Italijanska kompanija Geox prisutna je u 114 zemalja, u oko 10.000 prodavnica, a poseduje oko 1.200 radnji u kojima se prodaje samo marka geoks. Ostvaruje 70 odsto svog prometa izvan Italije, a u 2014. ostvarila je prihode u visini od 824,2 miliona evra. Za to preduzeće radi 30.000 radnika, zaposlenih i spoljnih saradnika. Geox ima proizvodne pogone u Kini, Vijetnamu, Indoneziji, Južnoj Koreji i Brazilu, Makedoniji i – Srbiji.
Mediji obično ovako predstavljaju biografije velikih kompanija prilikom najava njihovih spasonosnih investicija – „vrednosno neutralno“ i u brojevima.
Geox u Srbiji „radi“ od 2013. godine, ali zvanično je otvoren tek 31. januara ove godine. Da bi ovaj korporativni selebriti izabrao baš našu zemlju za svoju investicionu destinaciju, vlada Srbije je morala dobro da odreši budžetsku kesu – 11,25 miliona evra, odnosno 9.000 evra po svakom novootvorenom radnom mestu. Vlada je, takođe, Vranju dala 100 miliona dinara za uređenje zemljišta u Slobodnoj zoni, što je bio preduslov da izgradnja fabrike može da počne.
Međutim, zagledani u impozantnu šumu korporativne numerologije, često propuštamo da uvidimo „ljudske resurse“ koji marljivo rade skriveni u utrobama fabričkih pogona, stvarajući višak vrednosti za vlasnike njihovog rada i vremena ‒ višak bez kog impresivna poslovna imperija ne bi ni postojala.
U Geoxu oni nemaju imena ‒ samo su brojevi. Dodaci mašini. Oruđa kojem je zabranjeno da govori. Nekoliko bivših i sadašnjih radnika Geoxa, posle dosta premišljanja, u strahu za svoja radna mesta i bezbednost porodice u „malom gradu u kome se sve zna“, pristali su da podele svoja iskustva s novinarima Mašine.
Ucenjivački potencijal i retroaktivni ugovori o radu
Ti si za 20.000 postao vlasnik te osobe…. kada uđe kroz kapiju, on više nije ličnost, on je postao samo broj, imenom ti se ne obraćaju.
Gabrijela Krstić, bivša radnica Geoxa
Do pre mesec dana kada se situacija poboljšala, osim prvih nekoliko stotina iskusnih obućarskih radnika, koji su u Geox „dovedeni“ u prvoj turi i zaposleni na neodređeno, svi ostali radnici su imali ugovore u trajanju od mesec dana do pet meseci. Međutim, radnici i radnice Geoxa s kojima smo razgovarali tvrde da su često mesecima radili bez ugovora, da bi im ugovori bivali nuđeni na potpis tek nekoliko meseci kasnije – retroaktivno.
Prvo sam potpisala jedan ugovor na mesec dana, drugi ugovor na dva meseca, a treći u trajanju od pet meseci…. međutim, taj treći su mi izvukli tek u maju i rekli potpišite na pet meseci, a tih pet meseci je isticalo za mesec dana, kaže Marija622.1
Stefan748 radio je u Geoxu jedanaest meseci, od čega je ugovor imao samo za osam. Poslednji petomesečni ugovor koji su mu ponudili na dan potpisivanja isticao je za tri dana.
Kada sam počeo da radim, potpisao sam ugovor na mesec dana, posle koga je usledio ugovor na dva meseca, sve je bilo regularno. Međutim, moj naredni ugovor kreće da kasni ‒ praktično od početka 2016. godine radim bez ugovora. Neko vreme sam ćutao i čekao, a posle toga sam pitao upravu, na šta su mi odgovorili da je ugovor u izradi i da rade na tome da ga dobijem što pre. Poslednjeg radnog dana pre odmora, u avgustu, jedan od pravnika me je pozvao i saopštio mi da su moj ugovor „našli“. Tada su mi dali ugovor na pet meseci, koji je trebalo da potpišem retroaktivno. Ugovor je glasio na period od 15. marta do 15. avgusta, a tada je bio 12. avgust.
