Tokom ovih osam meseci blokada obrazovnih institucija širom Srbije, koje su se nakon policijske brutalnosti proširile i na blokade čitavih ulica, pa čak i naselja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nekoliko puta je proglašavao pobedu. Pošto građanima i građankama nije sasvim jasno u čemu je tačno pobedio, najavio je da će do Vidovdana 2025. godine objaviti knjigu pod naslovom Kako sam pobedio obojenu revoluciju. Vidovdan je prošao, a od ove knjige ni traga ni glasa, te smo ostali uskraćeni za objašnjenje ove pobede.
Međutim, grupa stručnjakinja iz oblasti obrazovanja radila je na jednoj drugoj knjizi koja nudi odgovor na suštinsko pitanje: kako pobediti krizu obrazovnog sistema. Glavni akteri svakog obrazovnog sistema su upravo đaci i studenti i studentkinje, a njihove blokade škola i fakulteta predstavljale su borbu da se taj nefunkcionalni sistem izleči, što je predsednik proglasio obojenom revolucijom. Autorke ove knjige pokazale su koje su reforme potrebne da bismo trajno oporavili obrazovni sistem i sprečili nove krize za buduće generacije. One su sprovele istraživanje u školama i razvile teoriju FER nastave – feministički rekonstruisane nastave – koju predlažu najpre kao obaveznu u okviru predmeta filozofije, a zatim i kao pristup koji bi trebalo da prožima čitav školski sistem.
Za razliku od predsednikove najavljene knjige, ova knjiga pod naslovom Kako da učenje filozofije bude FER – Principi feministički rekonstruisane nastave filozofije je zaista napisana i objavljena. Štaviše, dostupna je svima besplatno, a može se preuzeti i u PDF formatu. Održane su i dve promocije ove knjige, prva 27. juna u Nišu u Deli prostoru, a druga 30. juna u Beogradu u Muzeju devedesetih. Na promocijama knjige govorilo se o njenim zaključcima iz različitih perspektiva – učestvovali su naučni saradnici i saradnice državnih instituta, univerzitetski profesori, aktivistkinje, umetnice, ali i nastavno osoblje kome ova knjiga najviše može da pomogne.
Knjiga sadrži i bazu praktičnih materijala: detaljno razrađene aktivnosti i planove časova koje nastavnici mogu neposredno da primene u učionici. Autorke su navele kako im je bilo važno da pripreme takve upotrebljive nastavne materijale i učine ih dostupnim, budući da nastavnici i nastavnice u Srbiji rade za nedostojanstveno male plate, te ne možemo očekivati od njih da sami, u tako otežanim uslovima, izdvajaju vreme i energiju za kontinuirano stručno usavršavanje. Ovi materijali su zato sastavni deo knjige (prezentacije i dodatni resursi dostupni su preko QR koda na 270. strani), a autorke planiraju da nastave da dopunjuju ovu riznicu materijala u saradnji sa prosvetnim radnicima i radnicama. Knjiga je tako postala i interaktivan alat namenjen prosvetnoj zajednici.
Jedan od recenzenata ove knjige, ujedno i govornik na na niškoj promociji, privukao je posebnu pažnju publike. U pitanju je Ivica Živković, doktor teologije i profesor verske nastave u srednjim stručnim školama, koji se istovremeno bavi i kritičkom pedagogijom, te na toj osnovi zajedno sa autorkama zagovara feminističku rekonstrukciju nastave u Srbiji. Njegovo učešće pokazuje da saveznici za ovu ideju dolaze i iz redova nastavnika predmeta čiji se predavači tradicionalno smatraju konzervativnim. Pitali smo Živkovića šta za njega znači feministički rekonstruisana nastava, da li je takav pristup u današnjim školama moguć, koliki je njegov značaj i sa kakvim se preprekama može suočiti pri njegovom implementiranju u školski sistem.
Na pitanje da li je feministički rekonstruisana nastava moguća, Živković odmah otklanja dilemu: „Da, takva nastava je moguća“. Iako ostaje otvoreno da li će ikada biti propisana na nivou zvaničnih nastavnih planova i programa, nastava se, kako kaže, odvija pre svega u učionici, u interakciji nastavnika/ca i učenika/ca, a ne na mestima gde se pišu kurikulumi. To ne znači da treba odustati od zahteva za institucionalnom promenom, ali znači da već sada svaki nastavnik i nastavnica imaju prostor da progresivne principe primene u svom radu. Uticaj takve nastave dešava se ovde i sada, unutar zidova učionice, kao i naknadno, u sećanjima učenika i učenica na razgovore koje su vodili, u osećaju poštovanja i uvažavanja koji im je nastavnik/ca pokazao/la i koji ostaje u njima.
Ključni uslov za feministički rekonstruisanu nastavu, kako naglašava, jeste posvećenost određenim vrednostima. On podseća da su autorke knjige formulisale ove vrednosti kao (1) pravednost i osnaživanje učenika i učenica, (2) horizontalnu raspodelu moći, (3) brigu i solidarnost, (4) dekonstrukciju postojeće stvarnosti i (5) intersekcionalnost. Da bi nastavnici mogli da ih zastupaju, potrebno je između ostalog, kaže Živković, da izgrade i ojačaju uverenje da je svaka diskriminacija nemoralna i da je borba protiv nje obaveza, čak i kada se prizna snaga uslovljavanja sa kojom se pritom treba suočiti. Rodna diskriminacija je, kako navodi, „u pravom smislu reči školski primer diskriminacije“ i škola mora biti mesto gde se taj problem razmatra od početka do kraja.
