Država namerava da prisilno iseli izbeglice iz stanova u Ustaničkoj i iz hotela Bristol u Beogradu. Opravdanje za deložacije u prvom slučaju je sprovedeni konkurs za dobijanje stanova nadležnog komesarijata, u drugom to su prohtevi privatnih investitora.
O tome kakva je priroda političko-ekonomskog poretka Srbije, najbolje svedoče oni koji su žrtvovani i ugrađeni u njegove temelje, oni sa mnogo imena, a čije se ime ne spominje, jer su živi podsetnik nesretnih devedesetih i ratno-pljačkaške akumulacije kapitala.
Dođoši, pridošlice, izbeglice, ratni vojni invalidi ili „interno raseljena“ lica, kako im tepaju samo da bi prikrili ulogu države u zločinačkom piru – od njih se glava okreće, a rešenje njihovog problema eto, samo što nije – već više od 20 godina.
U jeku svetske izbegličke krize Srbija još uvek nije obezbedila krov nad glavom „domaćim“ izbeglicama – onim iz SFRJ. Pristupna EU poglavlja se otvaraju, grade se socijalni stanovi za pripadnike bezbednosnih službi, preskaču se neoliberalne lestvice, a neki od direktnih žrtava rata i dalje čame u kolektivnim centrima, bez adekvatnog smeštaja, pod kirijom ili kod rodbine, u retkim državnim hotelima – u strepnji da, kada viša sila to odluči, još jednom ostanu bez krova nad glavom.
Prema poslednjim podacima Komesarijata za izbeglice i migracije u „izbegličkom statusu“ se nalazi još 27.802 osobe (19.038 iz Hrvatske i 8.764 iz Bosne i Hercegovine), plus više od 201.000 „interno raseljenih“ sa Kosova i Metohije.
Dugogodišnja nebriga i borba političara oko fondova namenjenih za izbeglice, korupcionaške afere oko nameštanja stanova, uslovile su da, kako i sami priznaju u Komesarijatu, najveći problem za raseljene tokom raspada Jugoslavije, bude upravo stambeno pitanje.
Najeklatantniji primer prirode predatorskog sistema u kome živimo i odnosa prema izbeglicama je slučaj „Ustaničke ulice“ koji je u toku. Naime, narednih sedamnaest dana – od juče, pa sve do 10. avgusta – samački hotel u Ustaničkoj 244g u Beogradu, u kom više od deset godina žive izbeglice iz Hrvatske, BIH i Kosova – biće pod opsadom policije, opštinskog izvršitelja i – radnika Komesarijata.
Da, očigledno su unutrašnje protivrečnosti sistema u Srbiji toliko oštre i očite da i oni koju su zaduženi da određena prava štite, ta ista prava ugrožavaju. Da paradoks bude veći, komesari iz Komesarijata pokušavaju da isele deset porodica koje trenutno žive u samačkom hotelu, i to kako bi uselili druge izbeglice, one koje su navodno pobedile na konkursu Komesarijata.
Komesarijat pred vratima
Dejan Lazović iz Peći na Kosovu, došao je, kako kaže, „kad su svi došli“, 1999, a u trošnu garsonjeru od 16 kvadrata u zgradi na vrhu Ustaničke, uselio se pre devet godina. Kada je izbegao, prvo se smestio u Kraljevu, pa u Kragujevcu, a zatim u Sremskoj Mitrovici gde je radio kao vojnik po ugovoru. Nakon nekog vremena shvatio je da ne može više da podnese vojnički život i da su mu „uticaji rata“ uticali na „psihičke smetnje“, zbog čega je otišao u vojno invalidsku penziju. Po savetu bratanca, s penzijom od sedam i po hiljada u tom trenutku, 2008. godine dolazi u hotel koji je u tom trenutku već pet godina prazan.
Došao sam tu bez dinara. Ja drugog rešenja nisam imao. Verujte mi ovo što sada preživljavamo gore mi je nego u zemunicama na prvoj liniji – objašnjava Dejan svoju situaciju.
