Kada je N.V. (50) pre šest godina odlučila da se oproba u poslu negovateljice, zapravo je samo menjala jedan dominantno ženski kolektiv u Srbiji za onaj u inostranstvu. Briga o starima i bolesnima u zemljama EU je poverena ženama, skladno regresivnim rodnim ulogama i stereotipima. Upravo zato je preispitivanje odnosa između negovateljica i njihovih posrednica ključno i radničko i feminističko pitanje.
Američka izdavačka kuća VERSO je prošle godine odlučila da reizda klasik Meredit Taks „Ustanak žena: feministička solidarnost i klasni konflikt 1880–1917“, njeni urednici odgovarali su na pitanje zašto je i danas relevantna knjiga stara četiri decenije. Delovalo je da je potrebno opravdati knjigu koja se bavi odnosom ženskih sindikata i feminističkih krugova u SAD, odnosnom radnica i intelektualki iz perioda pre ženskog prava glasa. Ipak, svakom ko se iole interesuje za probleme ženskog rada danas, svestan je koliko su odnosi između različitih ženskih i feminističkih krugova značajni. Na primeru negovateljica i njihovih posrednica sa Balkana u zemljama EU problem se sužava na pitanje unutarklasne solidarnosti između žena, odnosno njenog potencijala.
Rad negovateljica je prekaran toliko da su one prinuđene da zapravo plaćaju za svoje zaposlenje: ono što one sa EU pasošima plaćaju (donekle) zvaničnim agencijama koje posreduju, to one bez EU papira plaćaju direktno posrednicima ili najčešće posrednicama za pronalaženje pozicije. Plaćati da bi imao prekarni, nezaštićeni, nestalni posao moguće da je vrhunac neobjavljenog neoliberalnog manifesta. Činjenica je ipak da žene iz bivše Jugoslavije to rade, da li preko zvaničnih agencija kojima plaćaju određeni procenat ili nezvaničnim posrednicama. Ovakvi uslovi rada daju potpunu sliku o manjku opcija za žene u jugoslovenskim republikama, ali takođe nas navode na preispitivanje savremene ne samo radničke već i ženske solidarnost.
„To sam sve sama rešavala“
Unutardruštveni konflikti se najbolje vide u momentima jake tenzije. Tako je teško zaboraviti bombastične, neprimerene i neljudske naslove kojima je dnevna štampa čašćavala ljude koji se u se u dugim kolonama vraćali u svoje domovine na početku pandemije. Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su odjednom postale „dovoljno dobre“ za gastarbajtere, kako su nalazili podrugljivi naslovi.
Među tim radnicima koji su se očito vraćali zbog nedostatka socijalnog te zdravstvenog osiguranja jedna manjima bila je primorana da ostane u zemljama u kojima se bave neformalnim radom; to su mahom bile negovateljice koje nemaju sopstveni prevoz, pritom dodatno obavezane da ostanu da se brinu o starima i nemoćnima. U toj situaciji se našla N.V. kada je Nemačka zatvorila granice u aprilu 2020. godine, neposredno pred njen planirani povratak kući. U ovim drastičnim, ali zato ne manje simptomatičnim, okolnostima da se razabrati kompleksan odnos između žena koje rade ovaj zahtevan i nezahvalan posao i njihovih posrednica.
Nestabilni uslovi rada negovateljica postali su zavisni od drastičnih i nepredvidivih pravila, sasvim neosetljivih za život običnih ljudi. Uslovi u porodici za koju je tada radila su bili u najmanju ruku nepovoljni: uprkos gotovo ustaljenom običaju da se negovateljice hrane u porodicama, a ne od svoje plate, porodica nije nabavljala hranu za nju te je često ostajala gladna, kako sama kaže „u jednom uređenom društvu, u 21. veku“.
Kada se obratila svojoj posrednici, nadala se da će dobiti neku vrstu predstavnice pred poslodavcima. Po glasinama N.V. je znala da njena posrednica nije na dobrom glasu među radnicama kojima je nalazila poslove u Nemačkoj. Ipak, pošto joj je uredno, unapred, pre dolaska na radno mesto platila više od deset posto svoje zarade, smatrala je primerenim da traži posredovanje pogotovo što je bila suočena sa ovako realnim problemom. Kako porodica nije promenila stav, N.V. je shvatila da je pitanje da li se posrednica uopšte zauzela za nju. Posle nekog perioda, uzela je stvar u svoje ruke i sama se izborila sa porodicom, zahtevajući da nabavljaju dovoljno hrane i za nju.
Ovo je vrlo drastičan primer u kom se radnica susrela ne samo sa apsolutnim izostankom podrške već i ženskom nesolidarnošću, te nas zaista navodi na pitanje ko su posrednice i koja je njihova uloga u piramidi moći ovog biznisa nege između zemalja EU i Balkana.
U svojoj knjizi „Periferne radne mobilnosti“ koja se bavi negovateljicama, autorka Tanja Višić nam predočava kako su zapravo posrednice bile ključne za razvijanje ovog biznisa početkom 2000. godina. Tada su posao započele posrednice iz Mađarske. Preko svojih privatnih veza različitih vrsta, posrednice su dolazile do informacija i kontakta sa porodicama kojima su potrebne negovateljice, zatim preko privatnih krugova, te konačno preko društvenih mreža dolazile do žena spremnih da rade ovaj posao. Na kraju, ovaj biznis se razradio do malih, porodičnih, ilegalnih izvora zarade kada su posrednice počele da zahtevaju ne samo proviziju, nego i insistirale da prevoze negovateljice do njihovih radnih mesta, mahom pod izgovorom dobre povezanosti sa graničnom policijom. Cena prevoza između, na primer, graničnih gradova Srbije i Nemačke koju posrednice ispostavljaju je prosečno i do tri puta skuplja od cene sredstava javnog prevoza.