Razmišljao sam šta da radim i išao logikom da ako potpišem ima šanse da mi ugovor produže, ako ne potpišem, verovatno ću odmah dobiti otkaz, kaže Stefan.
Ovakav stav preovlađuje u Vranju, s obzirom na veliku nezaposlenost i još niže plate u ostalim firmama u pčinjskom okrugu, koje nemaju tu privilegiju državnog subvencionisanja.
Medijski poznat slučaj Gabrijele Krstić, radnice koja je dobila otkaz zbog javnog suprotstavljanja poslovođama Geoxa tokom protesta nekoliko stotina radnika zbog prekovremenog rada i čestih nenajavljenih radnih subota, posebno je ilustrativan s pravnog aspekta.
Naime, protest je bio 5. septembra, a Gabrijela je otkaz dobila sutradan. Ipak, otkazno rešenje je datirano na 31. avgust, kada je Gabrijeli zvanično istekao ugovor. Opravdano se postavlja pitanje kako neko ko nije zakonski radno angažovan može da štrajkuje, a potom zbog tog istog štrajka da dobije i otkaz.
Ja sam tada rekla da oni krše ugovorne obaveze poslodavca, jer je poslodavac u obavezi minimum sedam dana ranije da obavesti o promeni radnog vremena, što se za deset meseci koliko sam tamo radila nikad nije desilo, a jedna od šefica mi je odgovorila: ’Idite drugde lečite svoje komplekse’. To je bio moj kraj, sutradan sam dobila otkaz, objašnjava Gabrijela za Mašinu.
Radnici kao potrošna roba – jedan se „pokvari“, drugi ga zameni
S obzirom na pun rezervoar radne snage u Vranju, koja kao na iglama čeka na bilo kakav posao, prava radnika i njihovo zdravstveno stanje nisu na listi prioriteta uprave Geoxa. O tome koliko je stanje alarmantno svedoči načelnik službe Hitne pomoći Vranje Slađan Stanisavljević, s kojim smo razgovarali.
Koliko su učestali pozivi službi Hitne pomoći iz Geoxa?
Pozivi su dosta česti, od otvaranja fabrike. Nekada i više puta dnevno. U jednom periodu je to bilo smanjeno, pa se ponovo nastavilo. Danas sam službeno bio u Nišu, pa nemam evidenciju, ali juče je bilo nekoliko poziva iz Geoxa.
Šta je najčešći razlog što vas zovu?
Najčešće su to mučnine i kolaps. Mada je svaki pacijent priča za sebe.
U Vranju pored Geoxa radi i Alfa Plam, da ne pominjemo Simpo i Jumko, koji rade s oslabljenim kapacitetima. Da li imate tako česte pozive iz drugih fabrika?
To je dobro pitanje. Ne, samo je Geox simptomatičan, iz drugih fabrika nemamo ništa slično.
Novinari Mašine su po zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja zatražili protokole sa zabeleženim intervencijama službe hitne pomoći na pozive iz Geoxa, međutim do objave teksta nikakav odgovor nismo dobili.
Iako je Geox rekorder po broju inervencija hitne pomoći, radnice Geoxa tvrde da to ni izbliza nije cela slika, s obzirom na to da u velikom broju slučajeva uprava fabrike ne dozvoljava zvanje hitne pomoći bez njihovog „aminovanja“.
Direktorka je zabranila da se zove hitna pomoć ako nekom nije dobro, ako padne u nesvest, niti zbog bilo čega drugog, mora prvo ona da se pozove da ona vidi radnika u kakvom je stanju, da ona proceni može li još uvek da radi, evenutalno da popije čašu vode, odmori se pet minuta, kaže Gabrijela.
Radnici Geoxa tvrde i da su retko kad dobijali zaštitnu opremu za rad osim ako nisu izričito tražili i bili uporni u tome da je dobiju, što je dovodilo do povreda na radu. Marija je radeći u šivaćem pogonu zaradila opekotine na dlanovima jer nije imala zaštitne rukavice.
