Salon Nepotkupljivih je u tekstu „Kome bre to oni sviraju – o tri linije nezainteresovanosti“, predstavljen neverodostojno, s tendencioznim konstrukcijama, bez validnog izvora. Iako je o akciji i o Salonu Nepotkupljivih jasno pisano u mnogim medijima, intervjuima i prikazima, kao i na samom sajtu Nepotkupljivih, tekstopisac se nije udostojio da proveri lako dostupne informacije, nego se u tekstu poziva na neformalni čet s fejsbuka sa autorom ovih redova, za koji, začudo, i sam piše da ga nije „dobro razumeo“. Izgleda da je tekstopiscu bilo mrsko da se uputi u izjave inicijatora Salona Nepotkupljivih (Rena Raedle, Tony Maslić, Vladan Jeremić i Nikola Radivojević) ili da svoje konstrukcije potkrepi s makar jednim zvaničnim linkom.
Pozivam se na pravo na odgovor, jer smatram da u njegovom tekstu postoje izvori i izjave koji su neistiniti, nepotpuni i netačno preneti.
Akcija organizatora Salona Nepotkupljivih i pridruženih posetilaca ispred muzeja dobila je, pre svega zbog represivne reakcije privatnog obezbeđenja muzeja i policije, pažnju u medijima i mnogi pojedinci i organizacije su izrazili svoju podršku. Umetnička akcija je pokušala da na popularan način artikuliše akutni problem ne samo u kulturi nego u celom društvu, ali je upravo represija orkestrirana od strane muzeja i policije bila ta koja je u potpunosti ogolila normalizaciju političke (samo)cenzure u društvu i institucijama, kao i tehnike vladanja u Srbiji. To što je vest o cenzuri i kriminalizaciji, kao i o zakasnelim i delimično uvredljivim izjavama zvaničnika iz MSUB-a, zanimala i javnost, pre svega, u Poljskoj i SAD, ukazuje na to da ljudi u tim zemljama imaju slična iskustva sa institucijama u kojima je vlast preuzela nova desnica.
Jednostavnu poruku akcije i reakciju države odmah je mogao da shvati svako ko je želeo. Očigledna snaga jednostavnih koncepata, kao što je utopijska figura Nepotkupljivog, sendvič i maska sa likom predsednika, nije zasmetala nikome, osim naravno vlasti i, što bi nekoga moglo da iznenadi, nekolicini pojedinaca sa umetničke scene u Beogradu. Neki od njih su svoje negodovanje izrazili i u fejsbuk komentarima, kao što je to već uradio i tekstopisac u oktobru 2017. Njemu je portal Mašina, u jeku predizborne kampanje, iako u rubrici „Stav“, ustupio mesto da bi još jednom ponovio svoje mrgodne komentare, što iznenađuje s obzirom da su kvalitet i kriterijumi dosadašnjih članaka koje je portal Mašina objavljivao bili na solidnom nivou.
Tekstopisac se u svom čuđenju ne trudi da predstavi i kritikuje samu akciju i njene posledice, već se u svojim komentarima u suštini bavi ličnošću Vladana Jeremića, jednog od koorganizatora Salona Nepotkupljivih. Jeremić se, u već ustoličenoj matrici, ritualno napada zbog njegovog radnog mesta u stranoj fondaciji.
Prateći moral tekstopisca, Jeremić ne bi smeo da govori kritički o situaciji u Srbiji jer on ima radno mesto, dok ga drugi nemaju. Tekstopisac time uskraćuje Jeremiću, a u isti mah i mnogim drugima koji su učestvovali u Salonu i podržali akciju, mogućnost da izraze svoje mišljenje i da protestuju protiv ćutanja i cenzure u Srbiji i u svetu.
Tekstopiscu posebno smeta činjenica da je privođenje dvojice umetnika izazvalo diskusiju na međunarodnom portalu e-flux. Solidarnost koju su izrazili ljudi iz raznih delova sveta, a koji se suočavaju sa sličnim problemima, bila je veoma važna i jedini je vid zaštite u situaciji u kojoj nijedna lokalna institucija kulture (osim krovna organizacija NKSS) nije tim umetnicima pružila zvaničnu podršku.
Tvrdnja autora da su konverzacije na e-flux portalu komercijalni projekat Nepotkupljivih je dezinformacija, koja očigledno treba da služi difamaciji i depolitizaciji jedne akcije, koja je pogodila nerv ne samo srpskog društva već i šire. e-flux konverzacija ne služi kao tržišni objekat već je reč o raspravi na internetu. Preciznije, reč je o internet forumu, a ne o online prodavnici umetničkih dela. Salon Nepotkupljivih nije tržišni produkt u niši artivizma, ne prodaje ništa, ne postoji galerija koja ga zastupa, ili koja prodaje rekvizite ili umetnička dela nastala u okviru Salona. Dalje, Nepotkupljivi su u tekstu tendenciozno postavljeni u nišu moralizatorske institucionalne levice. Činjenica je da se Nepotkupljivi nisu pozivali na levicu i da nisu levičarska grupa, već umetnički projekat.
Cilj Salona Nepotkupljivih jeste da pokaže da je nepotkupljivost, makar samo kao ideja, kao umetnički koncept, moguća, jer se pokazivanjem nepotkupljivih pozicija otklanjaju cinizam, nihilizam, depresija i hobsijansko stanje svesti. Nepotkupljivost je preduslov za solidarnost, a to nije nemoguća pozicija.
Zarad validnosti informacija o Salonu Nepotkupljivih predlažem da se pročita tekst Vladana Jeremića i Rene Redle, koji je izašao na portalu Kosovo 2.0 i koji na adekvatan način predstavlja pozicije Nepotkupljivih.
