„Neka vrsta popularne muzike postoji sve dok postoji urbana srednja klasa koja je konzumira. Ono što je odlikuje jeste, pre svega, estetski nivo na koji je usmerena. Kulturna elita je muzici uvek dodeljivala uzvišeni, ako ne i uobražen verski ili estetski status, dok je za seosko stanovništvo bila praktična i nesvesna, pratnja terenskom radu ili festivalima koji pružaju periodično bežanje od rintanja. Ali od Rima i Aleksandrije, profesionalni zabavljači su zabavljali i podučavali gradsko stanovništvo pesmama, marševima i igrama, čije su pretenzije negde između“, piše muzički kritičar Robert Krajstgau (Christgau).
Generalno gledano, ovo je tačna definicija. U određenom smislu, ona važi i kada govorimo o socijalističkoj Jugoslaviji, državi koja je bila poznata po svojim specifičnostima i protivrečnostima. Većina muzičara je u pesmama govorila mahom o različitim aspektima svakodnevnog života, ali se jednim delom uključivala i u političke tokove. U ovom tekstu videćemo na nekim primerima kako se razvijala popularna muzika u socijalističkoj Jugoslaviji.
„I zviždim tad naš stari znak“
Od raskida sa Sovjetskim Savezom i otvorenog sukoba sa Istočnim blokom 1948. godine, Jugoslaviju je postepeno zahvatila amerikanizacija društva, koja se ogledala u vrednostima potrošačkog društva, džinsu kao odevnom predmetu i popularnoj kulturi oličenoj u filmovima i muzici. Ovo se može objasniti činjenicom da je Jugoslavija uspostavljala trgovinske veze sa Zapadom, što joj je krajem četrdesetih i u prvoj polovini pedesetih godina donosilo određene pogodnosti. Pored toga, u Jugoslaviji je uvedeno samoupravljanje kao novi oblik društveno-ekonomskog sistema, čiji je cilj bio da radnici najpre preuzmu kontrolu nad tehničkom podelom rada, a potom da ovladaju procesima upravljanja društvenom podelom rada. Na taj način je omogućen razvoj popularne kulture u zemlji koja je spolja bila posmatrana kao članica monolitne porodice socijalističkih država na istoku Evrope.
Kada je reč o muzici, ona je pedesetih i šezdesetih godina u Jugoslaviju dolazila i neposredno, radio talasima čuvenog Radio Luksemburga, iz radijskih stanica susedne Italije, čak i preko Radio Bejruta iz Libana. Rokenrol i različiti formati zabavne muzike su krajem pedesetih godina prošlog veka bili dosta rasprostranjeni u jugoslovenskom društvu. Smatra se da je početak ekspanzije rokenrola u Jugoslaviji usledio sa obradom pesme „Shake, Rattle and Roll“ Elvisa Preslija (Presley) u izvođenju Ive Robića 1956. godine.
Ipak, u ovim počecima popularne kulture u Jugoslaviji, najveća zvezda bio je Đorđe Marjanović. Rođen u Kučevu 1931. godine, Marjanović je nakon završene gimnazije u Požarevcu otišao u Beograd na studije farmacije. Kako bi zaradio za život, Marjanović je prihvatao različite poslove. Čistio je vagone, raznosio je mleko i novine, statirao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a u Prosveti je radio u odeljenju gde su stare knjige bile uništavane za preradu. Uporedo sa tim poslovima, Marjanović je pevao na igrankama i zabavama.
Ključni trenutak dogodio se u Nišu 1958. godine, kada je Marjanović svojim nastupom toliko oduševio publiku da mu nije dozvolila da napusti binu. On je kasnije govorio:
„Dogodilo se nešto jedinstveno. Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime.“
Marjanović je na bini davao sve od sebe, što je publika prihvatila sa velikim zadovoljstvom. Zato i ne treba da čudi podatak da je njegova prva ploča „Muzika za igru”, koju je izdao PGP RTB 1959. godine, prodata u 11.000 primeraka (kada u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona!). Na toj ploči se našla verovatno najpoznatija Marjanovićeva numera „Zvižduk u osam“.
