Tekst je prvobitno objavljen na portalu LeftEast.
Tokom prvog dela razgovora sa Anom Vilenicom i Lućilom Leparti, Ahmed Isamaldin nas je vodio kroz istoriju revolucije u Sudanu i otkrio nam kako funkcioniše decentralizovana solidarna struktura Komiteta otpora usred bezakonja i rata, odnosno u okolnostima koje Isamaldin opisuje rečima „sada možeš biti upucan i da niko ne zna ko je pucao, jer je rat i svako ima pištolj“.
Ovo je drugi deo razgovora koje su aktivistkinje i naučnice Vilenica i Leparti vodile sa Isamaldinom 2. jula 2023. godine. Centralne teme su uloga ruralnih područja u revoluciji, organizovanje dijaspore i povezanost politika granica EU i kontrarevolucije u Sudanu.
Ahmed Isamaldin je umetnik i istraživač iz Sudana. Član je organizacije „SudanUprising Germany“. Živi i radi u Berlinu. SudanUprising Germany je politička platforma u Nemačkoj čiji angažman obuhvata podizanje svesti o sudanskoj revoluciji i tekućem ratu koji je izbio 15. aprila 2023.
Ana Vilenica je članica uredničkog kolektiva Časopisa za radikalno stanovanje (Radical Housing Journal), Feminističkog autonomnog centra za istraživanja (Feminist Autonomous Centre for Research) i laboratorije za kolektivno proučavanje terena i politike naseljavanja na globalnom nivou „Beyond Inhabitation Lab“, trenutno u Torinu.
Lućila Leprati (Lucilla Lepratti) je antropološkinja čiji se rad fokusira na pitanja poput granica, migracija, roda, ekonomske antropologije. Članica je Feminističkog autonomnog centra za istraživanja u Palermu i živi na relaciji Palermo – Berlin.
Obrađivanje zemlje i organizovanje revolucije
Ana i Lućila: Kakva je struktura vlasništva nad zemljištem u Sudanu? Kome pripada zemlja u ruralnom području gde ljudi sada pokušavaju da se organizuju?
Ahmed: Postoje mnoge oblasti u kojima postoji sukob oko zemlje. Ovo je takođe bio jedan od zahteva revolucije. Glavni poljoprivredni sistem u Sudanu je veoma poznat; zove se Gezira. U prošlosti je bio u javnom vlasništvu. Britanci su ga uspostavili, kanije je bio pod planskim upravljanjem i seljaci su, uz mnoga prava, imali udela u vlasništvu preko nečega što se zovala Poljoprivredna banka. Zatim je procesom privatizacije prešao u privatno vlasništvo. Taj proces privatizacije je zapravo ponovo preokrenut 1985. godine, nakon tadašnje revolucije. Ali onda su se ovi seljaci pretvorili iz radnika u lokalnu sitnu buržoaziju ili nešto poput vlasnika imanja. To je dovelo do mnogih političkih sukoba u prošlosti, a seljaci iz Gezira sistema su uvek bili politička sila. Sada imate ove poljoprivrednike srednje klase i njihova, često velika, gazdinstva, koje obrađuju radnici uglavnom iz marginalizovanih mesta u Sudanu.
Postoji politički problem rasizma prema radnicima koji dolaze iz Južnog Sudana da rade kao radnici na poljoprivrednom imanju. Za sada i dalje nemaju nikakvo političko predstavljanje, partiju. Moja je nada da će Komiteti otpora doći u ruralna područja i stvoriti koaliciju sa poljoprivrednicima. Većina seljaka u Geziri su sada levičari i otvoreni su za saradnju sa Komitetom otpora. Ipak, ujedno su i problematični u smislu njihovog sistema rada i toga koje radnike zapošljavaju na svojim imanjima. Kompleksno je, ali mislim da za sada, pragmatično govoreći, možemo da napravimo koalicije sa tim poljoprivrednicima. A kasnije bismo mogli da razvijemo model političke transformacije koji se prilagođava svima ili se otvara za proširenu socijalnu pravdu. Moramo je na neki način proširiti jer su seljaci deo revolucionarnih napora i potrebna nam je uspešna poljoprivredna sezona jer će u suprotnom svi umreti od gladi. To je osnovna stvar, svi moraju da jedu.
