U prvom delu teksta možete čitati o studentskim protestima i blokadama fakulteta od 2006. do 2010. godine.
Najomraženija reč pobunjenih studenata dvehiljaditih je „bolonja“. Ona označava reformu obrazovanja započetu 2005. godine, a koja je postala sinonim za sve agresivniji prodor neoliberalne logike u visoko obrazovanje. Sve skuplje školarine i sve veći troškovi studiranja, paralelno sa otežavanjem uslova studiranja i pooštravanjem uslova za finansiranje iz budžeta učinili su visoko obrazovanje sve teže dostupnim siromašnijim slojevima. Jedan od osnovnih ciljeva bolonje jeste da se studentima omogući da se zaposle u drugim državama Evrope sa diplomama stečenim u svojim zemljama, što u savremenom kontekstu znači za bogate zemlje Evropske unije jeftinu radnu snagu, a za nas „odliv mozgova“.
Bolonjska reforma
Bolonjska deklaracija doneta je 1999. godine s ciljem da se stvori evropski prostor visokog obrazovanja utvrđivanjem čitljivih i uporedivih diploma koje bi mogle biti priznate u svakoj evropskoj državi, uspostavljanjem sistema studija sa dva glavna ciklusa (dodiplomski i diplomski (master)) i evropskog sistema prenosa bodova (ESPB). Državna zajednica Srbije i Crne Gore potpisala je Bolonjsku deklaraciju 2003. godine, a njeno sprovođenje otpočeto je 2005. godine s novim Zakonom o visokom obrazovanju.
Prva od tri glavne promene odnosila se na uvođenje titule „master“ – tačnije, umesto ranije podele studija na osnovne, magistarske i doktorske, uvedena je podela na osnovne, master i doktorske studije, pri čemu je u Srbiji nastala čitava zbrka oko toga čemu je titula „master“ jednaka, pošto je sve više predstavljana kao obavezan deo studija kako bi se dobio status diplomiranog. Zbog toga su izbili masovni studentski protesti sa zahtevom da se izjednače raniji status diplomiranog studenta sa statusom završenog mastera po novoj reformi, o čemu ste mogli da čitate i u prethodnom delu teksta.
„Oni su već tada krenuli da ubeđuju ljude da nigde neće moći da nađu posao ukoliko se ne doškoluju i ne upišu master studije. Važno je napomenuti da tada nisu postojala budžetska mesta za master studije, sve je bilo samofinansirajuće, i to je bio glavni razlog zašto su se tome protivili“, ističu učesnici tribine na temu „Bolonjska reforma i visoko školstvo u Srbiji“ održane u Radničkom domu „Svetozar Marković“ u Novom Sadu 21. februara 2014. godine.
Međutim, najveća pometnja koju je bolonjska reforma donela bila je vezana za ESPB bodove, odnosno za budžetsku granicu. Da se podsetimo: od kraja Drugog svetskog rata pa sve do 1993. godine, kada se uvode samofinansirajuća mesta, svi studenti su bili na budžetu. Od tada se pravo na budžet stiče ukoliko se položi određen broj ispita.
Međutim, od stupanja na snagu novog zakona 2005. uvodi se kriterijum da je za budžet potrebno imati 60 ESPB bodova – odnosno dati sve ispite. Paralelno s tim, država se sve više povlači iz finansiranja obrazovanja, kako infrastrukturnih ulaganja tako i tekućih troškova, što dovodi do rasta školarina i drugih troškova studiranja, kojima fakulteti nadomešćuju novac koji im je uskraćen iz budžeta.
Problem sa ESPB bodovima proizašao je iz neadekvatnog sprovođenja sistema prenosa bodova. Svaki predmet bi, prema bolonji, trebalo da nosi onoliko ESPB bodova koliko je vremena studentu potrebno da uloži u učenje za taj predmet, računajući tu i ispunjavanje svih predispitnih obaveza, pisanja seminarskih radova i sl. Jedan ESPB bod iznosi 28 sati rada. Međutim, ispostavilo se da domaći reformatori obrazovanja nisu dobro izračunali koliko je sati rada potrebno za polaganje ispita na našim fakultetima, te naših 60 ESPB bodova predstavlja mnogo veće opterećenje od onog na fakultetima u drugim državama u kojima je ovaj sistem napravljen. Zbog toga je preveliko opterećenje očekivati od studenta da očisti celu godinu da bi mogao da bude na budžetu.
Studenti beogradskih univerziteta reagovali su 2006. godine najpre tako što su se borili za smanjenje školarina na tri minimalne plate, ali ubrzo zatim počinju borbu za spuštanje budžetske granice na 48 ESPB, nakon što su uvideli da ogromna većina njih ne može da postigne 60 ESPB za jednu školsku godinu. Ova borba uzima maha 2010. godine, a 2011. je politički artikulišu i sistemski problematizuju studenti na Filozofskom fakultetu, koji započinju blokadu.
Blokada Filozofskog fakulteta 2011.
