Milo Rau – renomirani pozorišni reditelj, novinar, dramaturg, esejista, predavač i umetnički direktor Bečkog festivala – upozorio je na ekstraktivistički kolonijalizam u svom uvodnom govoru na Beogradskom međunarodnom pozorišnom festivalu BITEF koji je nedavno završen. Rau često koristi svoj uticaj da se založi za građanski otpor protiv korporativnih interesa i krajnje desnice. Razgovarali smo sa Rauom povodom njegove predstave Antigona u Amazonu, koja je bila deo glavnog programa festivala BITEF.
Šta te je navelo da Antigonu postaviš u Amazoniju?
Čim kažeš Antigona i Amazonija, svi odmah mogu da pretpostave o čemu se radi, znaš? Ali, konkretan plan za ovu predstavu nastao je sasvim slučajno.
Dok sam 2019. bio na turneji u Brazilu sa dve svoje predstave, želeli smo da ih odigramo i van predviđenih gradova. Bili smo u Rio de Žaneiru i u Sao Paulu, a hteli smo da idemo i u druge gradove, ali su svi njihovi gradonačelnici, koji su bili iz iste stranke kao i Bolsonaro, to zabranili. Tada mi se obratio Pokret radnika bezemljaša (Movimento dos Trabalhadores Rurais Sem Terra), MST. Oni imaju veliki pozorišni odsek jer su radili sa Augustom Boalom (brazilskim dramaturgom koji je stvorio Pozorište potlačenih, prim. aut). Dramaturg Augusta Boala je došao na moju poslednju predstavu, u Sao Paulu, i pitao „A zašto ne biste radili sa nama“?
Od grčke tragedije do Brazila: sukob tradicionalnog i kapitalističkog društva
Tako smo počeli da razgovaramo o tome kako tačno da sarađujemo i odlučili da iskoristimo Antigonu da pokažemo iskustvo MST-a. Antigona je, da tako kažemo, vrlo jednostavno napisan komad o sukobu između tradicionalnog društva koje živi na i od zemlje, s jedne strane, i ekstraktivističkog, kapitalističkog društva, predstavljen kroz sukob alegorijskih figura Antigone i Kreonta.
Sukob počinje oko nesahranjenog tela Antigoninog brata. Ona želi da ga sahrani, ali joj je to zabranjeno jer je bio državni neprijatelj. A to je, naravno, i sirova realnost latinoameričkih pokreta, sa svim njihovim nestalim ljudima. Mnogo aktivista Pokreta bezemljaša je, na primer, jednostavno nestalo: ne zna se gde su, niko nikada neće naći njihova tela, i ne možete da ih sahranite.
Projekat smo radili dugo jer se isprečila pandemija – započeli smo ga pre, radili između dva talasa pandemije i završili nakon njenog kraja. Tako je komad zaživeo na 27. godišnjicu najvećeg masakra bezemljaša od strane brazilske policije, masakra 17. aprila 1996. godine, na mestu zločina. Scenu građanskog rata sa početka tragedije Antigone smo iskoristili kao metaforu krvoprolića, a neki od ljudi koji su preživeli masakr su igrali na brazilskoj premijeri. Možete ih videti na video snimcima.
MST je društvo budućnosti, živo i produktivno postkapitalističko društvo
Antigona u Amazonu dobija na aktuelnosti jer u Latinskoj Americi raste pritisak na različite vrsta organizacija građanskog otpora. Mislim da je prošle godine u svetu u proseku svaka dva dana ubijen po jedan aktivista, od kojih većina u Latinskoj Americi.
Slažem se. I u priči sa Rio Tintom vidimo da borba za sirovine postaje krvavija. Sve je to industrija koja proizvodi svoju retoriku i alate za greenwashing.
Ugroženi regioni su uključeni u višestruke borbe: tu su borba protiv rasizma, borba protiv hiperkapitalizma, borba protiv agro-biznisa, borba protiv klimatskih promena, borba protiv sopstvenih vlada, borba protiv kontradikcija unutar levičarskog pokreta … To je strašno složeno. Zato je za mene, kao evropskog levičara, bilo izuzetno inspirativno da upoznam pokret koji je pronašao način da svoju fleksibilnost zasnuje na svim ovim kontradikcijama, odnosno Pokret bezemljaša.
