Ako su 2020. i 2021. godina protekle u znaku pandemije koronavirusa, 2022. godina je definitivno u znaku rata u Ukrajini. Počevši od 24. februara, taj sukob traje i danas, i njegov kraj se još ne nazire, a antagonizam između Zapada i Rusije zbog toga je dodatno zaoštren. Nakon otvorene pretnje Vladimira Putina da „ćemo upotrebiti sva sredstva koja su nam na raspolaganju da zaštitimo Rusiju i naš narod“, ponovo su se probudili i strahovi od nuklearnog konflikta. Komentarišući Putinovu izjavu, američki predsednik Džozef Bajden ocenio je kako se „nismo suočili s mogućnošću nuklearnog Armagedona od Kenedija i Kubanske raketne krize“. Na to je uzvratio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, smatrajući da je trenutna situacija slična Kubanskoj krizi, „uglavnom zato što je Rusija sada ugrožena zapadnim oružjem u Ukrajini“.
Prošlo je tačno šezdeset godina otkako je, za vreme kubanske raketne krize,1 svet bio na ivici nuklearnog uništenja. Trojica državnika su igrala glavnu ulogu u toj hladnoratovskoj partiji pokera: američki predsednik Džon Kenedi, sovjetski premijer Nikita Hruščov i kubanski premijer Fidel Kastro.
Ugrožena revolucija
Na Kubi, karipskom ostrvu udaljenom 2445 kilometara od Sjedinjenih Američkih Država, represivni režim proameričkog diktatora Fulhensija Batiste pobedile su revolucionarne snage predvođene harizmatičnim Fidelom Kastrom. Ušavši u Havanu 8. januara 1959. godine, Kastro je sa svojim hrabrim gerilcima uživao u trenucima slave, a zemlju su očekivale velike promene. Batista je sa svojom porodicom napustio Kubu, čime je izbegao revolucionarni sud. Iako su susedne Sjedinjene Države isprva bile voljne da priznaju novi režim, pojavila se zabrinutost da se, zahvaljujući uspehu Kubanske revolucije, komunističke pobune ne prošire među narodima Latinske Amerike.
Već od proleća 1959. godine Kastro je bio na meti američkih bezbednosnih struktura, i Vašington ga je označio kao „opasnog čoveka“. Tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer i potpredsednik Ričard Nikson držali su na oku ne samo Fidela već i njegovog brata Raula Kastra i Ernesta Če Gevaru, smatrajući da ih treba likvidirati. Godine 1960. Kastrov režim je krenuo s nacionalizacijom američkih kompanija, čime je dodatno razgnevio Vašington. Stoga je u Beloj kući napravljen plan po kojem bi antikastristi, uz američku pomoć, sa Floride izvršili invaziju i oborili Kastra.
Taj plan je bio realizovan 1961. godine, za vreme predsednika Džona Kenedija, i prošao je katastrofalno. Invazija u Zalivu svinja, koju je organizovala Centralna obaveštajna agencija (CIA), pretvorila se u debakl za Kenedijevu administraciju. Sjedinjene Države su bile ponižene i na vojnom i na diplomatskom nivou. Nasuprot tome, Kastro je ubirao lovorike i postao je nacionalni junak. S obzirom na to da su odnosi Kube i Sjedinjenih Država bili ozbiljno narušeni nakon invazije, Kastro se prvo proglasio za marksistu-lenjinistu, a potom se okrenuo socijalističkoj supersili na Istoku – Sovjetskom Savezu. Kastro se opredelio za takav spoljnopolitički kurs ne toliko iz ideoloških, koliko iz ekonomskih i bezbednosnih razloga.
„Bratska pomoć“ od Moskve
Amerikanci nisu odustajali od namere da ubiju Kastra i tako destabilizuju Kubu, te su u jesen 1961. godine pokrenuli tajnu operaciju „Mungos“. Operacija je uključivala infiltraciju agenata radi organizovanja terorističkih napada i sabotaža na Kubi. Kastro je bio svestan da mu je život i dalje u opasnosti i da revolucija mora da se brani, tako da mu je Moskva bila i te kako značajna. Ne samo što je sa Sovjetima mogao da trguje (kupovina nafte, prodaja šećera) već je mogao da dobije i razorno oružje – rakete.