Nova blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu dešava se 2011. godine, sa istim zahtevima kao i ona iz 2006. godine i protesti iz 2010. godine – smanjenje školarine na iznos od tri minimalne plate, priznavanje apsolventskog staža i utvrđivanje budžetske granice od 48 ESPB bodova. Studenti ove zahteve proširuju na 28 zahteva.
Učesnik ove blokade Vuk Vuković kaže da je ona bila direktno inspirisana iskustvima iz 2006. godine, inicijativama „Odbrani filozofski“ i „Drugačiji univerzitet je moguć“, koje su se zalagale za besplatno i drugačije obrazovanje, kao i nedavnom blokadom Filozofskog fakulteta u Zagrebu i pamfletom „Blokadna kuharica“, nastalim na toj blokadi. Vuković se priseća početka blokade:
Dogovorenog dana okupili smo se na platou, ušli u zgradu, prekinuli nastavu i proglasili da je počela blokada koja će trajati do ispunjenja zahteva. Učionice i prolazi u hodnike su zatvoreni, a najaktivniji je ostao prvi sprat. Nama cilj tad nije bio samo da prekinemo nastavu i ne radimo ništa, nego smo se podelili u radne grupe (za logistiku, za odnose s medijima, za alternativni nastavni program) i hteli smo da uradimo dve stvari: prvo, da afirmišemo plenum kao direktno demokratsko telo kojim studenti odlučuju i na kome se blokada može prekinuti svakog časa ukoliko se to izglasa, i drugo, da u okviru alternativnog nastavnog programa pokrenemo važna pitanja o obrazovanju, njegovoj svrsi, kvalitetu, reprodukciji, itd.
Vuković se priseća i pokušaja sabotaže blokade koji je kako nam kaže dolazio s raznih strana od studentskog parlamenta, preko dekana i rektora do upada nacista na fakultet. Međutim, studenti su tada najveći problem imali sa upravom:
Oni su znali svašta da rade da nam zagorčaju život i otežaju ceo posao. Onesposobljavali bi utikače za struju, gasili grejanje (znalo je da bude baš hladno tih noći), ubacivali studente u neke delove zgrade, provlačili obezbeđenje, onda su zatvorili šaltere u prizemlju, gde se rešavaju domovi, krediti, stipendije, papiri kako bi, eto, ispalo da smo mi u svojoj pakosti to napravili, a nismo, čime su neaktivne studente okretali protiv nas.
Blokadu su pokušali da uguše i pojedini profesori.
Jednog jutra se tako desio taj čuveni incident s profesorom Antonovićem, koji je silom, sa studentima, probao da ukloni barikade i čak potezao neke makazice, pa smo mi od toga posle pravili skandal…, priča Vuković.
Ipak, studenti u blokadi dobili su brojnu podršku iz zemlje i regiona – od prosvetnih i železničarskih sindikata, pojedinih profesora i profesorki, intelektualaca iz inostranstva, studentskih organizacija iz regiona i organizacija civilnog društva.
Broj studenata koji je učestvovao u blokadi s vremenom se smanjio, a do kraja su ostali samo najistrajniji. Nakon mesec dana blokada je okončana zbog prevelikih tenzija između studenata u blokadi i studenata koji su zahtevali da se predavanja održavaju.
Vuković zaključuje da je najveći uspeh ove blokade to što se uspostavila granica od 48 ESPB-a, ali i razotkrivanje tadašnjeg studentskog parlamenta kao institucije koja nije radila u korist studenata, već je neretko služila kao ispostava tada vladajuće Demokratske stranke. Nakon ove blokade omladina vladajućih partija gubi interesovanje za parlament zbog opšteg studentskog nepoverenja prema njemu, pa tako studenti iz Srpske napredne stranke nisu dominantno prisutni na ovim pozicijama. Takođe, pokazano je da je blokada najmoćnije sredstvo pobune od koga uprave i profesori i dalje strahuju.
„Na budžetu si, a nisi.“ Blokada Filozofskog fakulteta 2014.
Mere štednje, koje je vlast počela da sprovodi 2014. godine, uključivale su, između ostalog, i smanjenje plata u javnom sektoru, nastavak privatizacije javnog prevoza i svrstavanja neplaćanja karte je postalo prekršaj, a uslovi studiranja su pooštreni.
Izmene Zakona o obrazovanju podrazumevale su smanjenje minimalnog broja ispitnih rokova sa šest na četiri, ukidanje plaćene apsolventske godine za studente koji su na četvrtoj godini brojem bodova ostvarili pravo na nju, povećanje tekućih troškova i naplatu prijavljivanja preko 60 bodova studentima koji imaju pravo na besplatno obrazovanje – dakle student je, uprkos statusu finansirajućeg iz budžeta, dužan dodatno da plaća za one ESPB bodove koje prenosi u narednu godinu. Kao reakcija na ove mere, na Filozofskom fakultetu otpočinje nov niz protesta posle koga sledi dvomesečna blokada fakulteta. Studenti su zahtevali vraćanje na stanje pre reforme.
