Od prvog januara, država je uz pomoć dva zakona komunalne delatnosti u potpunosti gurnula na tržište. Pred sam kraj prošle godine Skupština Republike Srbije usvojila je po hitnom postupku Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima. Istog dana je, zajedno sa ovim zakonom, usvojen i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, koji će u sadejstvu s prethodnim dovesti do efikasnije uzurpacije javnih dobara i usluga od strane privatnih interesa.
Pravdajući ubrzano donošenje zakona potrebom za stvaranjem bolje poslovne klime, ali i pod pritiscima iz Brisela i MMF-a, koji se protive državnim monopolima, zakon je donesen bez prevelike buke i javne debate o posledicama koje nam slede liberalizacijom u sektoru komunalnih delatnosti. Uprkos tvrdnjama vlade da će novi zakon o komunalnim uslugama obezbediti kvalitetniju uslugu uz smanjenje troškova, postoji mnogo razloga za sumnju, posebno zbog postojanja brojnih primera iz susednih zemalja, u kojima su slični zakoni doveli do katastrofalnog stanja u sektoru komunalnih delatnosti.
Komunalne delatnosti su delatnosti od opšteg interesa. Ova rečenica i dalje stoji u uvodnom pasusu zakona, ali se kontinuiranim zakonskim promenama opšti interes pretvorio u privatni. Javna infrastruktura i javne usluge planirane su i pravljene od zajedničkog novca zarad zadovoljavanja potreba celokupnog društva. Još od 1980-ih godina svaki novi zakon o komunalnim delatnostima otvarao je prostor za upliv privatnih interesa uz sve veću isključenost najugroženijih delova stanovništva. Čekajući kraj „trazicije“ došli smo do toga da na tržište stavimo nekadašnja javna dobra i usluge. Opšti interes ostao je samo mrtvo slovo na papiru u trenucima kada smo prepušteni samo surovim zakonima tržišta.
Šta nam donosi novi zakon o komunalnim delatnostima
Novim zakonom o komunalnim delatnostima u privatne ruke bi mogle doći, između ostalog, usluge vodosnabdevanja, grejanja, odnošenja smeća, održavanje puteva, groblja, javne rasvete, ulica i parkova. Od ukupno petnaest komunalnih usluga, devet je predviđeno za koncesiju gde bi privatnici uslugu isporučivali kao koncesionari prirodnog bogatstva u javnoj svojini, a za ostalih šest predviđen je model javno-privatnog partnerstva.
Međutim, izgleda da postoje i kreativne interpretacije zakona kojima se polje komunalnih delatnosti po nahođenju političara na vlasti može proširiti i na dodatne usluge koje se u zakonu ne pominju. Tako je Skupština grada Beograda usvojila odluku po kojoj delatnost Direkcije za građevinsko zemljište postaje komunalna. Iz Ministarstava za saobraćaj, građevinarstvo i infrastrukturu i Ministarstva finansija poručuju da lokalne samouprave mogu samostalno odlučiti o tome koje će delatnosti smatrati komunalnim. Ovakve izjave samo doprinose konfuziji i mogu voditi zloupotrebi ionako već lošeg zakona.
Nakon što je privatizacija proizvodnih pogona gotovo u potpunosti završena, novi zakon o komunalnim delatnostima širom otvara vrata privatnom kapitalu da kroz javno-privatna partnerstva i koncesije nastavi proces svoje akumulacije. Komodifikacija i privatizacija sektora komunalnih delatnosti, koji postoji zarad zadovoljenja osnovnih potreba svih građana, neumitno vodi povećanju cena, isključenosti najsiromašnijih korisnika, opadanju kvaliteta usluga i otpuštanju radnika zarad maksimizacije profita.
Praksa funkcionisanja javno-privatnih partnerstava i koncesija gotovo uvek ide samo u korist jednog od partnera, i to onog privatnog. Privatni partner obično preuzima profitabilni deo, kao što su naplata ili pojedini delovi distribucije, i iz tih poslova izvlači profit, dok se mnogo skuplji i tržišno neisplativi delovi procesa ostavljaju u rukama javnog partnera. Nastali gubici na jednoj strani se socijalizuju, dok se profit privatizuje i na kraju imamo pojedince koji se bezobrazno bogate, dok gubitke snosi celokupno stanovništvo date oblasti ili države, u zavisnosti od veličine i značaja partnerstva ili koncesije.
Dobar primer kako ova praksa funkcioniše kod nas jeste i partnerstvo Gradske uprave grada Beograda i BUS PLUSA, gde jedna privatna kompanija izvlači profit iz javnog dobra dok kvalitet usluga opada a cena raste. Preuzevši sistem naplate karata, BUS PLUS je osigurao svoj procenat profita, dok zbog povećanja troškova prevoza, ali i većeg broja kontrolera potrebnih za naplatu karata najviše gubi javno preduzeće GSP, a preko njega i svi građani.
Sličnu logiku možemo da prepoznamo i u EPS-ovom prošlogodišnjem sporazumu za očitavanje potrošene struje, zbog kojeg je cena te usluge sada rekordno visoka (sa 10 do 30 dinara po brojilu porasla je na 39,99 dinara), dok se kvalitet te usluge nije poboljšao, o čemu svedoče brojne žalbe građana povodom neosnovano uvećanih decembarskih računa.
