Savremeni obrazovni sistemi u svetu prepoznaju pristupačnost i jednake uslove obrazovanja kao osnovno pravo svih studenata i studentkinja. U nedostatku sistemske podrške i ulaganja, u Srbiji, ipak, pristupačnost fakulteta i dalje zavisi od pojedinačnih inicijativa i dobre volje institucija.
Zbog toga obrazovanje ostaje privilegija za osobe sa invaliditetom. Prema Popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi više od 350.000 osoba sa invaliditetom, a samo 3,2% njih ima fakultetsku diplomu.
Da obrazovanje može biti mnogo drugačije za Mašinu svedoči Radoš Keravica, doktorand na Univerzitetu u Lidsu i istraživač na Institutu za zdravstvena istraživanja u Bredfordu. Pristupačnost je, kaže Keravica, u drugim zemljama shvaćena kao pravo, a ne dobra volja.
„Kada sam pre više od šest godina, uplovio u svet visokog obrazovanja u Velikoj Britaniji, prvo kao doktorand na Univerzitetu u Lidsu, a kasnije i kao predavač, odmah sam iskusio nešto što bi zapravo trebalo da bude sasvim normalno: činjenica da je pristupačnost shvaćena kao pravo, a ne kao dobra volja“, ističe Keravica.
Ravnopravnost studiranja je zaštićena zakonom (ali)
U Velikoj Britaniji anti-diskriminaciono i zakonsko uređenje prava osoba sa invaliditetom postoji još od 1990-ih, te su i univerziteti su zakonski obavezni da budu pristupačni, obezbede „razumna prilagođavanja“ i da pružaju podršku i da reaguju na potrebe studenata sa invaliditetom, kaže sagovornik Mašine.
„Odbijanje razumnih prilagođavanja ne bi bio samo birokratski propust i nedostatak svesti, već direktan oblik diskriminacije zasnovane na invaliditetu kao zaštićenoj ličnoj karakteristici“, ističe Keravica.
Univerziteti, kao javne institucije, moraju obezbediti: fizičku pristupačnost prostora, pristupačne procedure, institucionalne mehanizme podrške i individualne prilagođavanja studentima koji ih zatraže. U praksi, dodaje Keravica to znači da su univerziteti u obavezi da studentima obezbede prilagođene ispite, asistivne tehnologije, asistenciju, opremu, pristupačne prostorijame ili rad na daljinu.
Keravica navodi da je njegovo iskustvo na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti bilo drugačije, ali i dalje mnogo bolje nego u Srbiji. Kampus je imao nove zgrade koje su bile potpuno pristupačne, dok su starije bile delimično pristupačne. CEU je takođe imao Disability Services, koji je prikupljao zahteve studenata sa invaliditetom i posredovao u obezbeđivanju prilagodjavanja.
U Srbiji, kako smo ranije pisali na Mašini, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisuje da su javne ustanove u obavezi da izvrše adaptaciju objekta, odnosno javne površne, tako da je pristupačna osobama sa invaliditetom. Član 101 Zakona o visokom obrazovanju propisuje da svi studenti imaju pravno na podjednako kvalitetne uslove studija, kao i različitost i zaštitu od diskriminacije.
Ipak, kako je osnivačica incijative Sposobne politike, Nevena Tarlanović, za Mašinu ranije izjavila, u opštoj populaciji svaka deseta osoba starija od 15 godina ima visoko obrazovanje, dok kada govorimo o osobama sa invaliditetom, taj broj pada na svaku tridesetu. Razlog tome su upravo fizičke, institucionalne i kulturne prepreke su i dalje toliko velike da veliki broj mladih nikada ni ne dobije priliku da započne studije a kamoli da ih završi.
Studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Danica Sparavalo, za Mašinu je ranije istakla da deo mladih i talentovanih ljudi upravo iz pomenutih razloga odlazi u inostranstvo na studije.
