatnim kupcima, zaobilazeći državne tržnice na veliko. Indijska vlada tvrdi da je ovim zakonima želela da olakša pristup malih proizvođača tržištu.
Otpor neoliberalnoj reformi
Iako je premijer, dakle, zakone predstavio kao povoljne po proizvođače, oni mu nisu poverovali.
Poljoprivrednici se pre svega pribojavaju da je nova pravna regulativa uvod u odbacivanje garantovanih otkupnih cena (minimum support prices, MSP). Ne samo što je svojevremeno uvođenje MSP cena doprinelo tome da indijska poljoprivreda stane na noge nakon prethodne krize, danas od njih, smatraju sindikati, zavisi fizički opstanak miliona u zemlju u kojoj je već 14.5% stanovništva, odnosno gotovo dvesta miliona ljudi, neuhranjeno, a milioni u dugovima do guše. Sekretar AIKS-a je u intervjuu za The Wire tada rekao da se vlada pomenutim merama odrekla sopstvene odgovornosti i da su novi zakoni korak ka ukidanju garantovanih otkupnih cena.
Stručnjaci komentarišu da je dosadašnje iskustvo sa sličnim reformama u Indiji loše. Oni objašnjavaju da preko 85% poljoprivrednika na potkontinentu ima vrlo male posede i zarađuje manje od 1000 američkih dolara godišnje, što ih pojedinačno čini vrlo ranjivim i osetljivim na fluktuacije neregulisanog tržišta. Poljoprivrednici, pritom, nemaju mnogo izbora, jer je sektor proizvodne industrije, koji inače može da upije višak radne snage iz poljoprivrednog sektora, u Indiji nerazvijen.
Predstavnici sindikata optužuju premijera da je antiradničke mere pokušao da progura tokom pandemije, kada je svako izražavanje nezadovoljstva i otpora u javnom prostoru teže i rizičnije. Indija spada u zemlje sa najvećim procentom zaraženih koronavirusom na svetu, a demonstranti su bili izloženi i policijskoj represiji.
Početkom decembra indijska vlada je ponudila sindikatima poljoprivrednika nekoliko ustupaka. Oni su, međutim, odbili ovu ponudu, nazivajući je „kozmetičkim promenama“ bez suštinskog značaja.
Prošlog ponedeljka lideri sindikata poljoprivrednika štrajkovali su glađu, a poljoprivrednici u protestu podigli su na rubu Nju Delhija šatore za smeštaj, uključujući i privremeno svetilište, biblioteku i nekoliko privremenih objekata medicinske namene, poručujući vladi da se neće povući dok njihovi zahtevi ne budu uvaženi.