Zatim imate i probleme sa zemljom u Darfuru, što je rezultat baširske infrastrukture. Zovemo ih hawaikeir, što znači zemljišta. U Sudanu imamo još jedan problem, gde je vlasništvo nad zemljom u sukobu sa vlasništvom stočara; poljoprivrednici protiv stočara, ljudi sa mnogo krava i kamila koji prolaze kroz obradivo zemljište. Istorijski gledano, milicije potiču iz etničke grupe čiji su pripadnici većinom stočari. Mi ih zovemo bagara, što u prevodu znači ljudi sa kravama. Oni su u suštini kauboji. Uvek idu po Sudanu sa svojim kravama.
Tokom ekološke krize u Severnom Darfuru svi su migrirali na jug, gde je zemljište većinom poljoprivredno. To je dovelo do godina sukoba i te godine sukoba su ih pretvorile u borce i ratnike. Kasnije ih je centralni režim kooptirao i pretvorio u neorganizovane vojske graničara, a zatim u organizovane vojske za brutalizaciju margina, odnosno seoskih područja. Kao što vidite, ovo je složeno, zemlja je povezana kako sa identitetom, tako i sa pitanjima životne sredine u Sudanu. Sve ovo zapravo produbljuje sudansku političku krizu. Komiteti otpora pokušavaju da podignu svest o ovim procesima u svojim lokalnim zajednicama ili oblastima i pokušavaju da se uhvate u koštac s tim postepeno, kroz političke zahteve.
Uloga sudanske dijaspore
Ana i Lućila: Pomenuli ste da je većina ljudi interno raseljena, ali postoji i dijaspora kojoj i Vi pripadate. Kakva je istorija ove dijaspore i kakva je sada njena organizaciona struktura?
Ahmed: Kada dugo imate diktaturu, imate dijasporu koja se stalno uvećava. Mislim da vam je ovakvo iskustvo dobro poznato, zar ne? Pretpostavljam da ste imali veliku dijasporu u vreme Miloševića. U Sudanu smo imali nekoliko diktatura koji su dugo ostajali na vlasti. Poslednja diktatura koju je srušila revolucija bila je najduža i njena ideološka osnova bila je islamistička, patriotska i veoma fundamentalistička, koja je dovela do migracije iz svih levih i liberalnih mesta-uporišta. U Sudanu 1990-ih, ako ste bili levičar, umetnik, liberal ili ateista, ili ste samo želeli da pijete alkohol, imali ste dva mesta na kojima ste mogli da završite: van zemlje ili u zatvoru. Ili ste se trudili da budete neupadljivi, kao moj otac.
Mnogo je ljudi napustilo Sudan, i otišli su u različite zemlje. Većina migranata iz Sudana poput drugih kolonijalnih ili postkolonijalnih zemlji, odlazila je u, kako mi to kažemo, „zemlju koja nas je stvorila“. Svi su uperili pogled u Englesku, London, jer je Sudan nekada bio britanska kolonija. To je još uvek u mentalitetu i svesti srednje klase. Većina migranata 1990-ih je otišla tamo, a kasnije u SAD, Nemačku i Francusku.
Tada smo imali i ratove – na marginama, u ruralnim oblastima. Imate rat u Južnom Sudanu koji je doveo do velike migracije u SAD. Došlo je do rata na Plavom Nilu koji je doveo do velikog broja migracija u Englesku, Francusku, Nemačku i u Evropu uopšte. A onda imate ratove na Nubijskim planinama i području Plavog Nila, koje je pokrenuo stari režim da bi potisnuo ruralna područja.
