Dok se stotine angažovanih u sektoru kulture hitno prijavljuju na tek raspisani Fond solidarnosti kulturnih radnica i radnika Srbije, budući da su se našli u teškoj materijalnoj situaciji, svi se pitaju šta je za to vreme radio Savet za kreativne industrije bivše predsednice Vlade, Ane Brnabić. Koliko možemo da vidimo – bavio se turističkim vodičima.
„Zamislite kako krećete na zapad Srbije i bivate hipnotisani lepotama planine Zlatar?”, „Usamljene Vršačke planine koje vam nude najbolje vinograde?“, „Nismo slučajno naš praktični vodič nazvali Zlatarska hipnoza“, „Skinite naš praktični vodič i zavirite u vršačko razbijanje mita!“, samo su neke od promo krilatica kojima nas mesecima unazad bombarduju iz kreativnog tima okupljenog oko premijerkinog Saveta za kreativne industrije, a kroz web platformu Srbija stvara.
Bilo da se radi o fejsbuku, instagramu ili drugim socijalnim mrežama, ukoliko samo krenete u pretragu turističkih destinacija u Srbiji, skoro je sigurno da ćete uskoro dobiti i sponzorisan post platforme Srbija Stvara sa nekom od gore navedenih destinacija.
Kako smo mogli da vidimo, u programu Saveta za kreativne industrije i „nacionalne platforme“ Srbija stvara bilo je svega, od umetnosti, turizma, preduzetništva, IT sektora, a ponajviše – marketinga. No, ono što je izostalo jeste na početku „mandata“ obećano sistemsko rešavanje nagomilanih problema u sektoru kulture, od kojih je najalarmantnije bilo rešavanje statusa samostalnih umetnika te generalno poboljšanje uslova rada mnogih angažovanih u pomenutim sektorima.
Za one manje upućene, Srbija stvara deo je šire inicijative (bivše) predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić i njenog Saveta za kreativne industrije sa ciljem da u „neposrednoj saradnji sa umetnicima i inovatorima, kao i kreativnim sektorom, inicira mere u cilju podrške razvoju postojećih i nastajanju novih inicijativa u oblastima inovacija, kreativnih industrija i umetničkog stvaralaštva.“
Magične reči – kreativnost, inovativnost i originalnost
Nije naodmet ponekad se i zdravorazumski zapitati, recimo, zašto je uopšte, pokrenuta jedna nova „nacionalna platforma“ i to baš pri kabinetu premijerke, sa, podrazumeva se, dodatnim budžetom, novim radnim mestima, novim promo sajtom, novim projektima, kada premijer(ka) već ima na raspolaganju sva ona nacionalna tela u vidu postojećih Ministarstava, koji u svom opisu posla podrazumevaju upravo sve to – i podizanje ugleda države, i razvijenje kreativnog sektora, unapređenje preduzetništva, posebno IT sektora, razvoj turizma, podsticaj malim poljoprivrednim gazdinstvima, i tako dalje. Recimo, Ministarstvo kulture i informisanja, pa zatim, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, naravno, Ministarstvo privrede, pa čak je tu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da ne zaboravim i „Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za regionalni razvoj i rad javnih preduzeća“.
Od odlazećih ministara Vladana Vukosavljevića, Rasima Ljajića, Gorana Kneževića, Mladena Šarčevića, te onoga „bez porfelja“ Milana Krkobabića, svi su u svom opisu posla imali pomenute aktivnosti i ciljeve, kao i konglomerat zaposlenih u nadležnim Ministarstvima, kojima se ne zna ni broj ni opis radnog mesta.
Da krenemo samo od Krkobabića, koji je usput i kopredsednik „Nacionalnog tima za preporod sela Srbije“ i koji je, ako nešto, ono putovao po selima obilazeći i promovišući srpski turizam, srpsko gazdinstvo i lokalno preduzetništvo; Šarčevića, kome su usta bila puna „digitalizacije“, „tehnološkog razvoja“, „dualnog“ i „preduzetničkog“ obrazovanja, te „inovacionih sistema“ i čiji je tim brojao preko dvadeset „posebnih savetnika“, „državnih sekretara“, „pomoćnika ministra“, te sekretara, rukovodioca, načelnika odeljenja.
Tu je bio i ministar privrede, Goran Knežević, sa svojih sedam sektora te gomilom pomoćnika, državnih sekretara i drugih zaposlenih u, recimo, sektoru za investicije do onog koji se tiče upravo razvoja malog i srednjeg preduzetništva. A da ne pričamo o Ljajićevom ministarstvu za turizam, koji je u svojoj nadležnosti propisivao: „strategiju i politiku razvoja turizma, integralno planiranje razvoja turizma i komplamentarnih delatnosti, razvoj, proglašenje i održivo korišćenje turističkog prostora i turističkih destinacija od značaja za turizam, sprovođenje podsticajnih mera i obezbeđivanje materijalnih i drugih uslova za podsticanje razvoja turizma“, te, za našu priču najvažnije – „promociju turizma u zemlji i inostranstvu“.
A gde je bio Savet za kreativne industrije tokom epidemije koronavirusa?