Jedne od nas?
Kako se postaje posrednica? Uglavnom tako što se prvo bude negovateljica; iz ove prekarne pozicije izlazi se samo srećom i komunikativnošću. Tako je posrednica preko koje je radila N.V. takođe prvo bila negovateljica koja je razvila dobar odnos sa porodicom u kojoj je pružala negu. Naime ćerka čoveka o kom je brinula radila je u lokalnoj bolnici. Kako je medicinska procena neophodna da bi nemačka država dodelila nadoknadu za negu za stare i bolesne, bolnički radnici dolaze u direktan kontakt sa onima sa potrebom za dodatnom negom. Oni zatim dojavljuju posrednicama o potencijalnim radnim mestima u porodicama. Sličan primer navodi u svojoj knjizi i Višić – jedna posrednica je bila u kontaktu sa lekarom zaposlenim u nemačkoj bolnici.
Posao negovateljice je prekaran, najčešće ilegalan, te nezaštićen. Ne postoje formalni načini za napredovanje, stoga je pozicija posrednica neregulisana i zavisi od ličnog odnosa osobe prema ženama kojima organizuje zaposlenje, prevoz i od čijeg rada zarađuje.
U ovoj neregulisanoj mreži radnih odnosa posrednice se penju na međustepenik između klase radnica i klase kapitalista, korisnika njihovih usluga i zbog toga su idealni slučaj za pre-ispitivanje ženske solidarnosti.
Pitanje da li i kada postoji solidarnost posrednica i negovateljica bi se moglo svesti na individualne slučajeve i čini se da bi oni dobrano okaljali ideju odnosa žena u surovom svetu neformalnog rada. Još jedan slučaj N.V. iz vremena pandemije proleća 2020. godine svedoči o tome. N.V. je ostala u Nemačkoj, prekoračivši dozvoljeni boravak u EU, bez zdravstvenog osiguranja i ijedne reči od svoje posrednice sve dok nije došlo do njene sledeće ture, narednih šest nedelja koje je trebalo da provede u Nemačkoj. Tek je tada posrednica kontaktirala sa veoma detaljnim uputstvima kako i gde da dostavi njenu proviziju. N.V. je posebno pogodilo to što je ta poruka stigla bez ijednog pitanja, te je bilo jasno da posrednicu nije ni najmanje zanimalo šta se dešava sa ženama u ovako nesigurnom momentu čak i za one koje su imali luksuz legalnosti i zdravstvenog osiguranja.
Ovo je bio ipak istup koji je kažnjen: pobunu protiv takvog tretmana povela je upravo N.V. koja je bila u kontaktu sa drugim ženama u istoj situaciji. Preko poruka ih je organizovala u nameri da odbiju da plate proviziju. Sama kaže da stvar nije bila u novcu, nego u samoj besramnosti zahteva upućenog bez ijedne reči interesovanja za situaciju u kojoj su se negovateljice našle. Uspela je da ubedi desetak žena da se odupru ovom zahtevu, što je, kako procenjuje, bilo otprilike trideset posto negovateljica koje su radile za ovu posrednicu. Na moju primedbu da je uspešno sprovela štrajk, N.V. se nasmejala i odgovorila: „Pa da!“ jer jedino što je posrednica bila u stanju da učini, jeste da blokira sve učesnice štrajka na društvenim mrežama. Kad su granice otvorene, negovateljice su se vratile svojim domovima, a da nisu platile proviziju na svoj rad.
„Žene su ti čudo!“
Pitanje ženske solidarnosti u sferi negovateljskog rada ne svodi se samo na pitanje odnosa negovateljica i posrednica, već i negovateljica, posrednica i poslodavaca koji takođe mahom čine ženske predstavnice. Višić je u svojoj studiji ponudila par situacija u kom se vidi da negovateljice u ovom sistemu neformalnog rada osećaju konkurenciju upravo zbog pritiska posrednica te se kod poslodavaca takmiče zarad boljeg položaja, više plate, da bi za svoju zamenu dovele prijateljicu ili, na kraju, sebi obezbedile stalnu poziciju. N.V. to ukratko objašnjava kao „žene su ti čudo!“, aludirajući na besmisao kompetitivnosti između žena koje su u istom položaju.
Ipak, čini se banalnim sagledavati pitanje ženske solidarnosti samo kroz odnos žena koje već jesu u nezavidnom društvenom položaju negovateljica. Pitanje žena u neformalnom radnom odnosu je direktno vezano za pitanje odnosa žena koje trenutno nisu u prekarnom, neformalnom, nedovoljno plaćenom radnom odnosu prema radnicama koje jesu. Na primeru posrednica se vidi koliko malo društvenog uspinjanja je potrebno da se drastično drugačije postupa u situacijama potencijalnog ženskog savezništva protiv izrabljivačkog rada. Kako preokrenuti ovaj odnos i izgraditi mehanizme stabilnije ženske solidarnosti je ključno pitanje feminizma danas. Radimo na tome da odgovor „Žene su ti čudo!“ bude parola neraskidive ženske solidarnosti.
U našim prethodnim tekstovima o negovateljicama ste mogli da čitate o tome u kakvom sistemu one žive i rade, kao i koji su razlozi njihovog odlaska na rad u zemlje Evropske unije.