U zapadnoj Evropi smo opterećeni raznoraznim apsurdnim problemima; pitanjima poput „Kako da spojimo zeleni pokret, ideju socijalne države, identitarnu levicu, marksističku levicu“, bla, bla, bla… Kako sve ovo spojiti? A MST je to uradio, znaš? Dakle, možeš da budeš transrodni marksista iz srednje klase, koji je radio u rudniku zlata, a čiji otac potiče iz autohtonog naroda. MST predstavlja mešovito društvo koje je društvo budućnosti; dok smo u Evropi još toliko vezani za sopstvene nacionalne istorije, s tim su raskrstili u bivšim kolonijama… Istini za volju, sticajem tragičnih okolnosti.
Tako da je jako inspirativno videti model postkapitalističkog društva pogodan za život, koji se ne ograničava na samo 10 porodica ili 50 aktivista ili neku okupiranu kuću ili ostrvo, već je cela nacija unutar nacije. Veliki kao, ne znam… Veliki kao Zapadna Evropa. Mislim, kada pomislite na zemlju koju imaju, ona je ogromna. To je impresivno.
Evropa je duh iz prošlosti, uronjen u politiku identiteta
Kada njihovu priču ili njihove priče prikažete pozorišnoj publici u zemljama u centru kapitalističkog sistema, kako ona reaguje? Da li su problemi o kojima govorimo dobro poznati, recimo, akademskom miljeu ili pozorišnom miljeu u tim zemljama, ili su im potpuno van vidokruga?
Oboje, istovremeno. Mislim da su im nepoznate pojedinosti, ali da su vrlo prisutni u vidu uopštene priče o klimatskim promenama, Amazoniji i tome slično.
Evropska levica ili akademski milje, što je možda isto, se mnogo fokusira na politiku identiteta. I u tom pogledu su zainteresovani za sve što je tako „egzotično“ kao što je MST. Ali, MST je sam po sebi zapravo jak toliko koliko jeste jer su bezemljaši prevazišli sve identitetske borbe. Mislim da je to sjajno – ali to je istovremeno i nešto što je nama Evropljanima, koji smo, poput Severne Amerike, još uvek toliko upetljani u politiku identiteta, jako teško da razumemo.
Na primer, pošto dolazim iz zapadne Evrope, često mi se postavlja pitanje: „Ali, kada radite sa Pokretom bezemljaša, zar vi kao pozorišna trupa sa zapada njih ne zloupotrebljavate da izrazite ono što želite da izrazite?“ A ja kažem: „Ali, ovaj pokret ima 500.000 porodica. Oni su mnogo veći od mene. Oni imaju sve što mi nemamo“.
A Evropljanima je toliko teško da zamisle da postoji nešto jače od njih samih, iako smo mi sada zaista najslabiji kontinent. Mi smo neka vrsta duha iz prošlosti, kao duh Hamletovog oca, znaš? Mi smo ubijeni mnogo puta i još više puta izvršili samoubistvo – a na drugoj strani okeana imaš taj neverovatno vitalistički, neverovatno snažni, super utopijski pokret.
Filozofija Pokreta radnika bezemljaša prevazilazi tragički um Evrope
Mislim da ova predstava tera ljude da shvate da Pokret bezemljaša prevazilazi tragički um Evrope. Znaš, prvo što su mi rekli kada sam stigao bilo je: „Da, želimo da postavimo Antigonu, ali ne želimo da završimo sa samoubistvima jer nam to nije interesantno“.
A ja sam toliko navikao da se svaka tragedija završava nekom vrstom kolektivnog samoubistva skoro svih likova u tragediji. Mislim da je to zato što jednostavno nisu znali kako da završe priču pa su sve pobili – i onda je kraj. Ali, ideja da ne možete da rešite konflikt i da je jedino rešenje da umrete je veoma tragična. Hrišćanstvo je tome dodalo malo transcendentnosti, da se vraćate na drugi svet ili šta već, ali za bezemljaše to nema smisla.
Prelepo je videti kako se poezija smrti koja prožima našu ekonomiju, naše pisanje i pripovedanje, reflektuje u ovom ogromnom ogledalu Latinske Amerike. Iz toga dolazi otkrovenje – Aha, ima nešto veće od nas! Postoji budućnost negde drugde i mi možda možemo i da učestvujemo u njoj.