Bilo je mnogo obećanja, pa i očekivanja od Saveta. Tako je i jedna od njegovih članica, Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, u intervjuu početkom 2019. godine naglasila da je jedan od njihovih zadataka sistemsko rešavanje statusa samostalnih umetnika i profesionalnih igrača, te pojasnila da je „brend” Srbija stvara formiran, kao i akcija „Kreativni ambasadori” kako bi se „skrenula pažnja na istaknute pojedince u kreativnom sektoru i promovisao njihov rad“ uz najavu da će sve postati mnogo vidljivije tokom godine.
No ono što upada u oči jeste diskrepancija između obećanog i urađenog. Iako je bilo dovoljno vremena da se mnoge stvari urade, budući da je od iniciranja Saveta prošlo više od dve godine, deluje da u praksi, naročito po pitanju sistemskih rešenja – malo šta je postignuto. Osim marketinga.
Papagajsko ponavljanje fraza o „rastućoj ekonomiji zasnovanoj na znanju”, te sektoru koji „beleži najbrži rast u odnosu na ostatak privrede”, više je služilo ideološkom opravdavanju onoga šta se krije iza celog projekta a to je – naširoko otvaranje vrata tržišno-profitnoj logici „poslovanja“ i kapitalističkoog „rasta”, te stvaranju usko povezane interesne grupe koja koristi javne funkcije i javne budžete kako bi sprovodila sopstvene individualne lukrativne interese. Svemu tome su samo dodatni legitimitet dali „volonterski angažovani“ članovi Saveta, sastavljenog od nekoliko direktora javnih institucija kulture, profesora javnih umetničkih fakulteta, te par umetnika, privatnih galerista, kao i vlasnika privatnog biznisa u IT sektoru. Onih koji su prihvatili tu trgovinu „ekspertizom“ u zamenu za lukrativnu dobit.
Zato i nije čudno što nam od tog Saveta za kreativne industrije i njihove fantomske kampanje Srbija stvara, nikad nije došao ni jedan predlog o sistemskom rešavanju bar jednog od gore navedenih pitanja. Onaj nagradni konkurs „Od inspiracije do dela“ za „30 najboljih“ to sigurno nije. I ne samo to. Od početka društvene krize uzrokovane koronavirusom, umesto adresiranja upravo takvih, ključnih problema koja su zadesila mnoge umetnice i umetnike, te kulturne radnice i radnike, koji se iz dana u dan bore za golu egzistenciju, na njihovoj platformi – neki drugi film se vije. Onaj turistički: „Svakog dana se trudimo da kreiramo novi praktičan vodič za turizam kroz Srbiju.”
Ko se onda bavi sistemskim rešenjima?
S obzirom na činjenicu da ni nadležno Ministarstvo kulture, kako smo mogli da vidimo, nije baš potrčalo za realizacijom hitnih mera pomoći, primenjujući po ko zna koji put, svoju dobro oprobanu politiku odlaganja, a ni premijerkin Savet za kreativne industrije – uprkos silnim obećanjima o sistemskim rešenjima neregulisanog radnog statusa mnogih u sektoru kulture, te sa ogromnim državnim i privatnim resursima na raspolaganju – alarmantu situaciju uzrokovanu koronavirusom, rešavali su sami, po ko zna koji put, kulturni radnici i umetnici.
Pored promptno sprovedenih analiza stanja na terenu, te artikulisanih predloga hitnih mera podrške, udružena nezavisna kulturno-umenička scena, pokrenula je i Fond solidarnosti kulturnih radnica i radnika Srbije, koji je i potvrdio poražavajuću sliku stvarnosti. Očekujući tek manji broj prijavljenih za pripremljenu pomoć do sto pedeset pojedinki/ca, za samo nekoliko dana stiglo je više od hiljadu prijava. Dodatno, u toku je i crowdfunding kampanja u okviru Fonda Solidarnosti a u saradnji sa donacije.rs koja je pokrenuta u cilju sakupljanja novčane pomoći za još 20 kulturnih radnika i radnica.
Kako to objašnjava jedna umetnica – po obrazovanju magistarka umetnosti, članica Udruženja likovnih umetnika Srbije, koja je svoj status samostalne umetnice – samo povremeno mogla da ostvari: „Sistem me samo ispljune kao da mu ne pripadam.“ Primorana da radi druge poslove koji nisu vezani za umetnost – poslednje je radila kao čistačica i servirka – upravo iz razloga nedostatka sistemskog rešavanja statusa samostalnog umetnika, tokom vanrednog stanja dobila je otkaz. Mesecima rastavljena od supruga, medicinskog tehničara, angažovanog u jednoj od kovid bolnica, a zatim i samog zaraženog, sa ćerkom od šest godina, obratila se ULUS-u za pomoć. „To mi je bio znak da nije propao ceo svet i da ima solidarnosti koja je u ovo teško vreme najvažnija“, napisala je.
Pitanje je da li Savet za kreativne industrije uopšte razume da zakon ne dopušta onom ko je u statusu samostalnog umetnika rad na ugovor o delu i rad koji nije vezan za umetnost, i da je to jedno od mnogih problema u sektoru koje bi trebalo da rešava – ukoliko se bavi tim toliko obećavanim „sistemskim pitanjima“. Štancovanjem turističkih vodiča to sigurno neće postići.