Nisu nam davali zaštitnu opremu, ja sam tražila jer sam već videla da ću dobiti opekotine, to je 200 stepeni, to je trajalo dva dana, već treći dan sam osetila upaljenost na dlanovima, 2‒3 puta sam se obraćala majstorici da imam otok na jagodicama, međutim niko nije reagovao. Treći dan su mi se pojavile opekotine sa limfom, i tek tada su se uplašili da ću se obratiti direktorki, objašnjava Marija.
Još jedan problem koji imaju radnici Geoxa jeste i ostvarivanje prava na markice za zdravstveno osiguranje. Gabrijela, Marija i Jelena633 su tek posle višemesečnog zapitkivanja izdejstvovale „markice“ za overu zdravstvenih knjižica.
Mene pita radnik iz uprave: pa dobro da li si ti bolesna, ja kažem ne nisam, da li moram da budem bolesna da bih dobila zdravstvenu knjižicu… On kaže: vidim ja da si ti dobro, šta će ti zdravstvena knjižica, objašnjava Gabrijela.
Mobingom do psihijatrijske dijagnoze
Iako žalbe radnica i radnika Geoxa za mobing i kršenje radnih prava nisu retkost, slučajevi Marije i Jelene posebno su drastični s obzirom na to da su njih dve završile na psihijatrijskom lečenju nakon meseci šikaniranja i vređanja od nadređenih.
Marija, koja je nakon zadobijanja opekotina na rukama prebačena u tzv. pripremni sektor, posebno ističe ponašanje bivše šefice, italijanke Ticijane Ćesoni, o kojoj su mediji već pisali.
Ticijana je haos pravila… ona je tu sekla cipele, gađala nas cipelama kad nisu dobro urađene, šutirala, penjala se na sto usred menze kad doručkujemo da nam drži predavanja, priseća se Marija.
Italijanka je zbog mobinga nad radnicima napustila Geox. Radnici svedoče da ih je nazivala „srpskim ciganima“ koji „slobodno mogu na Bunuševac“ (groblje u Vranju), u trenutku kada Geox napusti Srbiju.
Međutim, ni sa odlaskom Ticijane situacija za Mariju nije postala bolja. Redovno je dobijala više radnih operacija istovremeno i trpela pretnje i uvrede šefice za ljudske resurse. Po njenim rečima „ko se pobuni, taj postane meta“, a domaći šefovi umeju da budu i gori od stranaca.
Tek tu kreće maltretiranje, ja sam morala da klečim… prospe neko drugi lepak, dođe mi šefica i kaže mi: tvoja koleginica sad ide nešto da odradi, a ti ćeš ovo sve dole da obrišes… ovo mora da se sija. Međutim, kad završim i vratim se na svoje radno mesto, kaže mi: pa ti ne možeš da postigneš normu; a ne računa mi se sat vremena sto sam ribala klečeći, kaže Marija.
Čitav period rada u Geoxu doveo je Mariju na ivicu nervnog sloma, zbog čega se po nagovoru doktorke obratila psihologu, ali i podnela žalbu organizaciji koja se bavi monitoringom i sprečavanjem mobinga.
Toliko sam trpela psihičku torturu i vređanje, imala sam pritisak 190/100. Sad idem kod psihologa da se malo vratim u normalu, ono je stvarno bilo neizdrživo, ja sam ćutala i ćutala, ali više nisam mogla, ja taj pritisak nisam mogla da podnesem, zdravstvene posledice koje sam imala za godinu dana u Geoxu nisam imala za ceo život, objašnjava ona.
Geox još nije odgovorio na dopis organizacije koja se bavi sprečavanjem mobinga, a Marija i dalje radi u Geoxu, u strepnji oko daljeg razvoja situacije.
Slučaj Jelene, iskusne kožarske tehničarke koja je sedam godina radila u legendarnoj Koštani, posebno je interesantan. Jelena je u Geoxu počela da radi sredinom septembra prošle godine – „preko veze“. Međutim, tokom prvih mesec dana rada veza se „prekinula“, jer Jelena nije htela da učestvuje u kupovini nakita tzv. „majstorici“ koja ju je zaposlila. Od tada kreće svakodnevni mobing – vređanja i maltretiranja koji su prouzrokovali da samo dva meseca od dolaska u firmu ode na bolovanje i potraži pomoć psihijatra.
