Zalutate li dok uz pomoć daljinskog upravljača tumarate po televizijskim programima pa slučajno nabasate na one javnog servisa, pored beskrajnih reklama predsednika republike i onih iz domena komercijalnog programa, povremeno se u poslednje vreme provuče i jedna sasvim bizarna marketinška kreacija u kojoj gradska vlast reklamira (sada već završeni) projekat demokratizacije upravljanja budžetom grada Beograda.
U pitanju je jedan relativno novi političko-propagandni projekat gradskih vlasti: po prvi ste put mogli na ovaj neposredniji način učestvovati u odlučivanju o trošenju budžetskih sredstava, i to glasanjem za ponuđene projekte na web-sajtu gradske uprave. Sredstva za njihovu realizaciju bi onda u skladu sa rezultatima bila predviđena u sledećem budžetu i projekti bi u ovoj ili onoj meri realizovani (ili ne). Preslatko, zar ne?
Doduše, ne zalećimo se – nije u pitanju nikakva radikalno nova ideja jer je odveć široko prihvaćena u evropskom okruženju a ovakvi i slični oblici participacije u upravljanju budžetima različitih administrativnih nivoa su sasvim uobičajene. Drugim rečima, radi se o jednom ne previše iznenađujućem ritualu koji se obično organizuje neposredno pre donošenja političke odluke o budžetu za sledeću godinu.
No, daleko je kompleksnije pitanje zapravo: odakle sad ovo, šta je sad ovo uopšte, kako se to političkoj eliti koja je svoju karijeru izgradila na autoritarnom odlučivanju, patronističkom odnosu prema stanovništvu i manjku savesti (i obraza) po manje-više bilo kojem pitanju sada najednom ta neka savest pojavila pa je vlast navrat-nanos krenula da demokratizuje sve što joj padne pod ruku i uključuje građane u svoje odluke.
A kontrastirana ranijim projektima trenutne političke garniture, ova nagla demokratizacija izgleda još čudnije: jer naravno da nas niko ništa nije pitao kada se, primerice, pravio plan za Beograd na vodi – najveći i po mnogo čemu najskandalozniji projekat investitorskog urbanizma u ovom delu sveta, po mnogima projekat na granici kriminala. Na kraju krajeva niko nije pitao ni vas a bogami niti ljude koji su živeli na prostoru Savamale niti one koji su živeli od prostora Savamale. Davanje mišljenja ili glasanje povodom onih manje razumnijih projekata gradskih vlasti – podsetimo na onaj najdebilniji, onaj o premeštanju starog savskog mosta (ne znamo još uvek gde) – nije bilo predviđeno. Niti je bilo predviđeno prilikom, privatizacija, komercijalizacija, fiskalnih konsolidacija i ostalih neoliberalnih kerefeka koje i ova vlast ali i njene prethodnice beskompromisno guraju poslednjih decenija.
Na kraju krajeva, sam je pojam „budžeta” u političkoj sferi već decenijama diskurzivno formatiran za potrebe isključenja širih slojeva stanovništva te efektivno pretvoren u gotovo suverenu teritoriju eksperata u koju pristup nije dozvoljen svima a po najmanje demokratskom odlučivanju – a u poslednje vreme sve manje i demokratski izabranim institucijama.
Svetlo na kraju tunela…
Stoga nekima može možda izgledati da potez valja tumačiti kao svetlo na kraju tunela, kao početak kraja, dugo očekivano približavanje kraja tranzicije te najavu konačnog svrstavanja međ države prvog sveta. I to bi donekle bilo tačno: buržoazija je manje više konsolidovana, klasni odnosi, moć i hijerarhija su sasvim stabilni – „oni“ su gore, vi ste negde na dnu pa se sada može dozvoliti i da svi budemo malo jednakiji; društveno je bogatstvo uveliko razdeljeno i otišlo prema političkom i ekonomskom vrhu pa sad možete malo i da učestvujete i da se igrate fiskalne regulacije a nevidljiva ruka već kontroliše sve, pa vaš glas više ni ne može mnogo da ugrozi stabilnost ekonomske i klasne hijerarhije.
