Tema genocida u Srebrenici u obrazovnom sistemu Srbije praktično ne postoji, navodi za Mašinu Dalia Koler, koordinatorka programa tranzicione pravde, aktivistkinja u YIHR-u.
Ona kaže da mladi završavaju osnovnu školu, srednju školu, pa često i fakultet, a da nikada ozbiljno ne razgovaraju o tome šta se dogodilo u julu 1995. godine, šta su o tim događajima utvrdili međunarodni sudovi i zašto je važno da se sa tom prošlošću suočimo.
„To je posledica dugogodišnjeg izbegavanja države da preuzme odgovornost za suočavanje sa prošlošću”, smatra Koler.
Od reforme obrazovnog sistema 2021. godine znatno veći prostor je posvećen ratovima devedesetih, navodi za Mašinu istoričarka Dubravka Stojanović.
„To je izgledalo kao pozitivan pomak, ali je na kraju, kao i toliko drugih stvari, ispalo kao zamka”, dodaje.
Sada, smatra, ima mnogo više prostora da se nametne vladajući narativ koji je izuzetno opasan.
„Opasan je zato što su događaji predstavljeni iz perspektive Srba kao najvećih žrtava, što je često formulisano i kao poziv na revanš. Poseban je skandal sa prikazivanjem genocida u Srebrenici. On je u jednoj knjizi prikazan kao običan ratni događaj u kome su neki ljudi ubijeni, a drugi poginuli u borbama, iako se zna da su ljudi sistematski ubijani”, objašnjava Stojanović.
U drugoj knjizi, nastavlja ona, kaže se da je ženama i deci bio obezbeđen autobuski prevoz, „što dođe kao ekskurzija, a ne etničko čišćenje”.
„U skoro svim knjigama se naglašava da broj ubijenih nije utvrđen, iako je DNK analizom precizno utvrđen broj ubijenih. I, na kraju, otvoreno se osporavaju sudske presude za genocid, od toga da se kaže da se ‘srpski pravni stručnjaci sa njima ne slažu’ do toga da piše da ih ‘Republika Srbija nije prihvatila’, iako je Narodna skupština usvojila Deklaraciju kojom ih je prihvatila”, navodi Stojanović.
Drugim rečima, kaže, genocid se otvoreno negira, dok se insistira na žrtvama Oluje i Košara, „koje su postale centralni deo govora o tim ratovima”.
Koler navodi da je za genocid u Srebrenici saznala kada je imala 21 godinu i to ne zato što je istorija nije zanimala, „već zato što sam odrasla u sistemu koji je odlučio da o tome ćuti”.
Mladi sami procenjuju da veoma malo znaju o ratovima devedesetih i smatraju da se o njima u školama ne uči dovoljno. Istovremeno, većina mladih smatra da bi ove teme trebalo mnogo ozbiljnije obrađivati u nastavi, pokazuje istraživanje YIHR-a „Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih”.
Oni koji zaista žele da razumeju šta se dogodilo, navodi Koler, uglavnom moraju sami da traže odgovore, što je i ona činila.
„Tek kada sam otišla u Memorijalni centar u Potočarima, razgovarala sa preživelima i majkama koje više od tri decenije tragaju za posmrtnim ostacima svoje dece, kada sam ušla u laboratoriju Međunarodne komisije za nestale osobe u Tuzli i videla kako se ljudski skeleti godinama sastavljaju od kostiju pronađenih u različitim masovnim grobnicama, shvatila sam razmere onoga o čemu me obrazovni sistem nikada nije učio”, objašnjava aktivistkinja.
Obrazovanje o ovim temama, smatra Stojanović, treba da donosi proverene i dokazane podatke i da o njihovom značenju otvara raspravu koja podstiče kritičko mišljenje.
„Važno je u tu raspravu uključiti što više glasova, od onoga što vam ‘priča deda’, preko medija do istoriografije, i učiti kako se proveravaju podaci. To je učenje o ‘istorijskoj pismenosti’ da bi se sprečile buduće zloupotrebe koje su nas dovde dovele”, zaključuje Stojanović.
Kako mladi saznaju o dešavanjima devedesetih?
Kada obrazovni sistem ne ponudi činjenice, taj prostor ne ostaje prazan, objašnjava Koler.
„Popunjavaju ga političke interpretacije, revizionizam, mitovi i nacionalistički narativi. Umesto istorije zasnovane na činjenicama, mladi dobijaju istoriju zasnovanu na dnevnoj politici”, navodi ona i dodaje da zato danas imamo generacije koje nisu dobile priliku da razviju kritički odnos prema prošlosti, već su prepuštene tome da istoriju upoznaju kroz političke poruke, medijske kampanje i društvene mreže.
Ispitivanje koje je radio Muzej devedesetih, kaže istoričarka Dubravka Stojanović, pokazuje da mladi o ovim temama najviše saznaju iz porodice, pa onda društvenih mreža.
„Škola se skoro uopšte ne pominje. U takvoj situaciji oni su podložni svakoj manipulaciji i instrumentalizaciji, što može dovesti do novih konflikata. Mi smo uvek u situaciji kao da rat treba tek da počne, a ne kao da se završio pre 30 godina”, zaključuje.
Da mladi najveći deo znanja o ratovima devedesetih stiču od članova porodice, pokazuju i istraživanja YIHR-a, dok oni koji imaju članove porodice sa ratnim iskustvom, navodi Koler, češće formiraju stavove kroz lične porodične priče. Ukupan nivo znanja o ratovima je, kaže ona, veoma nizak.
„To znači da se stavovi često ne grade na činjenicama, već na dominantnim društvenim narativima. Kada država negira ili relativizuje ratne zločine, kada se pravosnažno osuđeni ratni zločinci predstavljaju kao heroji, a javni prostor ispunjava revizionizam, mladi dobijaju poruku da je istorija stvar političkog izbora, a ne činjenica”, zaključuje Koler.
Ona upozorava i na zloupotrebu narativa i argumenata kao što je onaj da „Srbi nisu genocidan narod”.
„Nijedan međunarodni sud nije presudio da je genocidan jedan narod. Presuđivana je odgovornost pojedinaca i institucija. Međutim, ta rečenica je godinama pretvorena u univerzalni štit kojim se odbacuje svaka rasprava o odgovornosti, bilo da je reč o genocidu u Srebrenici ili o suočavanju sa prošlošću uopšte”, zaključuje Koler.
D.S.