„Ja sam imala tu sreću da je Filozofski fakultet koji je bio i moj jedini izbor, prilagođen. Nažalost ne u potpunosti, svi znamo u kakvom je stanju plato ispred fakulteta, ali bar mogu da uđem na službeni ulaz i fakultet poseduje rampe“, kazala je studentkinja Filozofskog fakulteta.
Podrška fakulteta u praksi
„Na Univerzitetu u Lidsu, podrška studentima sa invaliditetom organizovana je kroz instituciju Disability Services. Svaki student koji želi podršku registruje se i zatim prolazi kroz proces procene potreba (Disability Assessment), intenzivnog razgovora koji moze da traje i oko 2 sata sa stručnjakom iz specijalizovane agencije sa kojom Univerzitet ima ugovor za ovu vrstu poslova“, navodi Keravica.
Kako sagovornik Mašine ističe, ovaj razgovor ima za cilj razumevanje potreba studenata, ali i otkrivanje mogućnosti koje student možda i ne zna da postoje.
„Kao predavač, redovno sam dobijao ove izveštaje o studentima kojima sam predavao. Na osnovu njih sam znao, na primer: da student sa sindromom iritabilnih creva može češće da izlazi sa predavanja, da student sa disleksijom treba uputstva u specifičnom formatu i uz fleksibilnije kriterijume za gramatičke greške, da student koji je nagluv mora da sluša predavanje u prostoriji sa indukcionom petljom i da kao predavač moram da bukiram amfiteatre koji imaju indukcionu petlju, da student sa socijalnom anksioznošću može imati problem sa prezentacijama pred grupom“, navodi Keravica.
U međuvremenu, u Srbiji studentkinje i studenti moraju sami sebi da obezbeze osnovne uslove za pristupačan fakultet. Podsetimo, inicijativa Sposobne politike je pokrenula kampanju „Jednake staze do obrazovanja – izgradimo dostupan FPN zajedno“ kako bi prikupili sredstva za asfaltiranje prilazne rampe i ugradnju automatskih senzorskih vrata na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
„Smatramo da studenti i studentkinje sa invaliditetom moraju moći da uđu u svoj fakultet jednako lako kao i svi drugi a trenutna situacija to, nažalost, još uvek ne omogućava“, za Mašinu je rekla osnivačica inicijative Sposobne politike.
Dobra volja umesto institucionalne odgovornosti
Poredeći iskustva studiranja u inostranstvu i Srbiji, Keravica ističe da su razlike ogromne,
„Na Univerzitetu u Novom Sadu, gde sam studirao pre 15-20 gdina, postojalo je oslobađanje školarine za osobe sa invaliditetom, što je svakako važno. Ali nije bilo službi podrške, nije bilo jasno definisanih procedura, nije bilo procene potreba, nije bilo pravila o prilagođavanju ispita, ulaz u zgradu fakulteta bio je fizički nepristupačan, studenti su morali lično da molbe predaju upravi uz nadu da će naići na razumevanje. Kada sam jednom zatražio postavljanje rukohvata, fakultet je to uradio, ali iz dobre volje, ne zbog sistema koji to omogućava.“, priseća se Keravica.
Sagovornik Mašine smatra da je pitanje koje bi danas trebalo postaviti univerzitetima u Srbiji: da li uopšte planiraju budžete za pristupačnost i da li usmeravaju svoje materijalne troškove na ovu stavku?
„Ako ne, onda ona nikada neće postati standard“, zaključuje Keravica.
„Nijedan univerzitet ne može biti ozbiljan i moderan, ako studenti sa invaliditetom moraju da se bore za osnovne uslove rada — ili ako su vidljivi samo kao statističke kategorije. Iskustva iz Lidsa i CEU nisu ,idealna’, ali pokazuju šta je moguće kada se sistem shvati ozbiljno: kada invaliditet nije sveden na privatni problem koji pojedinci treba da prevaziđu da bi došli do visokog obrazovanja, već institucionalna odgovornost“, smatra Keravica.
Više o položaju studentkinja i studenata sa invaliditetom u Srbiji možete čitati na Mašini.
A.G.A.