Nakon toga je počela da raste popularnost Đorđa Marjanovića, pa su širom Jugoslavije formirani i zvanični klubovi njegovih obožavalaca, koji su se zvali „đokisti“. Oni su ga obožavali do te mere da su jednom prilikom protestovali i na ulici. Naime, na festivalu Zlatni mikrofon održanom u beogradskom Domu sindikata 1961. godine, Marjanović nije osvojio nijednu nagradu, što je nateralo „đokiste“ da demonstriraju u centru grada. Da bi ih umirio, Marjanović se te noći popeo na krov automobila i počeo da peva: „To je bilo strahovito. Masa ljudi koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti poljubi ruke. To je bilo nešto neverovatno, nešto što se više nikada neće ponoviti. Nikome. Na kraju me je milicija spasla.“
Od te gotovo mitske beogradske noći, Marjanović je snimio još značajnih numera i albuma, uglavnom u žanru šansone. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina nastupao je na različitim festivalima, pravio je koncerte u Domu sindikata i probio se van granica Jugoslavije – bio je veoma popularan u Sovjetskom Savezu. Njega je cenio i Josip Broz Tito, pa mu je 1972. godine uručio Orden rada sa srebrnim vencem. Prema rečima čuvenog novinara Bogdana Tirnanića, Đorđe Marjanović je „obrnuo na glavu (odnosno postavio na noge) sva pravila zabavljačke profesije.“
„Pjevajte svi, ja ću sada pustit glas“
Šezdesetih godina rok muzika se zbog velike popularnosti i uticaja grupa The Beatles i The Rolling Stones ukorenila u Jugoslaviji. Bez obzira na to, jugoslovenske vlasti isprva nisu blagonaklono reagovale na ovaj muzički pravac, ali ga nisu ni gušile. Tada su rok muzičari i njihovi obožavaoci nazivani „električarima“ (pošto su svirali „muziku na struju“), čupavcima (jer su nosili duge kose), „šizicima“, „treskavcima“ i „padavičarima“ (zbog neobuzdanog plesa). Može se reći da je tadašnja omladina na taj način iskazivala bunt protiv sistema. Tako su se u Zagrebu pojavile grupe Bijele Strijele, Crveni Koralji i Delfini, u Rijeci su formirani Uragani, a u Beogradu Siluete, Zlatni Dečaci, Samonikli, Crni Biseri i Elipse.
Međutim, jedan grad se posebno izdvajao – Sarajevo. U gradu na Miljacki, 1962. godine su nastali Indexi, jedna od najznačajnijih i najuticajnijih jugoslovenskih rok grupa. Tu grupu su činili studenti koji su svirali uglavnom obrade pesama drugih izvođača, što je bilo u skladu sa tadašnjim trendom. Tek sa dolaskom harizmatičnog pevača Davorina Popovića, gitariste Slobodana Kovačevića i orguljaša i kompozitora Kornelija Kovača, Indexi su se okrenuli autorskom materijalu. Kako je istakao jedan od osnivača Indexa Ismet Arnautalić:
„Svi su poznati i kvalitetni muzičari željeli da zasviraju u grupi Indexi. Naša Muzička srednja škola i Muzička akademija zabranjivale su učenicima i studentima da sviraju zabavnu muziku. Zato se za Indexe može reći da su bili jedna vrsta pop-rock Muzičke akademije. Ako ste bili član Indexa, onda ste imali priliku da pokažete sve što znate.“
Indexi su nastupali na različitim festivalima, od kojih vredi izdvojiti Opatijski festival 1968. godine, na kojem su osvojili treću nagradu sa pesmom „Jutro će promijeniti sve“. Ta numera se smatra jednom od prvih u žanru progresivnog roka, sa uticajima zvuka koji je dolazio iz Engleske. Za Indexe je veoma značajna i 1972. godina. Zašto? Oni su te godine snimili singl ploču pod nazivom „Plima“, a potom i debitantski album „Indexi“ na kojem se nalazi jedanaestominutna poema „Negdje na kraju, u zatišju“, koja je za to vreme bila revolucionarna. Takođe, Indexi su objavili i singl ploču „Sanjam“ i na taj način su otpočeli jedan izuzetno uspešan period, u kojem su članovi grupe bili skloni muzičkom eksperimentisanju uz veoma kvalitetna izvođenja svojih pesama. Kroz Indexe je prošla plejada vrhunskih muzičara i izvođača kao što su Fadil Redžić, Vlado Pravdić, Milić Vukašinović, Đorđe Novković i Ranko Rihtman – svako od njih je na svoj način ostavio trag u jugoslovenskoj popularnoj muzici.
