Zbog decenijske nepravde koju veliki broj naučnica i naučnika trpi pre svega po pitanju radnog položaja, Sindikat nauke pokrenuo je Kampanju za dostojanstven rad u nauci. Kampanja je predstavljena javnosti krajem prošle godine, a tokom prethodna dva meseca naučnici su protestovali, uputili zahteve Vladi, razgovarali sa građanima na ulicama Beograda i dobili podršku sindikata, udruženja i fakulteta.
Kako smo ranije pisali, zahtevi Sindikata nauke tiču se radnog statusa naučnika i naučnica u Srbiji. Sindikat od nadležnih institucija zahteva siguran posao za sve naučnike, jednake plate za jednak rad i doslednu primenu zakona u sektoru nauke, kojima se reguliše rad.
Iako nadležni ćute o problemu i zahtevima naučnih radnica i radnika – nisu odgovorili ni na naša ponovljena pitanja – ima indicija da su primetili kampanju Sindikata nauke, i to zabrinjavajućih. Naime, kako javljaju iz Kampanje za dostojanstven rad u nauci, zaposleni na pojedinim institutima su počeli da dobijaju anonimna elektronska pisma u kojima se šire neistinite tvrdnje o Sindikatu nauke i njenoj predsednici dr Đurđici Jovović.
Uoči protesta naučnika koji će se održati u ponedeljak u Beogradu, novinari Mašine su razgovarali sa dr Đurđicom Jovović i sa dr Aleksandrom Pavićević sa Etnografskog instituta Srpske akademije nauke i umetnosti.
„Kada govorimo o položaju naučnih radnica i radnika u društvu, ne možemo se pohvaliti tretmanom koji država ima prema nama“, kaže Đurđica Jovović.
„Istraživači zaposleni u institutima bili su finansirani na osnovu projekata, njihove zarade nisu tretirane kao zarade stalno zaposlenih, često je bilo kašnjenja plata, a mnoga prava koja proističu iz radnog odnosa bila su im uskraćena“, nadovezuje se Aleksandra Pavićević.
Razlike u platama u okviru istog naučnog zvanja su takođe velike. Razlika u plati između najviše i najniže kategorije u okviru istog naučnog zvanja iznosi do 60.000 dinara neto na mesečnom nivou. Do toga je došlo jer, uprkos tome što su bile u obavezi da to učine još 2013. godine, nadležne institucije nisu izvršile novu evaluaciju rada istraživača.
Od rada naučnika koristi ima celo društvo, te ukoliko vlast uskraćuje ulaganje u sektor nauke, ona ne nanosi štetu samo kvalitetu rada i života naučnih radnica i radnika, već, posredno, kvalitetu celokupnog društva.
Rečima Pavićević ulaganje u nauku je važno i „zbog brige o kulturnom ambijentu Republike Srbije“, koji je sve siromašniji zbog nedostatka kompetentnih kadrova iz svih oblasti nauke.
„Naučnici su tu da pokušaju da svojim istraživanjima i rezultatima društvo učine boljim, ali i da ga kritikuju i menjaju. Vrhunski rezultati u nauci mogući su tek kao posledica postojanja solidne i razvijene baze osnovnih naučnih istraživanja.“
Institucionalno finansiranje nauke umesto projektnog
Sagovornice Mašine deo rešenja vide u institucionalnom finansiranju nauke, za koje – makar formalni – uslovi postoje.
„Institucionalno finasiranje nauke bi značilo stabilno finasiranje nauke uopšte, pružilo bi više sigurnosti za rad istraživača i stimulisalo bi posebno mlade ljude da postižu još bolje rezultate“, kaže dr Đurđica Jovović.
Zbog podfinansiranosti sektora nauke neprekidan je odliv mladih doktoranata i naučnika u inostranstvo, objašnjava nam Pavićević. Migracija naučnih kadrova predstavlja ozbiljan problem, budući da je naučna zajednica u Srbiji i inače malobrojna, ispod je svetskih i evropskih proseka.
Da bi zahtev naučnika za insitucionalno finansiranje nauke bio ispunjen, nadležne institucije ne bi morale da urade bog zna šta – samo da poštuju postojeće zakone.
Naime, Zakonom o nauci i istraživanjima koji je donet 2019. godine definisano je institucionalno finansiranje nauke. Aleksandra Pavićević priča da je u Ministarstvu nauke ranije bilo sluha za institucionalno finansiranje i da je postojao dvosmeran dijalog između Ministarstva i članova naučne zajednice.
Nakon donošenja Zakona o nauci, trebalo je doneti nekoliko podzakonskih akata, koji bi omogućili prelazak na institucionalno finansiranje, nadovezuje se Đurđica Jovović, koja je učestvovala u radnim grupama za izradu istih. Međutim, iako su radne grupe uradile predloge podzakonskih akata, oni do danas nisu usvojeni.
„Stiče se utisak da nije bilo političke volje da počne primena Zakona o nauci i istraživanjima i da se pređe na institucionalno finansiranje“, objašnjava Jovović.
Pavićević smatra da pitanje nauke nije među prioritetima onih koji su na pozicijama odlučivanja:
„Problem je, kao i uvek, novac, ali rekla bih i prioriteti koje država ima u odnosu na različita polja delatnosti. Brz i siguran profit svakako nije nešto što nauka može da donese, tako da se rešavanje problema u nauci očigledno ne nalazi među prioritetima onih koji o tome odlučuju.“
Paralelno sa prelaskom na institucionalno finansiranje neophodno je i povećati budžet za nauku, dodaje Pavićević. Aktuelna izdavanja za nauku ne omogućuju plate koje svakom naučniku prema zvanju pripadaju.
Tesan budžet za nauku
„Kada govorimo o ulaganju u nauku iz budžeta, ne možemo se porediti ni sa jednom evropskom zemljom, pa čak ni sa zemljama u okruženju“, priča novinarima Mašine predsednica Sindikata nauke.
Sindikat nauke je, na osnovu podataka nadležnog ministarstva, napravio procenu neophodnih sredstava za prelazak na institucionalno finansiranje. Ta sredstva iznose oko 3 milijarde dinara samo za ukidanje kategorija i uvođenje koeficijenata za obračun zarada, u skladu sa Zakonom o radu, objašnjava Jovović.
Od 2000. godine do danas Srbija iz budžeta izdvaja za nauku od 0,3-0,4%, priča Jovović, „te smo jako daleko od evropskih zemalja, koje izdvajaju za nauku od 1,5-4% bruto nacionalnog dohotka“. Taj podatak pokazuje da je naučni razvoj važan samo za vreme predizborne kampanje kada se političari hvale naučnim dostignućima, komentariše ona.
U više navrata smo se obratili za komentar Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ali smo, do objavljivanja ovog članka, ostali bez odgovora.