A možda je i samo u pitanju da za participativnu preraspodelu dobijate tek nekakve mrvice sa astala? Uostalom, tako je i sa ostalim primerima budžetske demokratizacije: tek manji delovi budžeta su otvoreni za demokratizaciju, boje cveća u parkovima, oblici novogodišnjih ukrasa, projekti marginalnog značaja (mada valja podsetiti i da se i za ove teme marginalne važnosti valjalo dugo boriti) dok su glavni tokovi sigurno zaštićeni od opasnih upliva vox populija i levog populizma (pritom, desni populizam se, integrisan u antiimigracione politike i politike protiv telesne autonomije žena npr, sasvim lako uklapa u državotvorne politike).
Možda je čak i sam budžet postao sekundarna kategorija pošto je glavna cirkulacija društvenog bogatstva premeštena u privatizovane tokove kapitala pa je svaka demokratizacija javnih politika u kontekstu decenijskih konzervativnih politika samo smokvin list kojim se krije da odlučivanja više nema. A nije ni čudo: demokratizacija upravljanja budžetom (a bogami i bilo kojim drugim aspektom tranzicionih društava) u jotu podseća na proces formiranja pravne države i ono što je odavno zabeleženo – da je proces nastanka kapitalističke pravne države ukorenjen u praksi isključivanja i efektivne zabrane bilo kakvih pravnih regula i demokratskih institucija i da je njihovo prisustvo i mešanje sasvim zabranjeno dok traje inicijalni proces primitivne akumulacije. A kada se on završi, kada neko nagrabi sve a vi jok – e onda može da funkcioniše i pravna država, i možemo da budemo jednaki pred zakonom pa i vi možete da se igrate Monopola.
A možda se i računa na temeljnu regulaciju javnog menjenja i temeljnost procesa pretvaranja pojedinaca u homo ekonomikuse i fiskalne konzervativce; na to da je socijalna indoktrinacija poslednjih decenija bila toliko temeljna i efikasna da prisila više nije potrebna a da je stanovništvo toliko dobro zaraženo virusom ekspertizma da će sebe fiskalno regulisati uspešnije i jeftinije no autoritarni tranzicioni državni aparat. Drugim rečima da ono što se do sada moralo gurati metodima autoritarne države i šmitovskog mesije koji po snazi sopstvene volje vlada beskrajnim vanrednim stanjem – da se to sada može promicati uz pomoć homo austeritis-a, savršeno poslušnog subjekta beskonačne fiskalne opsade.
No, kad smo kod „subjekta“ – možda je na delu jedno tehnološko unapređenje jednog od osnovnih političkih agenasa tranzicionih društava: nepoznatog počinioca. U prilog ovoj tezi govori i to da je u pitanju određena vrsta kontinuiteta sa gorepomenutim projektima koji su možda oktroisani pa legitimisani arbitrarnom voljom monarha ali su na kraju morali biti realizovani brutalnom silom maskiranih bagerista. Možda se baš ovim potezom kani proizvesti nešto kompleksniji političko urbanistički delatnik: pre par godina je bio sakriven iza fantomke, a danas je potpuno digitalizovan te daleko bolje skriven kao deo internetske rulje za aklamaciju unapred postignutih dogovora.