Kako nisam učestvovala u kupovini nakita bila sam svakodnevno šikanirana i ponižavana, nazivana pogrdnim imenima, ne mogu ni da izgovorim te vulgarnosti. Nakon što bih se požalila na to ponašanje, slali su me u magacin da radim po najvećoj hladnoći, a nisu mi dozvolili ni da nosim rukavice i jaknu, jer po pravilima moraš mantil da nosiš. Završila sam na kraju na psihijatriji, pijem lekove, imam noćne more, istraumirana sam i imam strah od toga šta me čeka na nekom novom poslu. To je nešto što ne može da se zaboravi, to je urezano u mozak, priseća se Jelena drhtavim glasom, dodajući da njen slučaj nikako nije izolovan.
Nažalost, ima mnogo ovakvih priča. Ljudi iz nemaštine trpe i rade, svaka žena tamo pije lekove za smirenje, svaka žena kad dođe kući plače, sa zebnjom u glasu objašnjava.
Radnik je radniku vuk?
Imperativ transnacionalnih kompanija u globalnoj kapitalističkoj ekonomiji jeste svođenje radnika na atomizirane pojedince svesne da im uzajamna solidarnost u praksi donosi više štete nego koristi. Na radnom mestu jedni drugima nisu kolege, već konkurencija. Ako vam se ne sviđaju uslovi u kojima radite, slobodni ste da date otkaz, ima ko hoće ‒ uvek je neko gladniji i/li jeftiniji od vas.
Ideš na posao kao da ideš na streljanje. Niko se ne smeje. Svi su potonuli. Nema radosti, nema komunikacije ni s najbližim do tebe na traci. Konstantan stres. Ljudi tamo izgledaju kao zombiji, Stefan opisuje atmosferu u Geoxu.
Ljude u fabričkim pogonima na okupu drži samo zastrašujuća svest o tome da su posmatrani, te da moraju da rade što i ostali da ne bi „stradali“. Svakoga dana gledaju kako jedni odlaze, a drugi dolaze – kao na pokretnoj traci. S druge strane, tu je i pokretna traka svakodnevne robe koja mora da se isporuči – dok se ta norma ne „ispoštuje“ odlaska kući nema.
Nisu ljudi padali toliko od posla, nego od stresa, štoperica radi iznad glave, pritisak je ogroman, treba tolika norma, a onda kad se ispuni, onda kažu: ’aha, vi možete, ali nećete’, pa se poveća norma, štoperica ide, konstantno zvocanje i pritisak, ogromna nervoza među ljudima, i tako dolazi do svađa među samim radnicima, ističe Marija.
Po istraživanju Mašine, realne plate u Geoxu kreću se od 24.000‒36.000 dinara, međutim brojke je teško proveriti jer je radnicima zabranjeno da razmenjuju informacije o platama. Po rečima radnica s kojima smo razgovarali, zaposleni često za isti posao dobijaju različite plate, koje uprava pravda različitim protokolarnostima.
Kada sam marta meseca primila 24.000, svi su bili uzeli 30.000. Ja sam otišla da se bunim, da pitam u čemu je problem. Šefica mi je pokazala na svom kompjuteru kako se nisam čekirala nijedne subote. Ja sam rekla da je nemoguće da se nisam čekirala baš nijednom, na šta mi je odgovorila da donesem potvrdu od poslovođe da sam radila. Kad sam joj odnela potvrdu, ona me je pitala: kakvo je ovo pismo. Ja sam rekla: to je ono što ste vi tražili, međutim samo mi je odbrusila da je ona glavna i da ona određuje kolika je kome plata, opisuje Jelena svoju situaciju.
U Geoxu vlada fabrička disciplina, a ona se najefikasnije postiže strogom merljivošću. Po rečima jedne radnice, odskora se dobijaju ocene za kvalitet rada, dolazak na posao i vladanje. Što se tiče pauza, u Geoxu postoji samo jedna pauza za minimum osam sati rada, a na pauzu se ide u smenama radi postizanja maksimalne proizvodnosti rada i izbegavanja komunikacije među radnicima. Osim te pauze, u toalet se ide samo ako ti nadređeni dozvoli ili, kako kaže Stefan, ako uspeš da „uhvatiš foru“.