Pokret bezemljaša: „Mi već 500 godina živimo apokalipsu – za vas me je strah“
A opet, mislim da tragedija rađa nadu. Ima jedna lepa rečenica… Ailton Krenak, brazilski filozof, u predstavi igra proroka Tiresiju. On kaže: „Sada kada dolazi apokalipsa, bojim se, ali se ne bojim za nas jer mi živimo u apokaliptičnim vremenima već 500 godina. Bojim se za vas, jer niste navikli na apokaliptično doba“.
Dakle, mislim da je zaista došlo vreme da učimo od kultura koje znaju više nego što smo mi iskusili, na različitim nivoima.
I, na primer, kada pričamo o Rio Tintu i o tome kako je narod protestovao protiv njihovog projekta, mnogi misle: „Ma, oni su teroristi, ne treba to da rade! Moralo bi da postoji drugo rešenje. To je antidemokratski, to je antievropski”, ili tako nešto. Ali, kada pogledate Latinsku Ameriku, vidite da su oni pre više generacija došli do zaključka da narod mora da preuzme vlast od ekonomskih elita, da narod ima moć i da su građanski pokreti budućnost – i da tu budućnost moramo da sačuvamo. Nemamo izbora.
Čini mi se da je sve to vrlo jasno kada malo putujete. Sećam se kada sam bio prvi put u Latinskoj Americi, devedesetih. U to vreme sam studirao u Parizu, a devojka mi je bila iz Meksika i otišli smo u Čijapas. I sećam se da sam bio zabezeknut: „Jebote, šta se sve upravo dešava!“ Znaš, neverovatno je da ti paralelni svetovi postoje. Deo snage predstave dolazi iz mogućeg otkrića da postoji paralelni svet i da je taj paralelni svet našao neka rešenja.
Rio Tinto redovno iskrsava u diskusijama o životnoj sredini
Pomenuo si Rio Tinto, a pretpostavljam da si imao u vidu antilitijumske proteste u Srbiji. Kako si saznao za njih?
Nisam siguran, ne sećam se kada sam prvi put čuo za to. To iskrsava u mnogim razgovorima i rekao bih da je vrlo vidljivo u mojim krugovima u zapadnoj Evropi. Istovremeno, mislim da je to potpuno nepoznato izvan krugova nekih levo-zeleno orijentisanih ljudi. Bar mi se tako čini… Mogu da proverim. Pitaću prijatelja koji je liberal srednje klase. To će biti moje malo sociološko istraživanje. (smeh)
Zapadna Evropa pati od takozvanog „atlantskog kašnjenja“, tako da na samom zapadu Evrope još uvek postoji neoliberalna predstava da će se sve dobro završiti – ako pet puta dnevno ponoviš „raznovrsnost i održivost“ sve će biti dobro. Istovremeno, mislim da bi se moglo reći da svaka zemlja negde ima svoju priču sličnu onoj o Rio Tintu, na različite načine. Na primer, sada sam u Kelnu a pola sata odavde je možda najveća rezerva mrkog uglja na planeti. Ne prestaju da ga eksploatišu – jer jednostavno ne mogu.
Čak i Zelena stranka, socijaldemokrate, svi to podržavaju… Samo je građanski pokret protiv. Nadležni i dalje pričaju da će da zatvore te rudnike do 2030. godine, ali ne vidim kako, jer su odustali od nuklearne energije, a sada imaju samo mrki ugalj. Takođe je preko sto godina delovalo toliko prirodno da se on koristi, da je to problematizovala tek generacija mojih ćerki. Ljudi su tek pre desetak godina počeli da pričaju da je pomalo ludo da se sve žrtvuje za mrki ugalj, ali ranije niko nije pitao šta su planovi s tim u vezi… To je bio veliki projekat socijaldemokrata, zajedno sa automobilskom industrijom. To su dve nemačke „uspešne priče“, a sve ostalo je samo ukras.
Rekla bih da svako ko čita bilo kakve vesti toga je svestan, jer se to koristi kao argument za druge zemlje u fazonu: „Dobro, vidite da Nemci ne zatvaraju svoje rudnike uglja, pa nećemo ni mi svoje“. I tako ukrug.
Sa druge strane, mislim da su ekološke borbe dobile snagu i vidljivost. Do nedavno su dominantni bili politički sukobi ili borba za građanska prava, ali sada je životna sredina; i čini mi se da je u tim razgovorima vrlo uobičajeno pominjati Rio Tinto.
