Skoro nijedna ispitanica nije opisala da joj je neko pomogao u trenutku nesigurnosti u javnom prostoru, „čime pasivnost okoline postaje saučesnik nasilja”, piše grupa Sestre, drugarice. Dodaju da napadači koriste ovu ravnodušnost okoline, kao i gužvu, mrak i samoću kako bi vršili nasilje i zlostavljali žene.
Podaci o uzorku ispitanih žena pokazuju da se najveća učestalost napada dešava uveče i noću, u vreme kada je gradski prevoz ređi, osvetljenje slabije, a prisustvo drugih često ne znači i pomoć.
Najveći broj zabeleženih slučajeva dešava se radnim danima (60,6% slučajeva), što istraživačice povezuju sa rutinskim kretanjem (posao, škola, fakultet).
Analiza ističe da su ulice, parkovi i javne površine posebno opasne lokacije jer su slabije osvetljene, izolovane ili se nalaze u blizini škola, stanica ili parkinga. Seksualno uznemiravanje na ovim mestima često uključuje praćenje, dobacivanje, egzibicionizam, ali i fizičke napade, navodi se u analizi.
Ispitanice su takođe prijavile iskustva nasilja u klubovima, barovima i toaletima, gde seksualno nasilje uključuje dodirivanje, fizičke napade, upade u ženske toalete, pa čak i pokušaje otmice. Naglašava se kultura pasivnosti u ovim prostorima, u kojima osoblje i obezbeđenje često ne reaguju ili dodatno viktimizuju žene.
Prolazi, ulazi, haustori i slični međuprostori, u kojima često nedostaje svetlo, nadzor, kamere ili prisustvo ljudi, doprinose tome da se nasilnici osećaju osnaženo da napadaju žene. Seksualno nasilje na ovim mestima uključuje izlaganje polnih organa, praćenje, prisilu na razgovor ili pokušaje napada.
Sestre, drugarice su na osnovu nalaza izdale preporuke za unapređenje bezbednosti žena u javnim prostorima, upućene gradskim vlastima, javnim službama, sportskim i kulturnim institucijama.
Za javni prevoz preporučuje se uvođenje jasnih SOS protokola u vozilima i na stajalištima, sa preciznim uputstvima o tome kako treba da reaguju vozači, putnici i putnice u situacijama seksualnog uznemiravanja. Poseban akcenat stavlja se na obuku vozača i vozačica, kako bi umeli da prepoznaju nasilje, adekvatno reaguju i pruže podršku žrtvama. Takođe se predlaže unapređenje osvetljenja stanica i okretnica, naročito u večernjim i noćnim satima, kao i uvođenje tastera za zaustavljanje na zahtev tokom noćnih vožnji, kako bi žene mogle bezbednije da izađu bliže svojim domovima. Dodatne mere uključuju postavljanje QR kodova u autobusima i tramvajima radi lakšeg prijavljivanja nasilja, kao i plakata sa jasnim uputstvima o tome kako pomoći osobi koja je izložena uznemiravanju.
Kada je reč o ulicama, parkovima i urbanoj infrastrukturi, preporuke se odnose na popravku i pojačavanje osvetljenja u svim delovima grada koje su žene označile kao nesigurne, uključujući parkove, prolaze, haustore i pešačke zone. Posebno se ističe potreba za ugradnjom solarne rasvete na stajalištima i u rekreativnim zonama, poput Ade Ciganlije, Tašmajdanskog parka i Kalemegdana. Predlaže se i uvođenje noćnih patrola, kao i postavljanje kamera na kritičnim mestima, uključujući podzemne prolaze i zabačene delove između zgrada. Kao dodatni mehanizam bezbednosti, predviđa se mogućnost prijavljivanja opasnih lokacija putem mobilne aplikacije, uz obaveznu zaštitu privatnosti korisnica.
U noćnim klubovima i drugim mestima za izlaske preporučuje se uspostavljanje vidljivih protokola za prijavljivanje nasilja, uz jasno pravilo da nasilnici nisu dobrodošli. Zaposleni u klubovima, uključujući šankere i obezbeđenje, trebalo bi da prođu obuke o tome kako da reaguju u situacijama kada neko traži pomoć. Kao primer dobre prakse navodi se uvođenje diskretnih načina za pozivanje pomoći, poput naručivanja posebnog koktela, kao i dodatne mere bezbednosti u i oko ženskih toaleta, gde često dolazi do uznemiravanja. Klubovima koji ispune ove standarde predlaže se dodela oznake „bezbedno za žene“.
Analiza se osvrće i na ulogu institucija, ukazujući na potrebu da policija prođe specijalizovane obuke za postupanje u slučajevima seksualnog uznemiravanja. Radne grupe koje se bave ovim pitanjima trebalo bi da uključe žene i ženske organizacije sa iskustvom rada na terenu, dok zaposleni u privatnom obezbeđenju treba da poseduju sertifikate koji potvrđuju da su prošli odgovarajuće obuke. Takođe se preporučuje detaljna analiza postojećih mera u radu Ministarstva unutrašnjih poslova i drugih nadležnih institucija, kako bi se utvrdilo šta već postoji, a šta nedostaje.
Na kraju, naglašava se značaj edukacije i podrške kroz javne kampanje koje ohrabruju građane i građanke da ne ćute kada svedoče nasilju. Predlaže se organizovanje radionica za devojčice i mlade žene o prepoznavanju nasilja i dostupnim mehanizmima zaštite, kao i obezbeđivanje psihološke i pravne pomoći ženama koje se odluče da nasilje prijave. Kao važan korak navodi se i formiranje kriznih timova koji bi mogli brzo da reaguju u slučaju incidenta i pruže neposrednu podršku i savet.
U otvorenim prostorima žene su prinuđene da stalno obraćaju pažnju, menjaju pravce, trče ili izmišljaju lažne razgovore kako bi izbegle pretnje po sopstvenu bezbednost. Glavna poruka iz izveštaja jeste da „ugroženost u javnom prostoru nije izuzetak, već pravilo”.
A.M.
