Loše stanje zdravstva u Srbiji je dobro poznata situacija najvećem delu populacije koje i dalje koristi usluge javnih zdravstvenih ustanova. Povremeno ova loša slika realnosti dospe u medije i tada kreće potraga za odgovornima i veoma često niz solidarnih akcija kako bi se šteta sanirala. Međutim, afere u zdravstvu sa kojima smo suočeni imaju i svoju dublju ideološku pozadinu. One veoma efikasno ruše poverenje u javno zdravstvo i otvaraju put privatizaciji koja bi zdravlje svela na mogućnost ostvarivanja profita.
Sprovođenje neoliberalnih mera štednje pogađa najšire slojeve stanovništva. Rezovi koji se sprovode ne pogađaju samo radnike u javnom sektoru već narušavaju funkcionisanje sistemâ koji omogućavaju normalno funkcionisanje društva i od kojih, u krajnjem slučaju, zavisi život ljudi. Presudnu ulogu u ovome igra sistem zdravstvene zaštite, koji se takođe nalazi na udaru štednje. Smanjivanje troškova po neoliberalnoj agendi ne odnosi se samo na rezanje plata (nedavno smo imali jednodnevni štrajk upozorenja lekara), već i na slanje zdravstvenih radnika na specijalizaciju radi dodatnog usavršavanja, što utiče na dodatno opterećenje postojećeg medicinskog osoblja. Kao i na manja ulaganja u održavanje i kupovinu opreme i materijala.
Ekonomska agenda Vlade Srbije daleko je od kratkotrajnih posledica koje bi se lako mogle sanirati. Mere štednje svojim krajnjim konsekvencama vode delimičnoj ili potpunoj privatizaciji delova zdravstvenog sistema. Da bi se opravdao ovakav tok događaja, u javnosti se stvara slika o lenjim i nekompetentnim radnicima, o sporosti sistema i neadekvatnim uslugama. Kako se na ovaj način urušava zdravstveni sistem možemo sagledati na primeru kruševačke bolnice i nizu afera u kojima je glavnu ulogu imala ova ustanova. Bolnički problemi nisu nastali preko noći, tavore duže od dve decenije i odavno su poznati široj javnosti. Trend rasta broja vesti u kojima se ovaj zdravstveni centar pominje u negativnom kontekstu kulminira prethodne godine, kada je bolnica rekordno pominjana u medijima.
Afera aferu stiže
Prošle godine, krajem januara, Ljubiša Jovanović počeo je štrajk glađu zbog mobinga od strane Bobana Sarića, šefa tehničke službe (koji ima i prijavu za prebijanje radnika pesnicama). Ljubiša se na tužbu odlučio i zbog ozbiljnih zdravstvenih problema koje mu je donelo psihičko maltretiranje koje je trpeo od pretpostavljenog. Njegov slučaj je u toku pred Višim sudom u Kruševcu.
U junu su se na Jutjubu pojavila dva poprilično uznemirujuća video snimka. Na oba se vide medicinski i drugi otpad u ogromnim količinama. Kruševačka bolnica dobija naslovicu u svim vodećim medijima. Direktorka bolnice, Slobodanka Jotić, ostala nam je dužna objašnjenje gde je na kraju završio medicinski otpad koji mora da se reciklira. Kruševljani se nadaju da nije samo otpremljen na lokalnu deponiju. Jotićeva, međutim, nije propustila priliku da radniku tehničke službe, na koga se sumnja da je navodno napravio sporne snimke, u medijima zapreti otkazom. Naravno, preispitivanje sopstvene pozicije i odgovornosti nijednog trenutka se ne pominje.
Jul je bio rezervisan za pojavu bubašvaba na dečjem odeljenju. Odmah zatim, u avgustu, stiže nam i članak o nameštenim konkursima. Pored brojnih primedbi, komentara i optužbi za česte sumnjive konkurse, bolnička uprava, ignorišući to, najnormalnije nastavlja s radom, bez ikakve istrage. Trenutno lokalna vladajuća stranka (SNS), po ugledu na sve prethodne, odbacuje sve optužbe o partijskim zapošljavanjima.
U decembru se na Jutjubu ponovo pojavljuje snimak koji skreće pažnju na nemalu količinu pokradenih okapnica od bakra. Takođe, pominje se i da su kamere u vreme krađe bile isključene, što bi interna bolnička kontrola veoma lako mogla da utvrdi, zar ne?
Početkom ove godine, dostupan javnosti postaje još jedan snimak gde se navodi krađa bolničkog inventara praćena finansijskim malverzacijama, a lekar Gradimir Radovanović uhapšen je zbog optužbe da je tražio mito. Tu se, bar zasad, završavaju skandali vezani za kruševačku bolnicu.
Loša slika u funkciji profita
Stranka igra veliku ulogu zaštitnika svih svojih članova koje postavi na rukovodeće položaje u javnim ustanovama. Koristeći se privilegijama pozicije odlučivanja na nivou dodeljene autonomije, stranački kadar pravi klanove kako bi zaštitio svoje interese i/ili pribavio materijalnu korist. Po tom ustaljenom principu funkcionišu i zdravstvene ustanove, a najgore posledice takvog ponašanja trpe oni vredni radnici i radnice bolnice, kao i običan narod koji se tu leči.