Da bi stekao uslove da odeš do toaleta moraš da budeš Usain Bolt, da praktično ’prestigneš traku’. To se u firmi zvalo da ’uhvatiš foru’, odnosno da radiš dovoljno brzo da traka ne trpi, da bi ti mogao da otrčiš do toaleta, što je na mom radnom mestu bilo praktično nemoguće. U suprotnom, ako nema ko da te zameni ne možeš da ideš; ako ti ’pobegne traka’ nastaje haos. Šefovi se deru na tebe. Radno mesto je takvo da sve vreme stojiš u jednom mestu i sem pola sata pauze nije dozvoljeno da se pomeraš, kaže Stefan.
Da ne bude nikakve zabune, menadžment Geoxa je ostavio i pisane poruke svojim radnicima.
Pauza između grupa je 5 umesto dosadašnjih 10 minuta. Svako zadržavanje zaposlenih u menzi duže od predviđenih pola sata pauze, biće sankcionisano, piše u jednom od saopštenja uprave Geoxa.
Svaki zaposleni koji se nađe van radnog mesta za vreme rada, tj. pre isteka radnog vremena, kao i svako ko se uputi, ili se nalazi pored mašine za odjavu s radnog mesta pre isteka radnog vremena biće kažnjen tako što će mu se odbiti jedan radni sat.
Sabijanje (slobodnog) prostora i (slobodnog) vremena, zabrana razgovora i korišćenje brojeva umesto ličnih imena klasični su instrumenti dehumanizacije radnika. Mnogo se lakše spava kad maltretiraš brojeve, a ne žive ljude od krvi i mesa.
Oni ne znaju imena i prezimena radnicima, vuku ih za mantile. Bila sam svedok tome da su decu koja su došla na obuku udarali kalupima po glavi, ono je bilo strašno iživljavanje. Ne možeš u WC da odeš, ne možeš glavu da podigneš, ne smeš da pričaš. Još im je samo bič trebao, opisuje Jelena metodologiju organizacije rada u Geoxu.
Novinari Mašine su poslali pitanja gradonačelniku Vranja da prokomentariše situaciju u Geoxu, međutim, iako su nam obećani, do objave teksta odgovore nismo dobili.
Geox kao paradigma ekonomskog „razvoja“
Poslovanje italijanske fabrike za proizvodnju obuće Geox u Vranju može se posmatrati kao paradigma koncepta ekonomskog procvata zemalja u tranziciji koji se svodi na privlačenje direktnih stranih investicija, i to: subvencijama, poslovanjem u „slobodnim zonama“, u kojima državni zakoni često ne važe, i jeftinom radnom snagom.
Simboličnost Geoxa je i u tome što su u dovođenju italijanskog obućarskog džina učestvovale sve garniture vlasti: Boris Tadić, Mlađan Dinkić, Ivica Dačić i, na kraju, Aleksandar Vučić.
Subvencionisane multinacionalne kompanije na kapitalističkoj (polu)periferiji obično investiraju u tehnološki jednostavne proizvodne operacije koje zahtevaju repetitivan i iscrpljujući rad zaposlenih uz upotrebu lako prenosivih proizvodnih mašina koje nije teško preseliti u druge države. Takođe, ulažu u lokacije koje imaju tradiciju takve proizvodnje, jer tako mogu računati i na jeftinu, a obučenu radnu snagu. Kao što vidimo, Geox je uradio sve po udžbenicima globalne kapitalističke ekonomije. Vlada Srbije ‒ kao ovlašćena agencija za podmićivanje stranih investitora i iznajmljivanje sopstvenih građana ‒ takođe.
A šta je s radnicima? Pa, kako je u nedeljno popodne na otvaranju Geoxa pred smrknutim strojem radnika supercinično rekao premijer Aleksandar Vučić – „Kada budu šetali svetskim metropolama, videće u izlozima svojih ruku delo“. Mi se možemo samo nadati da će dok budu šetali, kô senke, istovremeno i „plašiti gospodu“.
* U istraživanju Mašine su, pored Saše Dragojla, učestovali i Bojana Tamindžija i Marko Miletić
Tekst je dostupan na engleskom na ovom linku.
