„Živimo u vremenu u kojem se u jednom danu dogodi toliko gorućih događaja da je potpuno razumljivo što se ljudi osećaju uznemireno i izgubljeno. Svakodnevno primamo ogroman broj utisaka i informacija i prirodno je da se u tome pogubimo. Ono što smatram najopasnijim jeste, kada se u društvu stalno nižu važni događaji koji ostaju nerešeni, može da nastane stanje ravnodušnosti. A upravo je ravnodušnost, po mom mišljenju, najopasnije stanje u koje jedno društvo može da upadne. Ipak, uprkos svim okolnostima, važno je pronaći snagu i ostati optimističan“, objašnjava glumac Srtahinja Blažić.
S obzirom na to da je situacija pre 1. novembra u Srbiji delovala kao da je bila neka vrsta zatišja od strane građana, ali i studenata koji su se vratili svojim fakultetskim obavezama. Postavlja se pitanje da li je društvo zapalo ipak u neku vrstu ravnodušnosti prethodnih par meseci.
„Nije prirodno očekivati da stvari toliko dugo traju visokim intenzitetom, a da nemaju neku amplitudu. Govorimo o svim realnim okolnostima života, nerealno je očekivati da bude drugačije. U takvim situacijama iscrpljuju se svi resursi – emotivni, duhovni, mentalni, fizički“, objašnjava Blažić i dodaje da je upravo dokaz da ljudi ipak nisu zapali u ravnodušnost to što je, nakon pešačenja do Novog Sada, po povratku u Beograd, Dijana Hrka otpočela štrajk glađu i apeluje na to da je „sada najvažnije da svu ljubav, snagu i pažnju usmerimo i budemo uz Hrku.“
Pored Dijane Hrke, štrajk glađu je otpočeo i autoprevoznik Milomir Jaćimović sa svojim sinom ispred Banovine u Novom Sadu. S druge strane, tu su studenti kojima se preti, ali i oni za kojima se traga, a onda kada ih, i ako ih, nađu bude kasno. Takođe, tu je i Generalštab za koji je usvojen leks specijalis koji omogućava rušenje, ali studenti zajedno sa građanima protestvuju protiv tog čina. Ovo su samo neki od događaja u Srbiji koji se dešavaju, a na kojima je trenutno fokus.
„Godinu dana borbe nekako se svela na čin Hrke i Jaćimovića. Problem je što je štrajk glađu kod nas u velikoj meri obesmišljen, pa ga javno mnjenje i društvo često ne doživljavaju kao nešto istinski važno. A to je čin koji predstavlja krajnje ishodište borbe. Takođe, govorimo o situaciji u kojoj neko ovu borbu može da plati glavom, a nemam utisak da smo svi toga svesna“, kaže Blažić.
Zajedno sa svojim kolegama Strahinja Blažić je 9. novembra bio ispred Radio televizije Srbije gde su ukazali na to da javni servis ipak ne radi u službi građana, nakon čega su otišli do Narodne skupštine gde su pružili podršku Dijani Hrki.
„Bilo mi je važno da se poruka pošalje javnom servisu, ali i uputi podrška Dijani Hrki. Jako mi je bilo i emotivno i potresno. Te večeri su mi toliko bila pomešana osećanja, kada smo nakon čitanja saopštenja u Takovskoj otišli kod nje. Ako i dalje ima ljudi koji se pitaju zašto ona štrajkuje i šta želi da postigne, treba samo da prošetaju do skupštine i pogledaju tu ženu u oči“, kaže Blažić.
Činjenica je da je do studentskih blokada i protesta omladina Srbije bila apolitična, o tome takođe govore i različita istraživanja javnog mnjenja, ali od pre godinu dana situacija se menja, a doprinosi građana postaju važni, jer se time dolazi do promena.
„U društvu je, u jednom trenutku, zavladala misao da ništa ne možemo da promenimo, ali studenti su pokazali da ipak možemo. Svaki pojedinac treba da uradi onoliko koliko može, makar da bude prisutan kad je to najpotrebnije. Meni su studenti vratili veru u promenu i inspirisali me“, navodi Blažić i dodaje da je on na svojih, preko 300 kilometara pređenih sa studentima jako ponosan, a da mu je prva šetnja sa njima, do Novog Sada, predstavljala jednu od, kako on kaže, najsmislenijih stvari koje je uradio u svom životu.
Prvi utisak javnosti, kada su studenti objavili da će šetati iz različitih delova Srbije do Novog Sada na komemorativni skup, bio je da ipak neće doživeti uspeh kao prve šetnje koje su organizovane, s obzirom na to da je prošlo dugo vremena od poslednje šetnje, kao i to da su se nekako ljudi odaljili od svega, ali ipak je bilo suprotno od svega toga, a o tome govori broj studenata i građana koji su zajedno pešačili, ali i dan komemorativnog skupa.
„Prvi put kada smo pešačili bilo je mnogo manje ljudi, dok je sada situacija bila potpuno drugačija i to me je posebno ohrabrilo. To je direktna posledica akcija koje su studenti pokrenuli, šetnji širom Srbije, i očigledno je da su dale rezultate. Ne možemo uvek da vidimo instant ishode, ali kroz neki protok vremena postaje jasno kakav je uticaj imalo sve što se radilo“, objašnjava Blažić.
Blažić navodi da sebe pre svega doživljava kao građanina ove zemlje, a tek potom kao glumca. Kaže da, iako često postoji utisak da živimo u potpunom besmislu, „mi kroz taj besmisao gradimo smisao. To je večita borba dok smo živi.“
„U poslednjih 11 meseci bila je presudna uključenost i prisutnost svakog pojedinca, jer ovde nije reč o nekim tamo ljudima u nekoj tamo zemlji – ovo se tiče nas, naše zemlje i naše trenutne situacije. Studenti su uspeli da organizuju i logistički osmisle akcije na način na koji mnogi iskusniji to do sada nisu mogli. Neko ko je u stanju da organizuje protest poput onog 15. marta, sa tolikim brojem ljudi, bez incidenta, po meni pokazuje da ima kapacitet i zrelost da vodi državu“, kaže Blažić.
Glumci od početka blokada fakulteta studentima daju svoju podršku. Najčešći oblik iskazivanja njihove podrške je pokazivanje krvave šake na kraju predstave, transparenata i indeksa. Ansambli Narodnog pozorišta i dalje snose posledice svog javnog podržavanja studenata, jedna od njih je i to da je pozorište zatvoreno duže od mesec dana.
„Očigledno je da Narodno pozorište trenutno trpi posledice zbog svog angažovanja i stava, što smatram nedopustivim. Nadam se da će uskoro moći da igraju sve predstave u svojoj kući, jer Narodno je narodno, a ne pozorište kojem upravljaju pojedinci. Koliko je bitna kultura u ovoj zemlji najbolje govori činjenica da budžet za kulturu počinje sa nulom“, zaključio je Blažić.
A.T.
