Leto ulazi u svoj pozni period i osim užarenih temperatura netipičnih za ovo doba godine, sa sobom nosi i užarene koncertne atmosfere. Dok je Beograd u subotu uveče uživao u veličanstvenom koncertu Bajage i Instruktora, povodom 40 godina rada ovog benda, što je samo po sebi spektakularna činjenica, na prostorima bivše nam zajedničke domovine, još jedan bend iz daleke prošlosti slavio je svoj jubilej.
Povodom 50 godina od početka rada „najvećeg benda“ bivše Jugoslavije, Bijelog dugmeta, organizovan je koncert u Splitu, na Stinicama u klubu Porat u sklopu turneje „Doživjeti stotu“. Stari članovi benda, okupili su se u najvećem dalmatinskom gradu kako bi publiku podsetili na svoje vanvremenske hitove. Publika je kako to obično biva na koncertima pevala uglas stare hitove sa izvođačima, no jedna pesma je ozbiljno zaparala uši javnosti.
U momentu kada je na scenu stupio Alen Islamović, pozdravivši publiku i grad u kom nastupa, krenuli su čuveni taktovi i zvuk frule proizveden na klavijaturi. Ta pesma iz današnje perspektive u studijskoj verziji počinje još intrigantnije – na albumu istog imena Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo iz 1986. uvod u pesmu je partizanska melodija Padaj silo i nepravdo, a jedan od glasova koji je peva je čuveni Narodni heroj, Svetozar Vukmanović- Tempo, kog je Goran Bregović tada zvao da gostuje na albumu.
Sasvim iznenađujuće reklo bi se, odabrana je baš ova pesma kao prva koju će Alen Islamović otpevati. Pesmu je pratila i specijalna scenografija koja se sastojala od nekoliko ekranizovanih zastava SFRJ sa jednom centralnom, velikom zastavom. Sasvim dovoljno da u javnosti izbije afera.
Reakcija javnosti: lažni izveštaji u službi nacionalističkih politika
Kako to obično ume da bude u kontekstu nacionalističkih politika čiji smo robovi više od tri decenije, atmosferu prvo podgrevaju mediji u službi dnevnih politika, da bi se nakon njih oglasili veterani rata i političari, apologete nacionalističkih agendi na kojima društveno i politički egzistiraju.
Svojim nastupima i osudama u javnosti sinhrono žele da pošalju poruku ugrožavanja nacionalnog korpusa svakom primaocu koji mora ostati uljuljkan i uspavan nacionalističkim eskapadama, radi viših političkih ciljeva. Tako su pojedini portali preneli kako je publika kolektivno bučno negodovala na pesmu, kako je bilo zvižduka. No, problem za klikabilne portale koji su novinarstvu odavno rekli „laku noć“ i u toj profesiji vide samo profit i ponizno služenje vladajućim strukturama, jeste u tome što se vrlo lako može pronaći snimak sa koncerta na kom se doduše, čuje poneki zvižduk, ali je to vrlo daleko od kolektivnog negodovanja i bučne reakcije.
Sve to je dalje izazvalo reakciju pre svih, Domovinskog pokreta i Udruge zagrebačkih dobrovoljaca branitelja Vukovara koji su insistirali da se zbog pevanja te pesme, Alenu Islamoviću treba zabraniti ulazak u Hrvatsku, jer je povredio osećanja građana Hrvatske i pevao u slavu osuđene komunističke ideologije i njenih simbola. Ovim se nastavio savremeni trend zabrane, ili traženja iste za one koji pevaju „nepodobne“ pesme. Za jedne je iz svojih razloga to Severina, za druge Alen. Kao da više ne važi ona narodna, „ko peva, zlo ne misli“ nego su nam izgleda, pevačice i pevači izvor svog zla koje nas okružuje.
A pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo se u Splitu horski pevala. I što je najzanimljivije, u prvim redovima je bilo puno mladih ljudi koji o „sirotoj kraljici, Jugi Jugici“, znaju samo ono što su im roditelji govorili, a s obzirom na dominantne nacionalističke narative poslednjih decenija i dakako tokom njihovog odrastanja, pravo je čudo da su horski zapevali tu pesmu. Na sve to, Split kao grad danas važi za tvrdo nacionalističko jezgro, dok levica, kao i svuda na prostoru bivše Jugoslavije, postoji samo u tragovima i kao takva se bori i pokušava biti vidljiva. Otkuda onda ovakva reakcija publike?
Postjugoslovenska kolektivna šizofrenija sećanja: čega se smemo, a čega ne smemo sećati?
Francuski sociolog Moris Albvaks je još početkom dvadesetih godina dvadesetog veka kroz svoju studiju „Društveni okviri pamćenja“ uveo pojam koji se danas neretko čuje i u svakodnevnom govoru – kolektivno pamćenje ili kolektivno sećanje. Ono gde je najznačajniji doprinos uvođenja ovog pojma, jeste njegovo tumačenje mehanizma po kom individualno pamćenje, prelazi na socijalno. Ukratko, individualno pamćenje počinje da postaje socijalno onoga trenutka kada se u interakciji sa drugima, ukršta sa sećanjima drugih. Tako individualno sećanje prevazilazi sopstvene granice i u sebe počinje da prima i sećanja drugih. Drugim rečima, sećanja više nisu samo proizvod ličnog, doživljenog, već i onoga što je razmenjeno s drugima. Tako se sećanja prenose, pre svega kroz komunikaciju na druge, bez obzira što ti drugi nemaju lično proživljeno iskustvo nekog sećanja.