Liberalna srednja klasa je migrirala 90-ih iz želelje za slobodom. Život u Kartumu im je postao previše težak pod novim islamističkim vojnim režimom koji je ukinuo slobodu, zatvarao je barove i otežavao političko izražavanje. Imate komuniste, levičare, srednju klasu, liberale koji su napustili zemlju u to vreme i posle 2000-ih, imate sve ove ratove koje je režim vodio na marginama i koji su doveli do migracija siromašnog naroda Sudana. To je dovelo do veoma diferencirane dijaspore. Ljudi iz centra, srednja klasa, oni su zajedno, govore istim jezikom, imaju istu kulturnu istoriju, slušaju iste pesme. Onda imate ljude koji su migrirali posle ratova u Sudanu. Oni dolaze iz kulture koju centar ne poznaje. Pošto je Sudan veoma centralizovan i centar misli o sebi kao o pravom Sudanu, oni su istorijski želeli da sebe nazivaju najstarijim Sudancima. Ovo je takođe deo problema. Žele da potisnu druge kulture.
Tokom revolucije 2018, dijaspora se okupila na način koji je za mene bio veoma emotivan. U suštini ti različiti Sudani su konačno razgovarali jedni sa drugima. O ovoj revoluciji su razmišljali kao o sigurnosnom prsluku, kao o čamcu na kojem će zemlja isploviti iz rata, jer ljudi razumeju da su ovo obespravljenje, ovaj raspad društva, ove deobe na različite strane deo problema. Moramo kritički diskutovati jedni s drugima, čak i ako ćemo se svađati – moramo da razgovaramo.
Osnivanje SudanUprising Germany
Sećam se prvog sastanka koji smo imali za ono što je kasnije postalo grupa Sudan Uprising Germany. Bio je to samo sastanak posle prve demonstracije u Sudanu. Mi smo pozvali na demonstracije ispred ambasade i ljudi su došli iz cele Nemačke. Ja sam to nazvao „salata demonstracija“ jer su svi izgledali drugačije. Mogli ste da vidite da su kulturološki izgledali drugačije. Parole koje su dolazile iz njihovih usta, akcenti. Čak i kada ljudi izgovaraju iste slogane, ali sa različitim akcentima, možete čuti razlike. Sazvali smo sastanak posle tog dana, sastanak je bio veliki, a onda se kasnije pridružilo još mnogo ljudi.
Mnogi od njih, migranti, radnici, nisu mogli da nastave (politički rad sa grupom). Ali ovo vam pokazuje da je revolucija 2018/2019. bila nada za mnoge ljude na marginama i u centru. Marginalizacija ruralnog Sudana bila je centralizovana u diskursu revolucije. Nije u centru razvijen prvi slogan „Hurriya, Salam, Adala“, koji znači „sloboda, mir i pravda“. Nastao je na marginama, od studenata koji su došli otuda, sa ratnog područja Plavog Nila. Došli su na univerzitet (u Kartum) i stvorili političku organizaciju i počeli da podučavaju ljude o tome šta se desilo na marginama. Kasnije je počeo da se javlja antirasistički diskurs koji je zbližio dijasporu. Ipak, nakon prelaznog perioda i modela koji je podržavala Evropska unija i međunarodna zajednica, modela podele vlasti između klasičnih civilnih političkih partija i vojske, dijaspora se ponovo raspala.