Često se i sa pravom tvrdi da su Indexi utemeljili sarajevsku školu pop-roka, što potvrđuje i lista grupa i izvođača koji su se pojavili na sceni tokom sedamdesetih i osamdesetih godina: Bijelo Dugme Ambasadori, Zdravko Čolić, Elvis J. Kurtović & His Meteors, Zabranjeno Pušenje, Bombaj Štampa, Crvena Jabuka, Merlin, Plavi Orkestar, Hari Mata Hari, Valentino, Regina i Bolero, kao i „teškaši“ Divlje Jagode i Vatreni Poljubac.
„A ja volim pesmu i kafane“
Uporedo sa rokom i drugim žanrovima zabavne muzike, razvijala se i narodna muzika. Neki istraživači prave podelu narodne muzike na „izvornu“ i „novokomponovanu“, što znači da između njih postoje određene razlike. Naime, „izvorna“ narodna muzika je tvorevina anonimnih (kolektivnih ili individualnih) izvođača, čije su teme mahom vezane za patrijarhalno seosko društvo i ona se prenosila sa kolena na koleno. S druge strane, „novokomponovanu“ narodnu muziku stvaraju pojedinci sa imenom i prezimenom, njena svrha je da se dobro prodaje putem nosača zvuka i da se publika zabavi. Naša pažnja je usmerena ka „novokomponovanoj“ narodnoj muzici.
Ekspanzija „novokomponovane“ narodne muzike počela je šezdesetih godina, kada je i jugoslovenska muzička industrija doživela svoj procvat. Mesto odakle je potekla „novokomponovana“ narodna muzika bila je kafana. Pevači te muzike su popularnost sticali u kafani, što je bio i jedan vid reklame. U kafani su nastajali potencijalni hitovi, a sve je zavisilo od toga kako je publika reagovala. Uz to, kompozitori, tekstopisci, menadžeri i ostali predstavnici muzičkog biznisa su među anonimnim kafanskim izvođačima tražili „nove zvezde“.
Kako navodi etnomuzikološkinja i antropološkinja Ana Hofman: „Dolaskom ranih šezdesetih počinje organizovana akcija institucionalizacije kafanske muzike i njenih izvođača. Svrha osnivanja Udruženja radnika estradne umetnosti bila je organizovanje, zaštita i stabilizacija muzičkog tržišta. Osnivanje estrade nije bio samo pokušaj da se muzička delatnost institucionalizuje i profesionalizuje, već i da se samoj profesiji da legitimitet.“ Praktično, Udruženje je želelo da izvođači budu tretirani kao muzički radnici i da im se obezbedi zaštita od nekorektnih poslodavaca, eksploatacije i neprijavljenog rada na crno.
Prema rečima istoričara Zorana Janjetovića, „novokomponovana“ narodna muzika se u muzičkom pogledu „nadovezivala na staru, izvornu narodnu muziku, dok je istovremeno unosila nove muzičke elemente.“ Mešali su se različiti uticaji iz evropske muzičke baštine, a uz karakteristične instrumente, kao što je harmonika, koristili su se i električni instrumenti. Istraživanja antropologa Ivana Čolovića pokazala su da je do početka osamdesetih godina među „narodnjacima“ vladala podela na tri generacije pevača „novokomponovane“ narodne muzike.
Tako se prva generacija pojavila između 1962. i 1969. godine i nju su činili Lepa Lukić, braća Bajić, Toma Zdravković, Bora Spužić Kvaka i Predrag Živković Tozovac. Drugu generaciju, koja se pojavila početkom sedamdesetih godina, činili su Šaban Šaulić, Novica Negovanović, Bora Drljača, Silvana Armenulić, Dobrivoje Topalović i Meho Puzić. Treća generacija se pojavila krajem te decenije i nju su činili Miroslav Ilić, Zorica Brunclik, Mitar Mirić i Nada Topčagić. Kasnije, tokom osamdesetih godina, na scenu je stupila svakako najveća zvezda „novokomponovane“ narodne muzike Lepa Brena (pravo ime Fahreta Jahić), a sam kraj te decenije obeležila je pojava turbo-folka koji će svoj uspon doživeti posle razbijanja Jugoslavije.
