Dok grad Beograd organizuje sadržajne pijačne dane s besplatnim savetovalištima o ženskom zdravlju, šoping molovi organizuju lude popuste za dame, a novine reklamiraju korisne i jeftine poklone u vidu led sijalica za lakše šminkanje, žene u Srbiji žive očajno.
Teže se zapošljavamo, teže napredujemo na poslu, radimo prekovremeno neplaćeno, manje smo plaćene čak i kada smo obrazovanije od muških kolega na istoj poziciji, teže ostvarujemo pravo na bolovanje i dostojanstveno lečenje, mobingovane smo i seksualno uznemiravane. Gomila besplatnog rada koji obavljamo u kući je nevidljiv i nevrednovan, podrazumeva se da moramo biti majke, ako to nismo onda smo krive, a kada to postanemo onda nam ukidaju zarađene naknade, otpuštaju nas i otpisuju.
Slabije smo organizovane od naših muških kolega, ograničeno nam je učešće u političkom i sindikalnom životu, manje se vrednuju naša postignuća, rad i doprinos i često nam objašnjavaju šta smo zapravo htele da kažemo. Ako se pobunimo onda preterujemo i stvaramo probleme, jer sve imamo. Ako nas tuku, prebijaju i ubijaju, same smo krive jer smo izazivale.
Kako žive radnice?
Među nezaposlenima brojnije su žene. Češće rade za minimalne, ili i manje zarade, radno vreme skoro da ne postoji, uslovi na radu su zabrinjavajući a ugovori nepostojeći. Radnice u trgovinama bez prava na neradnu nedelju, tekstilne radnice bez prava na provetravanje prostorija ili prava na odlazak u toalet, bez klime ili grejanja. Bez prava na bolovanje, porodiljsko ili negu deteta ako su majke.
Kako je navela Nada Novaković na tribini „Političko i sindikalno organizovanje žena danas“, održanoj na Filozofskom fakultetu u Beogradu najveće žrtve tranzicije i privatizacije od devedesetih naovamo su upravo žene:
Počelo je najstrašnije, kada se najbolja radnica – udarnica obesila na svom radnom mestu jer je ostala bez posla i iza sebe ostavila dvoje maloletne dece.
Ono što je usledilo nakon toga, u smislu tragičnih gubitaka posla i života žena koje su štrajkovale i gladovale, bio je talas masovnog otpuštanja i gubitka radnih mesta u granama koje su zapošljavale pretežno žene. Novaković je ovom prilikom predstavila brojne priče i podatke o gubicima žena privatizacijom i otpuštanjima. Posledice tog procesa danas osećamo u velikoj meri, a primere nažalost možemo nabrajati danima bez da i jedan jedini ponovimo.
Jasna Janković ispred Unije sindikata prosvetnih radnika je izjavila da u grani prosvete u kojoj je zaposleno 70% žena a 30% muškaraca, na rukovodećim mestima unutar sindikata je trećina žena a dve trećine su muškarci. Takođe je navela da žene koje su odlazile na trudnička bolovanja uglavnom nakon toga nisu imale radno mesto na koje bi se vratile.
Žene često otkaze dobijaju kada se vrate sa porodiljskog i generalno je smanjena mogućnost napredovanja na poslu, a u slučaju mladih, diskriminacija je najčešća zbog nedostatka iskustva, problema imaju i osobe sa invaliditetom i Romi, gotovo 90 odsto romskih porodica nema nijednog zaposlenog člana, rekla je za Danas poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.
Brojna istraživanja ukazuju da muškarci i žene u Srbiji nemaju jednake mogućnosti zapošljavanja. Iako većina zaposlenih u Srbiji, i muškaraca i žena, ne zarađuje dovoljno za pristojan a kamoli dostojanstven život, žene prolaze kroz drastično nepovoljnije uslove za rad. Nejednakosti u platama su prisutne u svim sektorima , čak i tamo gde žene čine većinu – muškarci su na bolje plaćenim pozicijama: u sektoru finansija zarađuju 12,9% više od žena, u zdravstvu 12,6%, u sektoru trgovine 11,1%, u obrazovanju 5,5%. Nada Novaković napominje i da je prema podacima Eurostata Srbija već godinama svetski lider po brzini stvaranja nejednakosti.
Pored antiradničkog Zakona o radu i ostali zakoni predstavljaju problem. Tatjana Macura, poslanica u Skupštini Srbije je na pomenutom programu ispred inicijative „Mame su zakon“ predstavila problematiku koju stvara Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji najviše šteti onom delu populacije kojoj je namenjen:
Ovaj zakon u najvećoj meri pogađa žene koje imaju manje od 18 meseci vezanog radnog staža, one koje rade neprijavljene, ili rade delimično prijavljene za iznose koje im se ne isplaćuju u potpunosti na tekući račun.
Takve politike rezultat su sprovođenja populacionih politika koje se donose u kombinaciji sa politikama mera štednje, koje najviše štete ženama.