SudanUprising Germany se fokusira na levičarsku solidarnost sa Komitetima otpora i radi kao njihov produžetak, ali nismo imali istu vrstu zajedništva kokvo smo imali 2018/2019. Ovo je moje iskustvo u Nemačkoj, a čujem i iz Engleske i Francuske da se ta solidarnost urušila posle prelaznog perioda, jer su se ljudi na marginama osećali izdano. U to vreme se dešavalo i nešto drugo, ljude u ovim političkim partijama (koji su vodili prelaznu vladu) smenjivale su vođe oružanih snaga iz centra. Tokom prelaznog perioda desilo se mnogo toga što je dovelo do ponovnog raspada i podele između margine i centra. Ali sada opet, zbog rata, to je jedna zajednica, cela sudanska zajednica. Imamo otvorenu društvenu zajednicu u kojoj zapravo ne odvajamo organizacije od zajednice jer pozivate na sastanak i verovatno se neki ljudi koji su se pojavili ranije ne pojavljuju sada ili se pojavljuju neki koji nisu ranije; mi dopiremo do njih preko kanala zajednice, sudanske zajednice u Nemačkoj, preko naših prijatelja i tako dalje.
Ana i Lućila: Možemo da nastavimo u istom smeru. Kako se organizujete u okviru ove grupe? Kakve ste akcije radili? Kako se organizujete u Nemačkoj s obzirom na njen specifičan kontekst?
Ahmed: Imali smo sreće što je Nemačka veoma rano zabila nos u sudansku politiku tokom revolucije, što je učinilo rad naše grupe važnim. Od početka smo odlučili – a sada smo i zapisali svoje glavne principe – da smo samo produžeci onoga što se dešava u Sudanu. Mi ne kreiramo akcije, mi podržavamo ljude na terenu, podržavamo njihov diskurs, pojednostavljujemo ga, nalazimo podršku i izazivamo svaku vrstu međunarodne sile koja želi da ih napadne. Nemačka je zemlja koja je bila domaćin sastanka, kako su ga nazvali, „Prijatelja Sudana“, što je najveća međunarodna koalicija koja je dovela do sporazuma o podeli vlasti.
Nemačko saučesništvo je višeslojno u Sudanu. Oni su – posebno SPD – dugo vremena podržavali model podele vlasti između vojske i civila. Nikada nisu mislili da sudanski građani mogu upravljati zemljom bez podrške vojske. Podržavali su jedan veoma deformisan model koji je prilično čudan iz prodemokratske perspektive — čudno je da se i dalje zalažu za davanje političke moći vojsci. Takođe smo saznali da je Nemačka od ranije bila veoma uključena u sve, da je pokušavala da posreduje u onome što mi zovemo „mekim sletanjem“ starog režima. Pomagali su starom režimu, sa svim njegovim zverstvima, brutalnostima; pomogli su tom režimu da održi vlast. Nemački istraživački centri su radili nacrt ustava iz 2005. za Bašira, kao i ustavna dokumenta koji su doveli do modela podele vlasti koji smo imali u nedavnom tranzicionom periodu.
To je ono što pokušavamo da uradimo kao inicijativa u Nemačkoj, da pronađemo istinu iza toga, da je potvrdimo i da tražimo dokaze, koristimo privilegiju da smo ovde i da imamo pristup mnogim resursima.
Odnos između politike granica EU i sudanske kontrarevolucije
Ana i Lućila: 2020. i 2021. godine organizovali ste kampanju protiv granične milicije. Možete li nam reći nešto o tome?
Ahmed: 2013. godine u Sudanu je formiran RSF, paravojska o kojoj sam malopre govorio, koju je stvorio Bašir. Ova milicija je imala višestruke ekonomske resurse: pljačkanje ruralnih područja i eksploatacija zlata, primanje novca od same države za podršku režimu. Bašir ih je koristio i kao graničnu policiju. To je bilo 2015, 2016. godine. Ovo je ekonomija Nemačke i Evrope van Evrope, ekonomija granične kontrole.
Podržavali su bilo koga, bez obzira na pozadinu. Mogli bi da podrže Pabla Eskobara – nije ih briga – samo da spreče migrante da dođu. Taj novac za eksterno upravaljanje granicama je prošao kroz različite aparate. Nemačka je dobro znala da ako podrži Sudansku nacionalnu bezbednost 2015. godine, to bi moglo da dovede do podrške RSF-u, toj miliciji koja nema zakonski okvir, pa ih je ipak podržavala. Dali su im mnogo resursa, kroz nešto što se zove Kartumski proces, koji se bavi Sudanom kao migracijskom tranzitnom zemljom. To nije samo Nemačka, to je cela Evropska unija, ali kada pričamo o novcu, dolazimo do Nemačke. Dakle, Nemačka je na razini EU završila ovaj Kartumski proces.