Teme o kojima su pevali izvođači „novokomponovane“ narodne muzike bile su različite. Pevalo se najpre o selu i seoskom životu, da bi se sa razvojem urbanizacije zemlje prešlo na gradsku sredinu. Svakako je ljubavni motiv bio najprisutniji u tim pesmama, ali su se ispoljavala i druga osećanja i doživljaji života. Sami izvođači su bili specifični u svom izrazu, pa je, primera radi, Toma Zdravković na momente zvučao kao izvođač šansona, dok je Bora Spužić Kvaka bio maltene starogradski pevač.
Što se tiče publike koja je slušala tu muziku, nije moguće da se sasvim precizno odrede društvena i starosna struktura. Razlog je taj što se podaci mogu dobiti samo na osnovu broja prodatih ploča, televizijskih nastupa ili broja prodatih karata za koncerte. Naravno, ti podaci su varirali u zavisnosti od vremenskog perioda. Ako su krajem šezdesetih godina tu muziku više slušali predstavnici predratnih generacija, situacija se menjala već do osamdesetih godina, naročito sa pojavom Lepe Brene koju su slušale i starija i mlađa generacija.
„Šta bi dao da si na mom mjestu“
Složili bismo se sa tvrdnjom Ane Hofman da popularna muzika u Jugoslaviji „nije bila samo važan produkt kulturne politike, već i važan ekonomski faktor i jedan od unosnijih izvoznih proizvoda industrije zabave. Takođe, bila je dokaz uspešnosti jugoslovenskog socijalističkog projekta i predstavljala je svojevrsni ’prozor ka zapadu’ za zemlje bivšeg ’Istočnog bloka’.“
O tim stvarima je najverovatnije razmišljao i jedan Sarajlija po imenu Goran Bregović. On je u muzičke vode uplovio kao srednjoškolac, iako je njegov život u početku bio obeležen porodičnim problemima. Ipak, mladi Bregović je prošao kroz ta iskušenja svirajući u različitim grupama kao što su Kodeksi (gde je, na poziv Željka Bebeka, svirao bas gitaru) i grupa Mića, Goran i Zoran koju su činili bubnjar i vokal Milić Vukašinović i basista Zoran Redžić (Bregović je prethodno prešao na električnu gitaru).
Za imidž i zvuk te grupe bio je zadužen Vukašinović, koga su inspirisali istaknuti predstavnici britanskog hard roka i hevi metala, pa su se tako na repertoaru našle pesme Led Zeppelina, Deep Purplea, Creama i Black Sabbatha. Ipak, ta grupa nije dugo postojala, a Bregović je odlučio da upiše studije filozofije i sociologije. No, u jednom trenutku Bregović je odustao od studiranja i sa Ismetom Arnautalićem (koji je napustio Indexe) formirao je grupu Jutro 1971. godine. Jutro je potrajalo do kraja 1973. godine i početkom 1974. godine transformisalo se u jednu od najvećih jugoslovenskih rok grupa – Bijelo Dugme.
Uprkos tome što se na početku suočavalo sa odbijanjima (njihov prvi singl odbila je izdavačka kuća Diskoton i tako napravila poslovni promašaj), Bijelo Dugme je preko Jugotona 29. marta 1974. godine objavilo prvi singl sa pesmama „Top“ i „Ove ću noći naći blues“, koji je prodat u 30.000 primeraka. Pritom, taj singl bio je izraz Bregovićevog interesovanja za folklor, o čemu je jednom prilikom rekao: „Mada sam u Italiji prihvatio Mićinu (Vukašinović) ideju kosmopolitizma, stalno sam imao neke napade nostalgije, možda baš na toj liniji prikrivenog folklora. Odjednom je to ispalo iz mene, nisam sjedio i razmišljao: aha, to je stvar koja bi mogla da upali.“
Iako je spajanje folka i roka bilo pionirski poduhvat YU Grupe, čije su izvrsne numere „Nona“ i „Kosovski božuri“ inspirisane kosovskim narodnim motivima, Bijelo Dugme je tu fuziju podiglo na mnogo komercijalniji nivo.