Jer ono što čini razliku između ovdašnje političke elite i onih evropskih primera na koje se ova ugleda je svakako kompleksna scenografija autohtone vrste populizma razvijena u domaćim institutima i njen modus opernadi: razgranata i dirigovana armija botova, disciplinovani mehanizam proizvodnje javnog mišljenja koji će sada biti iskorišćen kao mehanizam pretvaranja „nešto tajnijih” dogovora u javne politike. Dakle, „šta ako” – a naravno da je gotovo sasvim sigurno da hoće – gradske vlasti odluče u pogon pustiti ovu manje suptilnu vrstu regulisanja javnog mnjenja je samo jedno od pitanja. Na kraju krajeva, ozbiljne su i indicije da gradska vlast ovaj korektiv volje građana već obilato koristi. Uz to, naravno, valja imati na umu da u procesu lažiranja javnog mnjenja učestvuju i oni manje dobrovoljni učesnici, oni pasivni pratioci poruka koje se odašilju preko mejnstrim medija koji se odavno nalaze onkraj razlike između istine i konzervativne i desničarske propagande pa kada govorite o javnpm mnjenju nikada zapravo do kraja i nije jasno imate li posla sa autentičnim stavovima ili naučenim frazama.
…Je voz koji nam ide u susret
Ali sasvim je jasno da je nešto sakriveno, da se iza šarene laže krije nekakva gorka pilula i da ste, obrni okreni, van svake sumnje na gubitku. Jer tek detaljniji pogled u same projekte koji su na sajtu „ponuđeni” i stavljanje u kontekst daju kompletni mizanscen u kojem je samo ovako nešto moglo iznići.
Stoga hajdemo u kontekst: u pozadini svega stoji nešto sasvim profano i krajnje zabrinjavajuće – buduća kriza i potreba za nešto suptilnijim mehanizmima legitimizacije bržih, jačih i boljih mera štednje koje nas ubrzo čekaju. Drugim rečima, sasvim je jasno da sledeće godine neće biti ništa od mnogih projekata koji su planirani (plaky, ode nam metro) te da se sada sprema teren za otkazivanje najvećeg broja gradskih investicija sledeće godine.
Autoritarne vlasti mogu svašta, ali ne mogu da legitimišu. A u potrazi za baražnom legitimacijom dosetili su se, eto, ispraznog rituala kojim će teret odlučivanja koji e do sada suvereno nosila prebaciti na stanovnike. Pa se tako među predlozima za koje se glasa, nalaze se i krajnje bizarni elementi. Primerice, možete glasati za izgradnju autobuske stanice koja je planirana negde bogu iz leđa na Novom Beogradu. Pa sa pravom pitamo „šta ako”: šta će biti ako ova stavka ne dobije dovoljan broj glasova? Hoće li onda Beograd ostati bez autobuske stanice pa makar i one tamo odakle vam do grada treba još dobrih pola sata guljenja gradskog prevoza. Utoliko, pitanje koje se na ovom „referendumu” postavlja, možda je baš namerno artikulisano i kao ucena i kao jedan nemogući izbor: da li biste radije dom zdravlja, autobusku stanicu ili vrtić. Jer, pobogu, pa naravno da je jedini odgovor „i jedno i drugo”.
Doduše, sasvim je sigurno da će Beograd ostati bez autobuske stanice u centru – ta je odluka već doneta bez potencijalno nezgodne participacije javnog mnjenja – investicijski kapital je već glasao novčanikom i odlučio da želi da je prostor na kojem se ona nalazi sada pogodniji za investiranje u mutne projekte no za ispunjavanje potreba žitelja prestonice i države.
A tek kad se oduzimanje autobuske stanice i svih ostalih projekata koji će sad biti otkazani artikuliše metodom aklamacionog odbijanja i cinične ucene – dolazimo do ključnog momenta i sasvim jasno postaje jasno da se iza ovog poteza nalazi i jedno namtnuto saučesništvo: za sve što je za funkcionisanje grada neophodno u budućnosti i za šta ne bude novca: za vrtiće koji neće biti izgrađeni, za manjak ambulanti, za to što će po svemu sudeći Beograd postati jedini grad u svetu koji neće imati autobusku stanicu, za hronični manjak kapaciteta sistema javnog zdravlja, bednu školsku infrastrukturu i još gomilu koječega – od sada ste krivi vi.
