Od kraja Hladnog rata, broj nuklearnih bojevih glava u svetu postepeno se smanjivao. Rusija i Sjedinjene Američke Države – koje zajedno poseduju 90 odsto svetskog nuklearnog arsenala – uništavale su bojeve glave brže nego što su ih raspoređivale.
Međutim, prema najnovijem izveštaju Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (SIPRI) objavljenom 16. juna, to više nije slučaj.
„Umesto toga, vidimo jasan trend rasta nuklearnih arsenala, zaoštravanja nuklearne retorike i napuštanja sporazuma o kontroli naoružanja“, izjavio je Hans M. Kristensen, viši saradnik SIPRI-jevog Programa za oružje za masovno uništenje i direktor Projekta za nuklearne informacije pri Federaciji američkih naučnika.
Prema izveštaju, gotovo svih devet zemalja koje poseduju nuklearno oružje – Sjedinjene Američke Države, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Demokratska Narodna Republika Koreja i Izrael – nastavile su da razvijaju svoje arsenale tokom 2024. godine.
SIPRI ovu tendenciju opisuje kao „početak nove trke u naoružavanju“.
Pored nuklearnog oružja, SIPRI upozorava i da opšta militarizacija sveta predstavlja ogroman rizik za čovečanstvo. „U poslednjoj deceniji, svetska vojna potrošnja porasla je za 37 procenata, a samo prošle godine za 9,4 procenta – na 2,7 biliona dolara“ kažu iz SIPRI-ja.
Mašina je razgovarala sa predsednikom Centra za istraživanje bezbednosti, Aleksandrom Stojanovićem, o nalazima iz izveštaja.
Geopolitičke tenzije i povratak nuklearne pretnje
„Posle perioda neupitne američke hegemonije nakon pada Berlinskog zida, danas živimo, a i sutra ćemo živeti u svetu u kojem će sve više odlučivati i druge atomske sile – pre svega Kina i Rusija“, kaže naš sagovornik.
SIPRI procenjuje da Kina sada ima najmanje 600 nuklearnih bojevih glava i da njen arsenal raste brže od arsenala bilo koje druge zemlje – za oko 100 glava godišnje od 2023. godine.
„Kina je svetska supersila koja teži da svoju ekonomsku nadmoć valorizuje kroz vojnu silu i realizaciju geopolitičkih ciljeva. Peking to čini i mirnim putem (program ‘Pojas i put’), ali i pretećim metodama – poput manevara ratne mornarice u Južnom kineskom moru, sajber napada na američke informacione sisteme i slično. U tom kontekstu, razvoj nuklearnog arsenala biće jedan od ključnih pravaca“, smatra Stojanović.
Iako je kinesko-ruski savez trenutno stabilan, Stojanović upozorava: „Ukoliko atomski potencijal Kine u nekom trenutku nadmaši onaj koji poseduje Rusija, ne mislim da će se to blagonaklono dočekati u Moskvi.“
Ipak, u sferi nuklearnog oružja, primarna osa sukoba ostaje odnos između SAD-a i Rusije, koje zajedno poseduju oko 90% svih nuklearnih bojevih glava na svetu.
U poslednjih nekoliko godina raspala su se tri ključna sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja. Iako je Novi START sporazum trebalo da ostane na snazi do februara 2026. godine, Rusija je njegovu primenu suspendovala nakon invazije na Ukrajinu 2022. godine.
Od tog trenutka, određeni nivo nuklearne konfrontacije postao je realna opcija, tvrdi Stojanović. Naučnici su tada upozoravali da je svet najbliže nuklearnom sukobu još od Kubanske raketne krize 1962. godine. Trenutno ne postoje pregovori o obnovi bilo kog sporazuma.
„Problem nije samo potencijalni ‘rat do istrebljenja’ među velikim silama, već i mogućnost da iste te sile upotrebe nuklearno oružje protiv manjih, neposlušnih država. Nuklearni imperijalizam se lako širi kada druga strana nije u mogućnosti da uzvrati udarac“, dodaje Stojanović.
Šta sve ovo znači za Srbiju?
Iako je malo verovatno da bi neka nuklearna sila napala Srbiju, postoje i drugi bezbednosni rizici povezani s globalnim naoružavanjem i eskalacijom sukoba među velikim silama.
„Ono što jeste prepoznata pretnja – i što je zabeleženo u Strategijama nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2009. i 2019. godine – jeste korišćenje naše teritorije kao tranzitnog područja za eventualni transport legalnog ili ilegalnog nuklearnog oružja. Takva pojava nikada nije bezopasna“, upozorava Stojanović.
„Pozicija Srbije u globalnim geopolitičkim odnosima slična je drugim državama na periferiji svetskog kapitalističkog poretka. Od nas se očekuje da budemo – ako ne formalno, onda suštinski – servilni interesima najmoćnijih sila sveta. Aktuelna vlast u Beogradu uspešno ispunjava tu ulogu, a to nam se često, na groteskan način, predstavlja kao veliki diplomatski uspeh. Zbog toga ne očekujem promene u skorijoj budućnosti”, dodaje on.
Kako dalje za čovečanstvo?
SIPRI ističe da nuklearno oružje ne obezbeđuje sigurnost država.
„Kao što je nedavna eskalacija sukoba između Indije i Pakistana jasno pokazala, nuklearno oružje ne sprečava konflikte. Ono takođe nosi ogromne rizike eskalacije i katastrofalnih pogrešnih procena – naročito u uslovima sveprisutnih dezinformacija – i može dovesti do toga da stanovništvo neke zemlje bude manje bezbedno, a ne više”, kaže Matt Korda, viši saradnik u SIPRI-jevom programu za oružje za masovno uništenje i pomoćnik direktora Projekta za nuklearne informacije pri Federaciji američkih naučnika.
Postoje, međutim, primeri koji ukazuju i na drugu stranu medalje. Ukrajina i Libija su zemlje koje su se odrekle svog nuklearnog arsenala u zamenu za bezbednosne garancije drugih sila. Obe su naknadno napadnute. Nasuprot tome, Demokratska Narodna Republika Koreja zadržala je nuklearno oružje – i do danas nije bila napadnuta od strane stranih sila.
No, sve države koje poseduju nuklearno oružje su kapitalističke i korist od takvog oružja služi interesima političkim i ekonomskim elitama, a ne običnim ljudima. Dokle god profit određuje politiku, neće postojati iskrena motivacija da se zaustavi naoružavanje sveta.