„Drugi dolazak“ neoliberalizma
Moram da napomenem da je za nas ovde zaista važno da informišemo ljude da postoji jedan deo zapadnih društava koji nisu birači krajnje desnice i koji nisu glasači za ono u šta su se Zeleni izrodili tokom protekle decenije, a koji su protiv ekstraktivističkih procesa, kako u svojim zemljama, tako i u inostranstvu, i koji pokušavaju da stvore mreže solidarnosti.
Da li bi rekao da je debatna turneja Resistance now! (Oduprimo se odmah!) sa kojom sada putuješ deo tog napora da se izgradi mreža solidarnosti?
Nedavno sam razgovarao sa ljudima iz Švedske, Holandije, Italije, SAD i tako dalje, pričam s tobom, i zaista pokušavam da povežem političke borbe u različitim zemljama.
Kada sam bio u Antverpenu govorio sam o pojavi koju nazivam „drugim dolaskom“ neoliberalizma. U prvom krugu se promovisanje neoliberalizma vodilo idejom nepolitičnosti – integracijama u korist smanjivanja državnog uplitanja. Postojala je neka vrsta vrlo mehanističkog ideala. To u kulturnom sektoru nije radilo posao i morali smo da ponovo gradimo sve ispočetka, pa se iz te borbe pojavila i prelepa međunarodna scena… A onda su, otprilike pre pet godina, ponovo počeli da smanjuju sredstva! Tada sam pomislio, šta je ovo, kog đavola?Zašto bi se ponavljalo kad nije uspelo ni prvi put?
I onda sam shvatio – to je sada stvar politike, a ne ekonomije. Nije u pitanju liberalizam. Jer, mislim, neoliberalizam je još uvek bio nekako liberalan, znaš, u smislu Fukujamine ideje da ako ima dovoljno ekonomske razmene, nema rata. Postojala je neka vrsta, da tako kažemo, pozitivne motivacije za shvatanje post-istorije, koju sam donekle mogao da poštujem čak i ako sam, naravno, protiv takvog pristupa.
Ali sada, kada je krenuo drugi krug neoliberalizma, ukrašen nacionalističkom retorikom, shvatio sam da je ovo neka vrsta matiranja i da sada zaista moramo da se povežemo ili će svaka zemlja, jedna po jedna, izgubiti slobodu umetnosti.
To počinje sa smanjivnjem subvencija: ako vi kao umetnik želite da dobijete poslednje subvencijice koje su na raspolaganju, onda ćete pristati da uradite ono što se od vas očekuje, ali će na kraju biti na gubitku čak i ljudi koji se svedu na dozvoljeni narativ. Upravo ka tome sada idemo, na primer, u Austriji: većina ljudi počinje da se prilagođava onome što se od njih očekuje, a onda ostanu bez subvencija, kao, ne znam, dve sezone kasnije. To je to.
Za otpor je sad ili nikad
Imam utisak da je za otpor – sad ili nikad. Elfride Jelinek i ja smo zajedno napisali pismo protiv austrijske krajnje desničarske stranke, FPO. A sada kada je krajnja desnica pobedila na izborima, ljudi nam govore: „Ostaćete bez subvencija i gotovi ste. Ti si idiot, to je tako loše strateški”.
Ali samo sam rekao Elfridi: „Hajde da napišemo ovo pismo otpora kako bismo za dvadeset godina mogli da kažemo da smo bar napisali pismo, šta god da se desi“. Shvatio sam da se sada stvarno moramo ujediniti i osvestiti, jer ljudi u svakoj pojedinačnoj zemlji misle da je samo njima sve čudno, znaš?
Dobro je što pitaš „Kako si čuo za Rio Tinto?“, jer, naravno, mejnstrim mediji nikada o tome ne govore. U Nemačkoj se ne otvaraju novine u kojima piše: „Skandal! Skandal! Nemačka želi da na neki način ponovo transformiše Srbiju u neku vrstu kolonije za elektronske sirovine“. Nećete znati ništa o tome ako sami ne tražite takve informacije. I zato treba da se zaista povežemo i da razumemo da se iste stvari dešavaju u svim zemljama, samo u različitim stepenima i potkrepljene različitom retorikom i različitim partijama na vlasti.