Posebno upozorava da nije reč o podeli na dečake i devojčice, kao da je diskriminacija loša samo za jedne a korisna za druge. „Potčinjavanje jednih od strane drugih nije dobro ni za one koji potčinjavaju, ni za žrtve njihovog potčinjavanja“, objašnjava. Kada dečake vaspitavamo tako da ne učestvuju u sprovođenju patrijarhalnih normi, to činimo i za njihovo dobro, jer patrijarhat šteti i muškarcima. U patrijarhalnoj sredini kakva je naša, važan deo obrazovanja dečaka jeste podsticanje da razviju aktivan i svestan etički stav protiv osujećivanja (ili: suzbijanja, ugrožavanja) žena. Sve institucije društva učestvuju u potčinjavanju žena, od porodice do države. Muško nasilje nad ženama je strukturalno nasilje i svaka dimenzija naše civilizacije doprinosi njegovoj normalizaciji. Zato je to, smatra Živković, par excellence etička i filozofska tema koja pripada školi.
On smatra i da je neophodno govoriti o statistici koja pokazuje da je zastrašujuće veliki procenat devojčica i žena izložen seksualnom nasilju i uznemiravanju, jer takvi podaci mogu izazvati empatiju kod dečaka. Devojke, kako kaže, troše ogromnu životnu energiju na razvijanje strategija za izbegavanje zlostavljanja i uznemiravanja, dok njihovi vršnjaci tu energiju slobodno usmeravaju na lični razvoj. Strah od seksualnog uznemiravanja utiče na njihove životne odluke i ograničava im izbore. Ovu nepravdu svako mora upoznati, sagledati i zauzeti stav. Škola je mesto gde se taj proces mora izvesti do kraja.
Posebno je važno osvetliti paradoks – upravo institucije koje bi morale da štite od seksualnog nasilja često ga same normalizuju. Najsvežiji primer je incident na nedavnoj blokadi, kada su policajci, čija je dužnost da obezbede sigurnost, upućivali seksističke i uvredljive komentare devojkama. Taj događaj pokazuje dubinu problema i potvrđuje koliko je nužno obrazovanje koje mlade uči da prepoznaju i odbace svaki oblik nasilja i poniženja.
Živković ističe da nema nikakvog osnova da se muške i ženske emocije različito vrednuju i da se briga, empatija i nežnost označavaju kao ženske osobine. Te osobine, kako naglašava, pripadaju i dečacima i devojčicama. Da bi mladi to zaista usvojili, često je potrebna ako ne otvorena pobuna , onda stalni otpor patrijarhalnoj hijerarhiji vrednosti. To nije pitanje ove ili one ideologije, već same etike demokratskog društva. Mesto za diskusiju o toj etici je čas filozofije. „Da li je ovakav pristup moguć? Moguć je. Od koga zavisi? Od nastavnika i nastavnica kao pojedinaca“, poručuje.
Govoreći o preprekama, Živković podvlači da dominantna ideologija obrazovanja počiva na isključivanju, koje pored drugih marginalizovanih grupa najviše pogađa žene. Tome doprinosi i konzervativna restauracija koja pokušava da društvo vrati unazad i potisne već stečene slobode, kao i klima autoritarizma u kojoj se poslušnost i rigidno mišljenje cene više od kritičkog preispitivanja. U takvom kontekstu, bilo kakav progresivan pedagoški pristup doživljava se kao pretnja poretku.
Ipak, kritička pedagogija ostaje i moguća i nužna. „Cilj obrazovanja ne sme da bude samo nalaženje posla i sticanje novca, već i dostizanje pravde, društvenih sloboda i sposobnosti za demokratsko delovanje“, podseća Živković. Obrazovanje mora biti projekat slobode, a ne puka reprodukcija moći. Nastavnici imaju obavezu da mladima pomognu da prepoznaju sile koje ih marginalizuju – neoliberalizam, neokonzervativizam, militarizam, verski fundamentalizam – i da im omoguće da na njih odgovore solidarnošću i kritičkim promišljanjem. To nije nečiji ideološki hir, već odbrana univerzalnih vrednosti: solidarnosti, ljubavi i brige. „Etički je imperativ sprečavati nasilje i istupati protiv njega“, zaključuje.
U vremenu kada vlasti slave imaginarne pobede, mladi su pokrenuli stvarnu borbu za obrazovanje. Knjiga Kako da učenje filozofije bude FER nastala je kao dodatak toj pobuni i kao konkretna ponuda rešenja. Ideje feministički rekonstruisane nastave – od dekolonizacije vrednosti do otpora autoritarizmu – nude put ka prosveti koja je u službi pravde i slobode. Dok predsednikova najavljena knjiga ostaje prazno obećanje, ova je već u rukama onih kojima je najpotrebnija. Ostaje da se njen sadržaj prepozna, prihvati i primeni.