One nisu bile samo oružje kojim bi se Kuba odbranila od neke nove američke invazije – razlozi su bili dublje prirode. Pošto su Sjedinjene Države ranije postavile svoje balističke rakete PGM-19 Jupiter u Italiji i Turskoj, čime su bile bliže Moskvi, sovjetskom premijeru Nikiti Hruščovu je Kuba dala idealna prilika da uzvrati istom merom. Imao je na umu postizanje ravnoteže između vojnih snaga SSSR-a i SAD. U maju 1962. godine, Hruščov je sa svojim ministrima razgovarao o mogućnosti razmeštanja nuklearnog oružja na Kubi, što je bilo prihvaćeno. Glavnokomandujući strateških raketnih jedinica maršal Sergej Birjuzov2 bio je na čelu delegacije koja je 28. maja odletela u Havanu, gde se dan kasnije sastala s Fidelom i Raulom Kastrom i izložila im Hruščovljev predlog. Nakon konsultacija sa svojim saradnicima, Fidel Kastro je dao pozitivan odgovor sovjetskim delegatima.
Tako je tokom leta sprovedena u delo operacija „Anadir“, tokom koje je 85 sovjetskih brodova obavilo dvesta putovanja iz devet luka, prenoseći rakete s nuklearnim bojevim glavama, eskadrile borbenih aviona MiG-21, lake bombardere iljušin Il-28, nekoliko protivavionskih baterija, dva tenkovska bataljona i drugo silno naoružanje.
Zanimljivo je da je oko 80% raketa i osoblja (više od 40.000 ljudi) poslatog na Kubu otišlo preko ukrajinskih crnomorskih luka, delom na Krimu, a delom u gradu Nikolajevu. Oficiri Komiteta državne bezbednosti (KGB) pratili su brodove koji su odlazili i vraćali se s Kube. Sve je rađeno u strogoj tajnosti (Rusi za to imaju reč maskirovka), kako Amerikanci ne bi primetili da se nešto čudno dešava.
Tek su krajem avgusta3 američki špijunski avioni U-2 u nadletanju Kube otkrili lansirna mesta i rampe namenjene za raketne projektile, tako da je CIA pojačala nadzor nad ostrvom. Ta lansirna mesta nalazila su se na zapadu Kube, bliže Floridi i kontinentalnom delu Sjedinjenih Država. O tome je informisan predsednik Kenedi, koji je shvatio da se nalazi u problemu, ali trebalo mu je vremena da o svemu dobro promisli.
Američke obaveštajne službe očigledno nisu dobro radile svoj posao, jer su ispustile iz vida činjenicu da sovjetski brodovi i dalje nesmetano isporučuju rakete i drugo naoružanje Kubi. Pritom, sovjetski ambasador u Vašingtonu Anatolij Dobrinjin uveravao je Belu kuću da je to oružje „isključivo odbrambenog karaktera“, što je bila neistina. Konačno se to pokazalo 14. oktobra, kada je vazduhoplovni major Ričard S. Hejser, leteći špijunskim avionom U-2, napravio fotografije na kojima se vide lansirna mesta namenjena raketama isključivo ofanzivnog karaktera. Snimci su odneti u Belu kuću, gde su reakcije bile burne. Dva dana kasnije, 16. oktobra, izbila je kriza koja je pretila da preraste u nuklearni rat.