On je u jednom od sedamnaest domaćinstava kojima je Komesarijat krajem prošle godine na vrata nalepio rešenja o prinudnom iseljenju. Tada iseljenja nisu uspela zahvaljujući aktivistima Krova nad glavom i Kolektivne odbrana stanara, a ovih dana Dejan ponovo strepi da ne završi s koferom na ulici.
Komesarijat ove izbegličke porodice želi da iseli kako bi umesto njih u stanove ušle izbegličke porodice koje su sakupile najveći broj bodova na javnom konkursu koji je raspisan za te stanove, a posle više ponavljanja, konačno okončan krajem 2016.
Trenutni stanari u Ustaničkoj listom nemaju problem da napuste zgradu za koju i sami priznaju da su bespravno naselili, ali ne žele na ulicu, već traže da im se obezbedi adekvatan smeštaj u koji bi se preselili.
Flešbekovi
Dejan, s obzirom da se vodi kao „interno raseljeno“ lice, jer je Kosovo Srbija, nema ni pravo da konkuriše za stan u zgradi na Konjarniku, konkurs je samo za one iz bivših jugoslovenskih republika. Međutim, on je započeo izgradnju kuće u Boleču, a potreban mu je samo građevinski materijal u vrednosti od pet hiljada evra kako bi konačno mogao da radove privede kraju i započne život u sopstvenom domu. Komesarijat čak ni za takav minimalistički zahtev ne može da garantuje.
Predstavnik institucije Petar Anđić, govoreći o Dejanovom slučaju, istakao je da će se gledati „kriterijumi ugroženosti“:
Ni to ne znači da će on sasvim sigurno dobiti građevinski materijal. Da li će on dobiti materijal kao pomoć ili ne to pre svega zavisi od činjenice koliko će se porodica prijaviti na taj javni poziv, jer se i u takvim javnim pozivima prave liste prema kriterijumima ugroženosti – rekao je on.
Komentarišući veliki broj aktivista koji su se okupili da brane stanare, Anđić je ipak dodao i da izbeglice sigurno neće biti izbačeni nasilnim putem. Međutim, ako je to tako, postavlja se pitanje zbog čega se na ovakav način uopšte vrši pritisak na izbeglice koje su već jednom preživele tešku traumu ratnog beskućništva. Zbog čega se prvo svim stanarima ne pronađe alternativni smeštaj, posebno što su Komeserijatu u poslednjih osam meseci, od kada je pokušano prvo prinudno iseljenje, predati ključevi od pet stanova u kojima su živeli ljudi koji su se snašli za alternativni smeštaj. Umesto toga, Komesarijat na iseljenja dovodi „izbeglice-pobednike“ kako bi pred pohotnim očima medijskih ekipa izazvao međuizbegličke sukobe.
Ti ljudi [koji su „pobedili“ na konkursu] su jako uporni i insistiraju na pravu koje im pripada po zakonu. Mi da se kao Komesarijat za nekog borimo, za njegova prava, to prosto ne možemo. Znate, da bi neko ostvario neko pravo on za to pravo mora i sam malo da se potrudi i bori – ističe Anđić.
Dakle, neko ko je zadužen da se „bori“ za izbeglice, i za to je plaćen, svojim štićenicima – izbeglicama, preporučuje „svaki čovek za sebe“ metod borbe u maniru najfinijih self help gurua.
„Objektivna“ konkursna metodologija
Međutim, ni sama konkursna metodologija u koju se Komesarijat kune, nije sasvim bez mana, a njena „objektivnost“ je u više navrata dovedena u pitanje. Naime, javni poziv za stanove u Ustaničkoj raspisan je prvi put 2012. ali je drugostepena Komisija vlade poništila taj konkurs iz procesnih razloga. Konačna odluka o tome ko će dobiti stanove u Ustaničkoj doneta je u februaru 2016. godine. Na tu odluku su izjavljene 23 žalbe drugostepenoj Komisiji i sve su proglašene kao neosnovane. Pokrenuto je i devet upravnih sporova, šest je Upravni sud odbio kao neosnovane, dok su tri spora još u toku.