Da zakon ostavlja neke stvari i u javnoj svojini, pokazuju nam i članovi gde se pominje da lokalnim samoupravama ostaju obaveza da, između ostalog, organizuju javni prevoz trolejbusima i tramvajima. Da nije tužno ‒ bilo bi smešno, pošto je opšte poznato da u Srbiji samo Beograd ima u okviru javnog prevoza trolejbuse i tramvaje, a u njima je sistem naplate već u privatnim rukama. Time se još jednom dokazuje da se privatni profit stavlja na prvo mesto.
Prema jednom medijskom izveštavanju, zasad je najveće interesovanje privatnika za sistem vodosnabdevanja, pošto je tu obim naplate najveći, a o apsolutnoj neophodnosti vode nije ni potrebno govoriti. Iskustva s privatizacijom sistema vodosnabdevanja imale su i druge države, i iz njihovih primera mogli bismo mnogo toga naučiti. Primeri loših privatizacija su brojni, od Pariza, gde je cena skočila 260% uz velika otpuštanja radnika, a kvalitet usluge je opao, preko Atine i Soluna, sve do Manile ređaju se katastrofalne privatizacije. Pojedine periferne države pod pritiskom duga (Grčka), ili uslovljene EU pretpristupnim pregovorima (Rumunija, Bugarska), privatizovale su sektor komunalnih delatnosti.
Bugarska i Rumunija imaju izrazito negativna iskustva nakon što su privatnicima prepustile komunalne službe. Ove države su privatizovale gotovo sve, od energetike preko odnošenja smeća do vodosnabdevanja. Posledice su katastrofalne, pa su zbog porasta cena usluge od vitalnog značaja za normalan život postale gotovo nedostupne velikoj većini građana. Cene komunalnih usluga jedan su od najbitnijih povoda i za izbijanja velikih socijalnih nemira i protesta u Bugarskoj. Dobrog primera privatizacije u sektoru komunalnih delatnosti uopšte nema.
S privatizacijom u sektoru komunalnih delatnosti očekuju nas nova otpuštanja pod parolom optimizacije procesa rada. Optimizaciju uvek prati eksploatacija onih radnika koji budu imali sreće i uspeju da zadrže posao. Ionako očajni uslovi rada u sektoru komunalnih delatnosti imaju sve izglede da postanu još nehumaniji. U budućnosti verovatno možemo očekivati još više vozača autobusa primoranih da rade s rukavicama i kapama na glavama, ili promrzlih radnika zelenila koji rade za minimalne naknade. Štrajk upozorenja radnika JP Gradska čistoća, koji su već godinama zaposleni na osnovu ugovora o privremeno-povremenim poslovima i preko raznih agencija, samo je odraz stanja radnih prava zaposlenih u komunalnim preduzećima. Nesigurnost rada i sve više radnika koji dolaze preko agencija slika je koju ćemo još češće imati priliku da vidimo s nastavkom liberalizacije i deregulacije u tom sektoru.
Alternativa privatizaciji
Kao što je očito iz gore navedenih primera, komodifikacija i privatizacija sektora komunalnih delatnosti vode produbljivanju društveno-ekoloških problema, ali bitno je naglasiti da i trenutno stanje nije održivo. Budući da su komunalna preduzeća postala fabrike za partijska zapošljavanja, uz godine sistematskog urušavanja i neulaganja, svi komunalni sistemi su ugroženi i zahtevaju što hitniju obnovu, ali ne zbog toga što su deo javnog sektora, već zato što su decenijama ekonomski raubovani. Godine zapostavljanja dovele su do pobuna građana, pa su se već redovni protesti za nižu cenu grejanja iz Niša prelili i na druge gradove, što je kulminiralo nizom protesta od Majdanpeka i Negotina do Zrenjanina.
Rekomunalizacija kao ideja povratka osnovnih delatnosti neophodnih za funkcionisanje društva u javno vlasništvo sve češće se pominje, ali i realizuje u različitim zemljama. Čak se i u SAD, kao centru kapitalističke moći, gradovi sve češće okreću rekomunalizaciji i vraćaju komunalne sisteme u javno vlasništvo. Poznata je izjava direktora jednog velikog gradskog sistema u SAD: kada su ga pitali da li razmišlja o privatizaciji vodovoda, on je uzvratio kontrapitanjem ‒ da li biste vi prodali svoj krvotok?
Potrebno je razmišljati i delovati dalekosežnije i od same rekomunalizacije komunalnih delatnosti. Problem partijskog zapošljavanja može se rešiti nehijerarhijskom, zajedničkom, demokratskom kontrolom nad javnim preduzećima i javnim resursima. Da bi se ovo postiglo, potrebno je da se komunalne delatnosti stave pod direktnu upravu zajednice, čijim su potrebama ove službe i namenjene. Upravljanje radnika i direktnih korisnika moglo bi da isključi pitanje profita iz jednačine i da poveća transparentnost i izgradi poverenje u izabrane predstavnike koji će rukovoditi procesom. Sa spuštanjem odlučivanja na bazični nivo došlo bi do mnogo boljeg prepoznavanja problema i unapređenja procesa, jer ko može bolje da razume šta je potrebno lokalnoj zajednici od nje same.