Blokirano ostrvo
Kada je reč o Kenedijevom ponašanju i potezima za vreme Kubanske krize, dominantna je predstava o njemu kao hladnokrvnom i racionalnom čoveku koji je donosio mudre odluke. Ipak, to je samo mit. Kenedi je već imao traumatično iskustvo sa fijaskom iz Zaliva svinja, a Kubanska kriza mu je, zajedno s krizom oko Berlina (zidom je već uveliko bio podeljen na dva dela), bila omča oko vrata. Znao je da će njegov predsednički mandat biti gotov ako ne nađe način da brzo otkloni nuklearnu pretnju. Pored toga, iskreno se plašio nuklearnog rata. S druge strane, Berlinska kriza je Hruščovu bila potrebna kao sredstvo za odvlačenje pažnje sa Kube. Ulozi su svakako bili visoki.
Zbog delikatnosti situacije s raketama na Kubi, Kenedi je osnovao Izvršni komitet Nacionalnog saveta za bezbednost (EXCOMM). To telo je činilo petnaest ključnih osoba američke diplomatije, vojske i obaveštajnog sektora. Međutim, kako to obično biva s ljudima u savetodavnim telima, dolazilo je do sukoba mišljenja između njih. Jedni su insistirali na opciji rata, drugi su se zalagali za diplomatski put. Sa izbijanjem krize, Kenedi je bio ratoborno raspoložen i prvobitno je predložio da se izvrši hirurški udar4 na sovjetske rakete na Kubi. On se 18. oktobra sastao sa sovjetskim ministrom spoljnih poslova Andrejem Gromikom, koji mu je ponovio neistinu da oružje postavljeno na Kubi služi za odbranu. Nakon nekog vremena postalo je jasno da bi vojni udar bio pogubno rešenje, i 22. oktobra je doneta odluka o pomorskoj blokadi Kube, što je Kenedi obznanio u televizijskom obraćanju, nazivajući taj akt „karantinom“. Dva dana kasnije, 24. oktobra, započela je totalna blokada Kube. Ipak, tu nije bio kraj nevoljama.
Kremlj je bio u panici, a Nikita Hruščov uveren da Sjedinjene Države spremaju invaziju na Kubu. Prva njegova reakcija na američko otkriće projektila na Kubi bila je: „To je to. Lenjinovo delo je uništeno.“ On svakako nije mogao da deluje samostalno, nego je morao da se konsultuje sa Politbiroom oko rešavanja problema. Kao i Kenedi, Hruščov je takođe bio u strahu od nuklearnog konflikta, mada je prvih dana krize ispoljavao agresivan stav. Nije prihvatio američku blokadu Kube, te je poslao nove sovjetske brodove s naoružanjem i ljudstvom, ali to se nije pokazalo uspešnim. Američka blokada je bila efektna, jer je većina sovjetskih brodova poslatih na Kubu promenila kurs. U telegramu koji je Hruščov poslao Kenediju rečeno mu je da shvati da „Sovjetski Savez ne može sebi priuštiti da ne odbije despotske zahteve SAD“ i da Sovjetski Savez vidi blokadu kao „čin agresije“.
Važno je pomenuti da je 25. oktobra, na hitnoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, američki ambasador Adlej Stivenson prikazao fotografije sovjetskih projektila na Kubi, što je demantovao sovjetski diplomata Valerijan Zorin. Prema rečima Fidela Kastra, trećeg aktera Kubanske krize, Zorin je pogrešio „što je odbacio debatu, koja je trebalo da bude o suverenitetu Kube, njenom pravu da se brani, da se zaštiti“. Kastro je u ovoj priči imao važnu ulogu, makar u očima kubanskog stanovništva. On je 23. oktobra u televizijskom obraćanju osudio američku politiku, upozorio javnost o potencijalnoj invaziji i pozvao Kubance da se bore. Kako je sam jednom prilikom priznao: „Mi onda nismo spavali, sve naše snage, oko 400.000 ljudi iz sastava armije i narodne milicije, bile su u stanju pripravnosti. Bili smo blokirani i svakog časa smo očekivali invaziju.“
Svakodnevni život u krizi
Kako su Kubansku krizu doživljavali obični ljudi? Što se tiče Amerikanaca, neki su bili u panici ili su zatvarali oči pred opasnošću, dok su drugi pak prihvatili da je situacija na ivici katastrofe. Nije bilo nikakve hrabrosti, svako je na svoj način preživljavao te dane. Kriza je pokazala da Sjedinjene Države uopšte nisu bile spremne za najgori scenario. U nuklearnoj eri, mnoge države su uložile velike napore da uspostave sisteme civilne zaštite. Sjedinjene Države to nikada nisu učinile, i u jeku tenzija političari nisu bili voljni da javnosti kažu istinu – minimalni napori civilne zaštite ne bi spasli većinu stanovništva u masovnom nuklearnom ratu. Mada je američko društvo već bilo traumatizovano ratom u Vijetnamu, protestovalo se protiv nuklearnog konflikta i pozivalo se na mirno rešenje problema. No, rezultati nisu bili zadovoljavajući. U nekim je gradovima dolazilo čak i do otvorenih sukoba između antiratnih aktivista i Kenedijevih pristalica.