Takođe, da crv sumnje ne bi ostao besposlen, stanove na konkursu su dobile i dve osobe koje su zaposlene u Komesarijatu, kao i pojedini čelnici izbegličkih udruženja koja sa Komesarijatom sarađuju, i koji su već dobili stambena rešenja na drugim lokacijama.
Na konkurs su se prijavile i neke od porodica koje trenutno žive u Ustaničkoj, ali je samo porodica Vranić rangirana među prvih trideset po ostvarenim bodovima. Međutim, Vranići su tročlana porodica, a stan koji su dobili je garsonjera od šestnaest kvadratnih metara. U Komesarijatu su priznali da taj prostor za njih nije adekvatan, ali su se pozvali na slobodnu volju i naglasili da – hej! – sve porodice mogu da odbiju prostor ako im ne odgovara.
Oni nemaju nikakvo rešenje da ponude svim tim ljudima i kažu okej, ne može tu, smjestićemo vas neđe dalje. Nego kažu, jednostavno izađite? Gdje? Svi ti ljudi da imaju gde otići, oni bi otišli sami, ne bi ih trebalo isterivati – pita se Miroslav Kruška čije je prinudno iseljenje zakazano za 30. jul.
Izbeglice na putu „progresa“
Pored izbeglica na Konjarniku, ovih nedelja strahuju da ostanu bez krova nad glavom i desetine porodica vojnih lica raseljenih sa teritorije nekadašnje SFRJ, a koje već više od dve decenije „privremeno“ žive u beogradskom hotelu Bristol. Oni koji su „krvarili za nacionalne interese“ i njihove porodice, ovoga puta našli su se u ne baš laskavom društvu „pacova, zmija i narkomana“ našavši se na putu progresa neoliberalne Srbije – projektu „Beograd na vodi“ koji je u Skupštini proglašen nacionalnim interesom. Naime, ugovorom o izgradnji ovog projekta predviđeno je da većinski arapska kompanija „Beograd na vodi“ posle ulaganja u renoviranje može da upravlja i zarađuje od hotela Bristol, kao i od niza drugih objekata u Savskom amfiteatru.
Kako su istakli predstavnici gradske vlasti, vreme hotelske bezbrižnosti je prošlo, te će svi oni do kraja avgusta morati da napuste ovaj legendarni hotel koji je proglašen i spomenikom kulture. Ipak, kako stanari kažu, za sada im niko nije saopštio gde će biti premešteni. S druge strane, u Ministarstvu odbrane, koje je još uvek zaduženo za Bristol, ističu da će rešenje sigurno biti pronađeno. S obzirom na značaj projekta „BGH2O“ za vladajuću kliku, ali i niz prethodnih skandala, sumnjamo da će ponoviti grešku i dozvoliti da se ponovi neka nova Hercegovačka.
No, bilo kako bilo, jasno je da se zloduh rata kojim je Jugoslavija otišla u ropotarnicu istorije, svako malo vraća u Srbiju. I to u vidu unutrašnjih kontradikcija sistema, kada se srce sistema rastvori kao smokva u svoj svojoj iskvarenosti, a na obalama socijalnih zbivanja isplivaju opominjući paradoksi. Izbeglice jurnu na izbeglice, komesari pročnu da progone one o kojima treba da brinu, javni izvršitelji „uteruju“ za privatnike, narodna policija narod batina, dok famozni „nacionalni interesi“ postanu interesi koalicije belosvetskih špekulanata i domaćih političkih izdajnika.
I sve ovo nabrojano, trenutno, odvija se po važećim pravnim propisima u Srbiji. I to je za sistem, najveći problem. Jer, kao što znamo, kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost. A ovih dana se, svakako, „glasa“ u Ustaničkoj ulici.