U Sudan migranti sitžu iz istočne Afrike, Etiopije, Eritreje, Južnog Sudana, Kenije, pa čak i Čada. Za njih je ta zemlja stanica za odlazak u severnu Afriku i Evropu, preko Libije ili Egipta. To je Sudan učinilo idealnom za stvaranje antimigrantskih snaga i zatvaranje migranata u logore, kako ih oni nazivaju. Ali to su zatvori. Oni su podržavali te snage i one su ojačale u Sudanu. Njihovi sistemi naoružanja su takođe ojačali. To ih je dovelo do toga da budu ova džinovska milicija koja je bila deo maltretiranja demonstranata, a sada je deo rata, u potrazi za vlašću. Tako smo napravili kampanju 2021. godine pod nazivom „End Janjaweed“, koja se bavi ovim odnosom između Nemačke i RSF-a u Sudanu.
Nemačka je podržala vladu na način koji je zapravo oslabio njen civilni deo. Pokušali smo to da kritikujemo u dokumentu koji preispituje ugovor o podeli vlasti i njegove problematične aspekte, a zatim to objasnimo nemačkoj javnosti kako bismo promenili politički narativ i izvršili pritisak na Nemačku da poboljša svoj odnos sa Sudanskom revolucijom.
Sada uglavnom podržavamo Sobe za hitne slučajeve i pokušavamo da utičemo na diskurs i politiku finansiranja. Nemačka veliki pokrovitelj. Plašimo se da će humanitarno finansiranje kooptirati Sobe za hitne slučajeve. Mi to ne želimo. Želimo da se oslonimo na finansiranje zajednice, ali pošto oni rade velike operacije, smatramo da humanitarci treba da podrže Sobe za hitne slučajeve. To su strukture za koje mislimo da su validne i veoma revolucionarne. Pokušavamo da izvršimo pritisak na fondove da prepoznaju i podrže Sobe za hitne slučajeve. Takođe radimo na dobijanju sredstava zajednice od drugova-levičara i koalicija za finansiranje aktivnosti Soba za hitne slučajeve u Sudanu.
Ana i Lućila: Postoje veze između „no-border“ grupa u Nemačkoj i šite po Evropi i vašeg pokreta. Zašto vam je to važno?
Ahmed: Moj rad u 2021. godini je bio zasnovan na prikazivanju odnosa između granica, policije i RSF-a u javnim razgovorima i deljenje informacija sa organizacijama koje rade na graničnim kontrolama. Imali smo mnogo ljudi koji su pisali zajedničke članke sa migration-control.info o pograničnom nasilju i eksternalizaciji. Važna stvar koju želim da pomenem o našoj grupi SudanUprising Germany je da su njeno glavno jezgro od početka činile sudanske izbeglice. Većina njih, ne svi. To je velika koalicija, ali razumeju brutalnost granica. Oni dolaze iz sfere antigranične politike. Oni su već bili deo pokreta Oranienplatz u Berlinu, što je izbeglički pokret koji se borio protiv granica i kontrole migracija. Neki od ovih ljudi su još uvek angažovani unutar sudanskih izbegličkih organizacija. SudanUprising ima partnersku organizaciju koja se zove Koalicija sudanskih migranata i izbeglica u Brandenburgu. Oni sarađuju sa mnogim organizacijama kao što je Flüchtlingsrat, a takođe i van granica Nemačke – na primer izjava koju su napisali vaši kolektivi i događaj koji je organizovao FAC Palermo.
