Radnice i radnici u tekstilnoj industriji su među onima koji najviše trpe posledice aktuelne zdravstvene i ekonomske krize širom sveta. Mreža Clean Clothes Campaign pokrenula je globalnu kampanju pod nazivom #PayYourWorkers da bi podržala stotine hiljada radnika širom sveta koji rade u izuzetno nesigurnim uslovima.
Pandemija koronavirusa očekivano je najozbiljnije ugrozila već krhke egzistencije upravo onih najsiromašnijih i najugroženijih slojeva stanovništva. No, da li je pandemija uzrokovala ono što se već otvoreno naziva globalnom recesijom – i što se otvoreno poredi sa najgorom krizom kapitalističkog sistema, onom iz tridesetih godina prošlog veka – ili je ekonomska kriza već bila tu pa je pandemija poslužila kao sasvim zgodna dimna zavesa – to su sve pitanja koja ćemo raščivijati drugom prilikom: sada nas interesuju pre konkretna situacija u jednoj jedinoj industrijskoj grani.
Nema sumnje da je tekstilna industrija ona koja se smatra najosetljivijom na ekonomska gibanja. Ona zapošljava najranjivije grupacije radnika – prvenstveno žene ali i ostale ranjive grupacije; ukoliko govorimo o fast fashion brendovima, model je zasnovan na hiperpodaji robe koja u najmanju ruku i nije najneophodnija niti za biološku niti socijalnu reprodukciju, pa i najmanji poremećaj u potražnji zna da uruši ceo model; proizvodi su utoliko i krhki posebno zbog toga što ovise o veštačkoj vezi između prejeftinog proizvoda i marketinškog dodatka (identiteta, „lifestyle-a” i ostalih marketinških drangulija); velike koncentracije profita na samom vrhu proizvodnog lanca te same strukture proizvodnih lanaca. I tako je tekstilna industrija jedna od onih čiji su radnici najoštrije osetili posledice globalne krize, a možda je i bilo za očekivati da mejnstrim mediji – i kod nas i u svetu – ostanu slepi za muke i nevolje onih na dnu proizvodnih lanaca.
Brendovi su otkazivali ugovore i dugoročne saradnje, otkazivali narudžbine, a one koje su primili nisu plaćali. Stoga su niži ešaloni proizvodnih lanaca ostavljali radnike bez plata i na cedilu, smanjivali im plate, povećavali prekovremeni rad, gurali na prinudne odmore.
Istraživanje mreže Clean Clothes Capaign pokazalo je da su cifre koje globalni brendovi duguju radnicima vrtoglave: u prva 3 meseca zdravstvene krize između 3,2 i 5,8 milijardi dolara a ta je cifra do novembra najverovatnije solidno natekla.
Broj radnika u tekstilu koji su zaraženi virusom kao ni broj onih koji su umrli nije poznat niti je previše verovatno da će ikada biti poznat, ali je sigurno da je pozamašan obzirom na prirodu industrije, odnosno na: praksu rada u zatvorenim i zagušljivim prostorijama sa ogromnim brojem radnica, njihov inače prekaran položaj, jadan pristup zdravstvenoj zaštiti te na kraju, s obzirom naogrmonu ucenjivačku moć poslodavaca koja je najčešće sasvim uspešno ukombinovana sa surovošću i bezobzirnošću. Tek neka ostane da očajnu situaciju možda najslikovitije opisuje egzodus i povratak (uglavnom peške) stotine hiljada radnika u svoja sela u jugoistočnoj Aziji i posebno u Indiji.1
Eksploatacija najranjivijih
A Srbija nije ni najmanje nije zaostala za ovim poražvajućim trendovima: Bilo je i otkaza i zatvaranja firmi (sa sumnjivim razlozima), i masovnih zaražavanja, možda čak i smrti a na kraju su počeli i štrajkovi. A decenijska trka do dna je dala svoje najizvrsnije rezulte: država je – istog trenutka kada se našla pred izborom između zdravlja stanovništva i održavanja krhke ekonomije zasnovane na direktnim stranim investicijama, prostom manuelnom radu i enormnim subvencijama – bez mnogo razmišljanja izabrala potonje. Dakle, trebalo nam je jedna globalna zdravstvena kriza da bismo videli da nam je ekonomija na staklenim nogama, okačena o jedan slabašni vrbov klin direktnih stranih investicija i da ju od raspada deli jedna pojača kijavica.
A radnici su, našavši se između čekića i nakovnja, u situaciji u kojoj ih kadija tuži, sudi i presuđuje pa onda i izvršava presudu, ostavljeni na cedilu.
Jer tekstilna industrija zapošljava najranjivije od najranjivijih, uglavnom žene koje se nalaze u položaju strukturne nezapošljivosti, pa možda baš zbog toga – zbog poslovične nezainteresovanosti medija za koje je pojanje slave stranim investitorima jedini prihvatljivi žanr – muke onih sa donje socijalne lestvice ostaju sakrivene.
Zbog svega ovoga gorenavedenog, globalna mreža Clean Clothes Campaign pokrenula je globalnu kampanju pod nazivom #PayYourWorkers u kojoj je kanila makar predstaviti ono što su izbegavali i mejnstrim mediji i srednjestrujaške politike a ponajviše ekonomske rubrike nabaždarene za ocenjivanje ekonomskih performansi društva merenjem dobiti onih na vrhu. Akcijama se pritiskaju brendovi da radnicima koji rade u njihovom lancu proizvodnje makar isplate dugovanja a u javnom se mnjenjnu podiže svest o situaciji u kojoj se nalaze milioni teksilnih radnika širom sveta. Svakako, akcija CCC-a spada u domen diskurzivno subverzivnih i direktno suprotstavljanih mejnstrimu – što, uostalom, i jeste suština rada ove organizacije koja je svoje delovanje posvetila tome da životi i egzistencije miliona radnika koji nam šiju odeću i obuću ne ostanu sakriveni iza ekonomske dogmatike glavnog toka.
Koliko će to sve promeniti živote tekstilnih radnica i radnika: ne znamo. Ali je sigurno da nam je – želimo li da lanci proizvodnje ne postanu i lanci ishrane – potrebna vaša pomoć. Pa ako želite da doprinesete radu organizacije, relativno je lako i ne zahteva čak ni mnogo više od laganog kliktivizma: lajkujte i zapratite fejsbuk stranicu, pratite sajt i lajv-blog u kojem redovno izveštavamo o situaciji u tekstilnoj industriji i neke od onlajn servisa u kojima se možete informisati. Zabeležite naš mejl, javite nam – mejlom ili putem naše nove aplikacije – ako ste čuli i svedočili nekom kršenju radnih prava tekstilnih radnika i radnica.
Autor teksta je saradnik mreže Clean Clothes Campaign