U situaciji gde bolničke interesne grupe, uz represiju nad nepodobnim radnicima, pokušavaju da prikriju svoja nedela, baca se dodatna ljaga na nemali broj poštenih i stručnih ljudi koji rade u toj istoj bolnici, i krajnje marljivo i vredno obavljaju svoj posao. Tako se lekarski poziv izvrće ruglu i obezvređuje, zbog čega građani gube poverenje u državne bolnice, i sve češće bivaju prinuđeni da medicinske usluge traže u privatnim ordinacijama, uz propratne komentare da su one čistije, a osoblje ljubaznije, efikasnije, itd.
Ipak, glavni problemi s javnim zdravstvom nisu nestručnosti i/ili neljubaznost kadra. Veliki broj blokiranih računa zdravstvenih ustanova širom zemlje uzrokuje stanje u kojem lekari nemaju najosnovnija sredstva za rad. Takođe, česte su situacije da, usled kvarova i zastarelosti, pojedini instrumenti prestaju da rade. Tada se čeka na individualne i SMS donacije, dobrotvorne humanitarne akcije da se prikupe sredstva za kupovinu potrebne opreme, što predstavlja samo kratkoročno, a ne strukturno rešenje problema. Potreba da se tako često oslanja na humanitarne akcije pokazuje sve brže povlačenje države iz obezbeđivanja efikasne i svima dostupne javno finansirane zdravstvene zaštite. Oboleli bivaju prinuđeni da mesecima čekaju na zakazane tretmane/terapije/operacije. S lošom organizacijom i besparicom unutar zdravstvenog sistema, nije ni čudo što je korupcija toliko zastupljena.
Ideološki napadi na zdravstvo, s jedne, i realni nedostatak materijalnih sredstava koje država ulaže, s druge strane, jasan su put ka delimičnoj ili potpunoj privatizaciji delova zdravstvenog sistema. Naravno, ova situacija nije karakteristična samo za Srbiju, niti je stvar našeg mentaliteta. U Britaniji se godinama vrše ogromni pritisci na javno zdravstvo, koje se polako ali sigurno privatizuje, i čemu se pruža mnogo otpora. Nama bliži primer je Grčka, gde su mere štednje u poslednjih nekoliko godina dovele zdravstvenu zaštitu stanovništva u katastrofalno stanje.
Najočitiji primeri iskorišćavanja situacije u kojoj država odustaje od brige za zdravstvo jesu farmaceutski lobiji, koji na razne načine stimulišu lekare. Zna se da privatne farmaceutske kompanije finansiraju usavršavanja i putovanja državnih službenika, a njihovi proizvodi dobijaju bolji plasman u javnim zdravstvenim ustanovama. Naravno, privatne kompanije se bore za što veću prodaju lekova i vakcina na tržištu, jer veća prodaja znači veći profit. Posao lekara u takvim situacijima jeste da pacijentima češće prepisuje medikamente kompanije koja finansira njegovo usavršavanje. U prilog tome govori i činjenica da je iz godine u godinu sve manje lekova koji se mogu kupiti po subvencionisanoj ceni na recept.
Dok se pojedini delovi zdravstva prepuštaju tržišnom modelu poslovanja, kako stomatolozi već odavno posluju, stvara se ambijent u kome država u sprezi s privatnim kapitalom postepeno privatizuje zdravstvo na štetu bolničkog osoblja i običnog čoveka. Ekonomska kriza, porast nezaposlenosti i mere štednje doprinose kontinuiranom rastu socijalno-ekonomske nejednakosti, što zdravlje pretvara u robu koju sebi može da priušti mali procenat platežno sposobnih ljudi.
Prioritet sticanja profita u tržišnoj ekonomiji, i njegovo koncentrisanje u ruke privilegovane manjine, jeste zadatak i državnog činovničkog aparata, koji ima ulogu da stvori povoljan ambijent za stvaranje privatnog profita. Upravo s tim ciljem se i sprovode mere štednje po direktivi međunarodnih finansijskih institucija, što direktno utiče na propadanje javnih ustanova i kvalitet usluga koje one ovom društvu pružaju. Na našoj političkoj sceni, Vučić nije jedini zagovornik štednje. On je, za razliku od svojih prethodnika, samo agresivniji nastavljač iste politike koju su vodile i prethodne vlade. U tom kontekstu, Slobodanka Jotić, direktorka Kruševačke bolnice nije uzrok njenog propadanja, već posledica.
Problem zdravstva ne može da se posmatra i rešava parcijalno. Nije to samo pitanje medicinske stručnosti i korupcije, već pre svega veoma važno političko pitanje. Zato onaj ko bude postavljen na mesto prvog čoveka bilo koje bolničke ustanove neće moći ništa da promeni nabolje, ma koliki stručnjak bio. Nama ostaje da se potrudimo oko političke alternative, koja bi se suprotstavila ovakvoj politici Vlade, jer ako mi nastavimo da budemo pasivni posmatrači, država će nastaviti postepeno da se povlači iz zdravstva. Posledica toga biće gubitak zdravstva kao javnog dobra koje služi celokupnom društvu ‒ u korist privatnog profita.