Uvek smo otvoreni za rad i razmenu informacija sa Alarmphone i svim ljudima koji rade na pitanjima granica kroz pisanje ili teorijski rad. Sada vodimo kampanju za sudanske izbeglice. Mi smo zapravo nedavno dali zajedničku izjavu sa Flüchtlingsratom protiv deportacija i ubrzavanja postupka azila za sudanske izbeglice. Oni su to predložili i tražili da to poboljšamo. Potom smo pokušali da u to uključimo sudansku perspektivu. Uzeli smo oblik sudanskog Komiteta otpora. Veoma smo decentralizovani, ima mnogo ljudi koji rade za SudanUprising u različitim gradovima izvan Berlina. Ponekad jedna osoba radi mnogo, ali to izgleda kao posao velike grupe. Nemamo centralno rukovodstvo. Mi samo imamo kao glavne principe da podržavamo novu revoluciju, mi smo antikolonijalna, antikapitalistička grupa. Protiv neoliberalizma i neoimperijalizma smo. Imamo te principe na osnovu kojih se ljudi pridružuju i počinju da se bave svojim aktivnostima. Koriste naše slogane i logotipe i to je to. Ponekad imamo i centralizovanije akcije. Radimo to kada je neki veći događaj pred nama.
Ana i Lućila: Za kraj, bilo bi sjajno da nam kažete kakvu podršku mogu pružiti „LeftEast“ pokreti?
Ahmed: Čvrsto verujem da ove revolucije nastavljaju jedna drugu, uče jedna od druge i razvijaju nešto novo i to dodaju svakoj sledećoj. Nije stvar u tome da li smo optimistični ili pesimistični. Ne znam, mogli bismo da budemo poraženi prekosutra – ili bismo mogli da pobedimo. To ne možemo da znamo. Mogla bi to biti i neka pobeda sa kojom se ne slažemo. Pobeda koja bi mogla da završi kao fašistička. Ne znamo. Tako funkcionišu revolucije.
Ali ovakav model organizovanja, diskusija i razgovora razvio se već tokom revolucija na Bliskom istoku još pre Arapskog proleća, u Burkini Faso, i tako dalje, linija seže daleko unazad. To su revolucije koje su veoma povezane i uče jedna od druge. Mislim da je važno ovo što sada radite. Ove nove revolucije su razvile model koji bi mogao da se transformiše i prilagodi drugim mestima, iz kojeg bi ljudi mogli da uče i da dodaju neki narativ koji bi istakao glas njihovih pojedinačnih komiteta. Bez obzira na to da li su oslabili ili bili poraženi, važno je uključiti ih u naše razgovore jer revolucije u Africi, Zapadnoj Aziji, itd., nikada nisu dobili ovakvu međunarodnu pažnju.
Radije bismo da dobijemo solidarnost od drugova kao što smo mi, čije je rad grassroot, a ne od državnih aparata. Mislim da bi dokumentovanje i objavljivanje rada Komiteta otpora, kao i kritičko angažovanje u teorijskom, političkom i „grassroot“ radu bilo neverovatno. Onda će se to jednog dana odraziti negde u nekoj zemlji ili regionu. Da, verujem da imamo mnogo toga zajedničkog, ekonomsku dominaciju koja se desila kroz proces medijacije u socijalističkim zemljama, a to je rad MMF-a, spoljni dug i sve ovo što se desilo kroz mehanizme međunarodne ekonomije. Moramo da delimo informacije i da razvijamo modele, ne ponavljajući iste greške. Ponekad taj model ne zaživi, biva poražen, ali onda negde drugde ljudi tome dodaju nešto. Ovo bi moglo stvoriti veoma složen model. To je ono što bi trebalo da radimo.
Ana i Lućila: Veliko hvala, Ahmede, što ste podelili svoju analizu sa nama i dali nam priliku da učimo iz iskustva Sudanske revolucije.
Prevod sa engleskog: Anastazija Govedarica Antanasijević