Tako je debitantski album „Kad bi’ bio bijelo dugme“, objavljen 18. novembra 1974. godine, oborio rekord od 30.000 prodatih primeraka koji je držala YU Grupa sa svojim debitantskim albumom – Dugmetova ploča je prodata u više od 40.000 primeraka. Zbog ovog velikog uspeha, u februaru 1975. godine Bijelo Dugme je nagrađeno zlatnom pločom na Opatijskom festivalu. Poznato je da se muzika Bijelog Dugmeta pomalo pogrdno nazivala „pastirskim rokom“. Zapravo, rok kritičar Dražen Vrdoljak je uvodni deo naslovne numere nazvao „pastirskim“, ali se kovanica „pastirski rok“ odomaćila u jugoslovenskoj javnosti. Goran Bregović je to prokomentarisao ovako: „Nemam baš osjećaj da mi imamo nekakav izraziti dosluh sa tom scenom. To je, prije svega, zato što mislim da mi radimo na jednoj strašno ozbiljnoj stvari, za razliku od ostalih. Premda ovo naše izgleda lepršavo i lagano, mi pokušavamo svirati jugoslovenski pop, a to je nešto sasvim ozbiljno.“
Ispostavilo se da je Bregović zaista diktirao trendove, a da su ga ostali sa manjim ili većim uspehom sledili. Doduše, Bregović se samo jednom priklonio trendu, u trenutku kada su novi talas i pank postali dominantni žanrovi u jugoslovenskoj rok muzici.
Bijelo Dugme je nastavilo da niže uspehe, pa je drugi album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ (sa sjajnom naslovnom numerom za koju je tekst napisao veliki sarajevski pesnik Duško Trifunović), sniman u Londonu i objavljen 17. decembra 1975. godine, prodat u više od 200.000 primeraka. To je uslovilo pojavu tzv. „dugmemanije“, jer je grupa u beogradskoj hali Pionir održala tri veoma posećena i uspešna koncerta. Ipak, nije sve teklo glatko za Bregovića – prvo je propao novogodišnji nastup za Tita, a onda je Dugme kritikovano u javnosti zbog luksuznog načina života, što se kosilo sa principima koji su utemeljeni u jugoslovenskom socijalizmu. Zato je Bregović pribegao marketinškom triku – odveo je članove Dugmeta na omladinsku radnu akciju „Kozara ’76“, gde su učestvovali kao brigadiri. Za ovaj poduhvat su Bregović, pevač Željko Bebek i basista Ljubiša Racić nagrađeni udarničkim značkama.
Uprkos tome što je u komercijalnom smislu i dalje bilo najuspešnije, Bijelo Dugme je s godinama imalo različite probleme, uključujući i aferu sa drogom zbog koje je iza zatvorskih rešetaka završio bubnjar Goran Ipe Ivandić. Takođe, pogoršali su se odnosi između Bebeka i Bregovića, nakon čega je Bebek otišao iz grupe. No, Bregović je znao da iz takvih situacija izvuče najbolje za sebe, pa je bio spreman da koketira i sa politikom, pogotovo u drugoj polovini osamdesetih godina.
„Cijela Juga jedna avlija“
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, socijalistička Jugoslavija se u društveno-ekonomskom i političkom smislu suočavala sa krizom. U periodu nakon Titove smrti 1980. godine, kada se država okrenula „strukturnom prilagođavanju“ i „dugoročnom programu ekonomske stabilizacije“, odnosno merama štednje koje je propisao Međunarodni monetarni fond, otvoren je put ka restauraciji kapitalizma. Uz podršku domaćih liberalnih ekonomista, ove mere su bile implementirane. Radnička klasa, koja se bunila protiv ovakve ekonomske politike, bila je fragmentisana, čime je bio onemogućen zajednički otpor prodoru kapitala. Samim tim, zaoštrena je i nejednakost u razvoju republika, što je dovelo do razmirica koje su dokrajčile jugoslovensku državu.
U takvoj atmosferi, jugoslovenska popularna muzika je doživela svoj kreativni vrhunac. Novi talas i pank su uticali na formiranje scene u gradovima kao što su Beograd (Električni Orgazam, Šarlo Akrobata i Idoli), Ljubljana (Pankrti), Rijeka (Paraf i Termiti), Novi Sad (Pekinška Patka) i Zagreb (Prljavo Kazalište, Azra i Haustor). Pored toga, hard rok i hevi metal svirali su se u Sarajevu (Divlje Jagode, Vatreni Poljubac), Nišu (Kerber), Puli (Atomsko Sklonište) i Beogradu (Riblja Čorba, Rok Mašina, Gordi). Vredan pomena je i podatak da je Zdravko Čolić, jedna od najvećih zvezda popularne muzike na ovim prostorima, u godini Titove smrti prodao singl pod nazivom „Druže Tito mi ti se kunemo“ u čak 300.000 primeraka.