Strah je bio uočljiv i u Sovjetskom Savezu. U trenutku kad je kriza kulminirala, Moskva je bila grad uplašenih. Kenedi je u sovjetskoj propagandi predstavljan kao zloslutna, preteća figura. Građani i građanke Moskve verovali su da je moguć raketni udar, a na to je bio spreman i Kremlj. S druge strane okeana, Kubanci su takođe bili uplašeni od rata. Poučeni iskustvom sa Zalivom svinja, pribojavali su se nove američke invazije. Na vrhuncu krize, za građanke i građane Havane organizovane su vežbe civilne zaštite i obuka gađanja, a uz to su podsticani da brane svoju „socijalističku otadžbinu“. Fidel Kastro je u autobiografiji istakao da je vršena mobilizacija „do poslednjeg čoveka“.
Tradicionalno antikomunistički nastrojeni mediji u SAD pisali su o drskosti kubanskog naroda koji se usudio da obezbedi svoj opstanak. Kroz to pisanje provejavao je i arogantan stav da su Sjedinjene Države jedini arbitar dostojan posedovanja nuklearnog oružja. Javnost je selektivno bila informisana i o tome da je Kastro krvožedni tiranin koji nastoji da potpuno uništi zemlju. Uz to, NBC je ocrnio Sovjetski Savez zbog postavljanja projektila i pretnji životima američkog naroda, ne pominjući američke projektile koji to isto čine sovjetskom stanovništvu.
Na ivici katastrofe
S kulminacijom krize, situacija se sve više komplikovala. Fidel Kastro je naredio da protivavionska artiljerija puca na američke avione, pošto nije tolerisao preletanja iznad Kube zbog otkrivanja kubanskih i sovjetskih položaja. Poslao je pismo Nikiti Hruščovu u kojem je naglasio da će „Kubanci pružiti jak i odlučujući otpor bilo kom obliku agresije“ i da bi imperijalisti „mogli pokrenuti nuklearni udar i na SSSR“, smatrajući da bi bio „pravi trenutak da se razmisli o otklanjanju takve opasnosti, traženjem zakonitog prava na samoodbranu“. Drugim rečima, predložio je Hruščovu da prvi upotrebi nuklearno oružje. Hruščov to nije prihvatio, želeći da po svaku cenu izbegne nuklearni sukob.
Kastrovo pismo Hruščovu datirano je na 26. oktobar. Dan kasnije, 27. oktobra, postao je poznat u istoriji kao „Crna subota“ – dan u kojem je svet bio na ivici nuklearne katastrofe. Taj dan su obeležila dva krupna događaja. Major Rudolf Anderson leteo je avionom U-2 iznad Kube u izviđačkoj misiji. Znajući za Kastrovu naredbu o pucanju na avione koji uđu u vazdušni prostor Kube, sovjetski komandant protivavionske odbrane dao je znak da se ispali raketa S-75 dvina. Raketa je pogodila avion i Anderson je poginuo. Očigledno je da su sovjetski oficiri i vojnici na Kubi bili zaseban entitet, nesvesni diplomatskih poteza na najvišem nivou. Zbog Andersonove pogibije američki generali su zahtevali da vojska napadne Kubu, ali Kenedi je ipak insistirao na mirnom rešenju krize.