Milena Stanić, koja je učestvovala i u blokadi 2011. godine, smatra da su protesti 2014. bili masovniji i spontaniji, i da su bili autentični bunt šire grupe studenata – studentima u blokadi pridružili su se i članovi studentskog parlamenta, koji više nisu bili članovi vladajućih partija, kao i studenti levih i desnih ideoloških opredeljenja, što je dotad bilo nezamislivo. O strukturi učesnika blokade i o njihovim političkim stavovima Gavrilo Petrović i Nikola Gajić u vrlo duhovitom izveštaju o blokadi pišu:
U ovoj zemlji je svima uvek prvo pitanje ’ko iza toga stoji’. Svašta se pisalo o strukturi samog pokreta, ko sarađuje, kome odgovara, kao i o uverenjima samih studenata. Levičari, desničari, ovo, ono. Naklonost studenata sociologije ka prvoj, odnosno istoričara ka drugoj opciji izbliza ne izgleda tako homogeno. Malo ih je, ali dođu do izražaja. U stvarnosti, dve grupe radikalnih levičara umeju da se glože među sobom i više nego sa ultranacionalistima. ’Komunjare’, ’nacoši’, ali tu su i liberali iz ’Studenata za slobodu’, koji stoje izvan svega a hejtuju ih oba tabora (prvi ih ne ljube zbog ekonomske politike, drugi zbog sloboda koje propagiraju).
Stanić kaže da je brojnost i raznolikost studenata u blokadi posebno izazvala gnev i strah uprave, koja je o učesnicima blokade u medijima pisala sve najgore, dok su neki profesori lično pravili incidente na blokadi, kao npr. profesor Čedomir Antić, koji je jednu studentkinju, učesnicu blokade gurnuo tako da je pala i zadobila lakše telesne povrede, nakon čega je još on tužio nju.
Disciplinska komisija pokrenula je postupak protiv određenih studenata koji su učestvovali u blokadi. Za nameštanje nekih od tih disciplinskih postupaka postarali su se neposredno zaposleni na fakultetu, npr. prodekan za finansije, koji je došao da fotografiše studente za vreme blokade. Jedan od studenata je prislonio ruku na fotoaparat kako bi sprečio fotografisanje, pa je prodekan nasrnuo na njega i zapretio krivičnom prijavom.
Za vreme blokade, najviše studentsko telo koje je odlučivalo o daljem toku blokade bio je Studentski zbor, u kome su kao ravnopravni individualni članovi bili i predstavnici Studentskog parlamenta. Frustriran time što ne može da učestvuje u studentskom samoorganizovanju, dekan Miloš Arsenijević je sâm najavio i održao sopstveni nelegitimni zbor, na kome je proglasio kraj blokade, bez ikakve diskusije sa studentima. Studenti su se pobunili povicima: „Ovo nije zbor!“, „Ispunite nam zahteve!“, i doneli odluku o istrajavanju u blokadi.
Tokom skoro dva meseca blokade studenti su s profesorima koji su ih podržavali organizovali niz alternativnih predavanja u okviru Blokadnog festivala. Osim teorijskih predavanja, imali su i časove mačevanja, plesa, joge, projekcije filmova i pozorišne predstave. Studenti su sami počeli da biraju gradivo koje smatraju relevantnim i pristup nastavi koji im je najviše odgovarao.
Za razliku od bolonjske reforme i daljih izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji su, pod opravdanjem nužnih birokratskih promena, stavili studente u nezahvalnu situaciju uzajamnog rivalstva u trci za budžet, Blokadni festival je bio metodska reforma obrazovanja na delu, stvorena kroz praksu solidarnosti i demokratije.
Blokada je završena nakon 55 dana pošto je dekan obećao da će ispuniti studentski zahtev za ukidanje naplate preko 60 ESPB bodova. Međutim, nakon manje od mesec dana, počela je još jedna blokada. Studenti su zahtevali da se povuku krivične prijave pokrenute protiv nekih studenata učesnika blokade, kao i da se ispuni njihov drugi zahtev za smanjenje cene ESPB boda s 2.000 na 1.500 dinara, kao i za smanjenje školarine sa 120.000 na 90.000 godišnje.
Međutim, uprkos borbi studenata za smanjenje studentskih troškova, oni i dalje rastu, a uprkos borbi za očuvanje budžetske granice od 48 ESPB, ovaj broj bodova se danas uzima samo kao uslov za rangiranje na listu za budžet – dakle, možete da ispunite uslov za budžet i sakupite dovoljan broj poena, međutim i pored toga možda nećete biti na budžetu jer nema dovoljno mesta. Ovakav princip vodi u takmičenja i uništava solidarnost među studentima, onemogućujući im da prepoznaju svoje zajedničke interese. Psihološki uticaji bolonje su izgleda i najgori od svih nuspojava reforme. Ipak, blokade i protesti dvehiljaditih ostavili su trag na studentsko kolektivno sećanje i udarili temelj novim studentskim i širim društvenim borbama, pre svega osećanju zajedništva i stvaranju drugačijeg obrazovanja kroz pobunu.