S druge strane, kada govorimo o „novokomponovanoj“ narodnoj muzici, osim već pomenute Lepe Brene na scenu je tada stupio i ansambl Južni Vetar. Sa udarnom petorkom koju su činili Dragana Mirković, Šemsa Suljaković, Sinan Sakić, Mile Kitić i Kemal Malovčić, Južni Vetar je postao veoma popularan zbog mešanja narodne muzike i bliskoistočnih uticaja. To je godilo uhu publike širom Jugoslavije, o čemu govore astronomski tiraži.
Ipak, osnivač i basista Južnog Vetra Miodrag Ilić, poznatiji kao Mile Bas, bio je optuživan u javnosti da je „pokvario ukus naroda“. Bez obzira na negativnu percepciju koja je vladala u medijima tog vremena, Ilić je u jednom intervjuu iz 2018. godine izjavio: „Napravio sam najveću karijeru ikada na balkanskim prostorima, kad se uzme sve što je vezano za diskografiju i estradu. Najveći tiraž, najpopularniji pevači, najveće posete na koncertima… Sve to pripada meni! Niko nikada, ni pre mene, ni posle mene nije to napravio. Evo jedan klasičan primer: Bregović je sa Bijelim Dugmetom svakih dve-tri godine snimao po jednu ploču, koja bi se prodavala u tiražu od oko 200-300 hiljada primeraka. A ja sam svake godine izbacivao 4-5 ploča od kojih se svaka prodavala u 400 hiljada. Pritom, Bregović je tada bio najpopularniji, svuda ga je bilo, mediji su ga voleli, dok su mene svuda zabranjivali.“
U svakom slučaju, nesumnjivo se radilo o jednom specifičnom jugoslovenskom projektu – iako su članovi ansambla bili iz Srbije, većina pevača dolazila je iz Bosne, iz sva tri konstitutivna naroda. Među njima se razvilo prijateljstvo i poverenje, tako da ni razbijanje Jugoslavije nije poremetilo njihove odnose.
Poslednja jugoslovenska decenija iznedrila je dva posebna muzička pravca – „novi primitivizam“ i „nove partizane“. „Novi primitivizam“, koji je nastao u Sarajevu 1983. godine, donosio je kritiku socijalističkog sistema putem ironije, ali ona nipošto nije bila antijugoslovenska. Ključni predstavnik ovog pravca bilo je Zabranjeno Pušenje, čija prva četiri albuma prikazuju klasnu pozadinu razbijanja Jugoslavije, o čemu je zanimljiv tekst napisao Marko Kostanić.
Na „novi primitivizam“ su se nadovezali tzv. „novi partizani“ koji su se pojavili takođe u Sarajevu 1986. godine. Predstavnici ovog muzičkog pravca bili su Bijelo Dugme, Plavi Orkestar i Merlin. Tako je Bijelo Dugme imalo pesmu „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“, Merlin „Cijela Juga jedna avlija“, a Plavi Orkestar „Fa, fa, fašista“. Taj pravac je imao za cilj da veliča Tita, partizanski pokret, Narodnooslobodilačku borbu i „bratstvo i jedinstvo“, kao i da upozori na opasnosti od potencijalnog raspada Jugoslavije.
Bijelo Dugme1 je tu najviše doprinelo kroz pesmu „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“, čiji je preludijum deo revolucionarne pesme „Padaj silo i nepravdo“ koju je pevao narodni heroj i političar Svetozar Vukmanović Tempo sa grupom štićenika doma za napuštenu decu „Ljubica Ivezić“ u Sarajevu.
„Ovo je zemlja za nas“
U vreme ratova i razbijanja Jugoslavije, neki muzičari nisu nemo posmatrali dešavanja već su se na različite načine borili za mir. Održani su brojni koncerti i manifestacije u prvoj polovini devedesetih godina, od kojih je najznačajniji koncert „YUTEL za mir“ u Sarajevu 1991. godine. Međutim, rok muzika nije uspela da spreči sukobe, ali je svakako slala poruke koje su bile protiv rata i protiv daljeg razaranja.
Jugoslavije nema već više od 30 godina, ali je ostao postjugoslovenski kulturni prostor koji prevazilazi državne granice. Popularna muzika je nesumnjivo važan deo tog prostora i jedan od dokumenata „bolje prošlosti“, čiji pozitivni segmenti mogu da budu putokaz ka „još boljoj budućnosti“.