Istog dana, američka mornarica je uočila sovjetsku podmornicu B-59 i bacila je seriju dubinskih signalnih bombi, s porukom da isplovi na površinu radi identifikacije. U podmornici, opremljenoj torpedom s nuklearnom bojevom glavom, nalazili su se komandant Valentin Savicki, politički komesar Ivan Maslenikov i izvršni oficir Vasilij Arhipov. Savicki je izgubio pribranost i malo je falilo da naredi lansiranje torpeda, ali ga je u tome sprečio Arhipov, koji ga je smirivao i uveravao da ih ne napadaju već im šalju signale. Arhipov je na kraju ubedio Savickog da isplovi i sačeka naređenja iz Moskve, nakon čega je i proglašen čovekom koji je spasao svet od nuklearne katastrofe.
Istina je da je diplomatija igrala ključnu ulogu u okončanju Kubanske raketne krize. Konačno je rešena 28. oktobra, kada je Hruščov pristao da povuče rakete, uz Kenedijevu obavezu da ne bude invazije na Kubu.
Zaključen je i tajni sporazum, u kojem je Kenedi obećao da će ukloniti rakete jupiter iz Turske. Kada su Sovjeti povukli rakete, Kubanci su bili ljuti na njih i skandirali: „Nikita, mariquita, lo que se da no se quita!“ („Nikita, pederu, šta se da ne uzima se!“). Fidel Kastro je bio besan jer nije učestvovao u sovjetsko-američkim pregovorima. Isto se osećao i Ernesto Če Gevara, što je u nedeljama nakon krize zabeležio Sem Rasel, britanski dopisnik socijalističkog lista Dejli vorker. Naizmenično pušeći cigaru i koristeći inhalator za astmu, Če je rekao Raselu da bi rakete bile ispaljene da su ih Kubanci koristili.
Vrli novi nuklearni svet
Današnje političke elite očigledno zaboravljaju da je diplomatija najbolji način za mirno rešavanje sukoba. Kriza u Istočnoj Evropi produbljena je aktuelnim ratom u Ukrajini, i pitanje je kada i kako će biti okončana. Zato je i opasnost od nuklearnog sukoba realna. Moramo da uzmemo u obzir i činjenicu da države poput Francuske i Izraela ažuriraju svoje nuklearne arsenale, dok Severna Koreja ispaljuje balističke rakete.
Gardijan je u junu ove godine izvestio da se očekuje „da će se svetski nuklearni arsenal povećati u narednim godinama, prvi put od kraja Hladnog rata, u vreme kada je rizik od upotrebe takvog oružja najveći decenijama unazad“. Ovo predviđanje svakako izaziva zabrinutost. U nedostatku novog međunarodnog antiratnog i antinuklearnog pokreta koji bi se borio za mir, ostaje nam samo nada da svet neće doći u situaciju sličnu onoj iz 1962. godine.
- U Rusiji je poznata kao karipska, a na Kubi kao oktobarska kriza.
- Dolazeći na proslavu dvadeset godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, maršal Sergej Birjuzov je poginuo u avionskoj nesreći na Avali 19. oktobra 1964. godine. Stradale su ukupno 32 osobe, među kojima i cela sovjetska delegacija.
- CIA je 1. avgusta objavila obaveštajnu procenu koja sugeriše da, iako su Sovjeti obezbedili oružje i vojnu opremu Kubancima, njihove vojne sposobnosti bile su „suštinski odbrambene“. Tom procenom nije predviđena mogućnost da bi Kuba eventualno iskoristila to oružje u slučaju nove američke invazije na ostrvo. Takav pristup obaveštajnih službi svakako je imao udela u izbijanju krize.
- Hirurški udar podrazumeva pažljivo isplanirani vojni napad kojim se ne nanosi šteta okolnom području.