Iako je jedna od osnovnih pretpostavki dostojanstvenog rada pravo na rad bez diskriminatornih ograničenja, prošlu godinu je obeležio i medijski ispraćen slučaj seksualnog uznemiravanja na radnom mestu. Iskustvo Marije Lukić u velikoj meri pokazuje koliko su žene izložene na radnim mestima uznemiravanju od strane svojih šefova i kolega. Po podacima Autonomnog ženskog centra, dve trećine žena u Srbiji je od svoje 15. godine bilo izloženo nekom tipu nasilja, a najčešće je reč o psihološkom nasilju i seksualnom uznemiravanju. Slučaj iz Brusa, i pored sve pažnje javnosti, još uvek nema svoj pravni epilog.
Kako do veće političke i sindikalne organizovanosti žena
Problem uključivanja žena u politički život, kako kaže Nada Sekulić, profesorka Filozofskog fakuteta, je izražena putem sprovođenja rodnih politika kroz političke kvote i kroz uključivanje žena u politička tela a da istovremeno postoji sve veći jaz i da one žene koje se nalaze na dnu društvene lestvice imaju sve manje i manje moći.
Kvote za žene u parlamentu jesu prelazni oblik koji daje prostor ženama da se uključe u politički rad, međutim, parlamentarni rad je sveden na puko formalističko popunjavanje mesta jer ne podrazumeva političke strategije koje omogućavaju ženama da, ne samo učestvuju u političkom životu, već i ravnopravno donose odluke i kreiraju politike koje ih se tiču.
U protekloj deceniji sve se češće priča, i u određenim krugovima radi, na feminizaciji politike. U mejnstrim strankama i inicijativama neke žene uspevaju da budu na istaknutijim pozicijama, no one ređe donose odluke ili kreiraju politike. Neke od njih čak pokušavaju da rade na tome da rodno osetljive teme i politike budu deo šireg političkog razgovara. Mnoge od njih bivaju često formalno važni igrači, faktički i ne baš.
Prema analizi Marije Ćaćić trebalo bi razlikovati pojam feminizacije od nezgrapno skovanog pojma feministizacije – naime, prisutnost i prominentnost žena, kao i prijemčivost za neke rodno osjetljive teme, ne znači nužno da je određena organizacija u pitanju i feministička, ili da proklamovanu rodnu ravnopravnost primenjuje u praksi.
Kako navodi Marija Ćaćić, ako političko polje raščistimo tako da vidimo da li su nam političke i sindikalne organizacije feminističke, možemo uvideti koliko nas posla još čeka. I pored velikog urađenog posla do sada, čak i tamo gde je rodna ravnopravnost proklamovani organizacioni princip, političke i sindikalne organizacije i dalje predstavljaju bastione muškosti. Iako u svom radu u velikoj meri mogu sprovoditi politike koje se smatraju profeminističkim ili pak feminističkim, u političkom etosu i dalje mogu imati seksistički odnos prema svojim članicama, pa čak i svesno raditi na marginalizaciji žena unutar organizacije.
Koliko politička organizacija ili sindikat zaista uzimaju u obzir ženske borbe i rodnu ravnopravnost možemo proveriti kroz nekoliko pitanja. Da li se organizacija ili sindikat samoidentifikuje i samopoima kao feministički i koliko im je stepen uključivanja feminističkih uvida u analizu društva koje žele menjati u skladu sa pomenutom (samo)identifikacijom? Pitamo se u kojoj meri i na koji način sindikati i organizacije u praksi nastoje osporiti nejednake rodne odnose moći. „Organizacija“, za razliku od prethodnih pitanja koja se tiču spoljnjeg aktivizma, odnosi se na unutrašnje strukture i formalna pravila grupe. Ovo podrazumeva da se ide dalje od uvođenja kvota u politiku organizacija i sindikata, i zahteva primene politika bezbednog prostora u kome će žene biti zaštićene od hijerarhijskog ili nasilničkog ponašanja. Mogućnost da se na konferencijama ili događajima organizacije i/ili sindikata omogući čuvanje dece kako bi i žene mogle da prisustvuju sastancima, sesijama i dogovorima, da se redovni sastanci pravovremeno organizuju na način da žene, a posebno one koje su majke, mogu da prisustvuju.
Pored ovih formalnih mehanizama, organizacije i sindikati bi trebalo minimalno da pokazuju težnju ka tome da se grade participativni i egalitarni (ako ne i antihijerarhijski) načini funkcionisanja organizacije. Egalitarno učešće svih članova i članica organizacije ili sindikata podrazumeva da postoji rotacija ključnih zadataka i uloga među članstvom i stalno obraćanje pažnje na interakcije unutar sidikalnih i političkih kolektiva, a ne samo na ostvarenje instrumentalnih ciljeva. To znači omogućiti ženama da budu aktivne i obavljaju zadatke koji izlaze iz tradicionalne podele uloga na muške (vođe) i ženske (podrška) koje se često obavljaju iz senke. Za oblikovanje političkih i sindikalnih prostora je neophodno imati i takve prakse koje žene neće primoravati da odustaju od angažmana.
Osmi mart slavi ženske borbe i prava koja smo izborile i koja nam se kontinuirano narušavaju. Slavi solidarne i zajedničke borbe za pravo na rad i dostojanstven život, javna i prirodna dobra, krov nad glavom, dostupno i besplatno obrazovanje i zdravstvo, pravo na izbor. Osmi mart slavi i zagovara veće političko i sindikalno organizovanje žena. Slavi saveznike i organizacije koje zajedno stvaramo.
Naš osmi mart je glasan i borben. Naš osmi mart nije za dame nego za žene, radnice i drugarice.