S druge strane, ima autorki poput Suzan Sontag koja je smatrala da je kolektivno pamćenje zapravo fikcija, i da ono zavisi isključivo od onoga šta se bira da se pamti, i šta dominantne ideologije nameću kao vredno sećanja.
Na postjugoslovenskim prostorima se obe teze u velikoj meri potvrđuju. Bez obzira na to što mladi ljudi danas nemaju direktno proživljeno iskustvo života u Jugoslaviji te ona nije deo njihovog individualnog sećanja, u njihovom socijalnom pamćenju ona postoji jer je kroz komunikaciju sa onima koji imaju individualno sećanje na Jugoslaviju preneto i na njih. Zato nije čudno što mladi pevaju o nečemu čega se ne sećaju, jer iako Jugolsavija nije u njihovom individualnom pamćenju, svakako jeste u njihovom socijalnom pamćenju.
Ali isto tako, Jugoslavija njima jeste nešto nepoznato, s obzirom na to da je od 1991 do danas sećanje na nju nepoželjno i ne spada u kategoriju poželjnih sećanja koja su dominantna i u skladu sa desnim društveno-političkim i ideološkim narativima. U kontekstu današnje Hrvatske, poželjno dominantno sećanje je pre ono na period od 1991, a ne do 1991. Poželjno je sećati se Domovinskog rata, a nikako nečega što se desilo, ili je postojalo pre toga.
Otuda imamo vrlo specifičnu situaciju koja se samo još jednom potvrdila na ovom primeru – s jedne strane, horsko pevanje pesme posvećene Jugoslaviji, kao izraz nečega što je deo socijalnog sećanja, ali i onoga što je kontra dominantnog narativa, a s druge strane, reakcije javnosti i političara koji idu uz dlaku dominantnom narativu i sećanju, ne dozvoljavajući remećenje istog. U takvoj situaciji, postavlja se pitanje čega se onda smemo sećati, a da se niko ne oseti ugroženim?
Nije to samo slučaj Hrvatske, već svih društava nastalih na postjugoslovenskom prostoru. Neke stvari su istovremeno i poželjne i nepoželjne, katkada se duboko zakopaju, a katkad isplivaju na površinu. Tako je bilo i ove subotnje letnje večeri u Splitu, kada se tome niko nije nadao.
Split – od simbola jugoslovenstva i antifašizma do desničarskog grada
Najveći grad Dalmacije, i zasigurno jedan od najlepših gradova u ovom delu Evrope, imao je burnu istoriju od Dioklecijanovih vremena do danas. Ključna stvar je to da se danas o Splitu i njegovoj kompleksnoj istoriji može govoriti iz više uglova, ali da je jedan period u široj javnosti danas posebno prećutan – onaj od 1941 do 1991. Ako je zbunjenost identitetima naša domovina, onda bi joj Split zasigurno mogao konkurisati kao glavni grad.
Simbolički je to jako vidljivo na spltiskoj Pjaci, odnosno Narodnom trgu, na kom se nalazi jedan spomenik (štandarac) na kom su uklesani najvažniji datumi vezani za sam grad. Ono što upada u oči kada posmatrate datume od kojih mnogi jesu značajni za taj grad, jeste da se između 1882 i dolaska naprednjaka na vlast i 1991 kada Hrvatska postaje samostalna, nalazi jedna velika istorijska „rupa“, izuzmemo li naknadno dodat datum iz 1944 kad je Split oslobođen od fašizma. Iako je istorija grada u tom periodu bila vrlo bogata, gde je Split prošao kroz najteže, ali i vredne sećanja periode svog rasta i razvoja.
Bez obzira na pokušaje brisanja jednog bogatog dela istorije grada, ono što je istorijska činjenica i zbog čega taj deo istorije i ne postoji na spomeniku, jeste to da je jugoslovenska ideja u Splitu, početkom dvadesetog veka bila izuzetno jaka. Jedna od vodećih intelektualnih figura i promotera ujedinjenja Južnih Slovena bio je Ante Trumbić, rodom iz Splita. Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), čija je osnovna ideja bila da su sva južnoslovenska plemena zapravo jedan isti narod, osnovana je upravo u Splitu, 25. januara 1921. Čak i danas, u dnevnim prepucavanjima, naročito zagrebačke i splitske javnosti, može se čuti da prvi za druge pežorativno govore da su „orjunaši“.
Kasnije, 1941. ponos grada fudbalski klub Hajduk, odnosno njegovi igrači, odbili su da igraju ligu NDH i italijansku fašističku ligu i otišli u partizane, o čemu se danas ne govori mnogo, ili ne uopšte. Antifašistička i projugoslovenska prošlost grada je praktično izbrisana pod naletom nacionalizma krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Od tada su Split i gradske vlasti u njemu permanentno počele da potiskuju sve što je imalo veze sa Jugoslavijom.
Slavnom košarkaškom klubu, trostrukom uzastopnom prvaku Evrope, promenjeno je ime Jugoplastika u POP 84, a nakon toga u Kroacija osiguranje. Danas je jednostavno, KK Split. Sa čuvenog hotela Park na Bačvicama, polovinom devedesetih prilikom obnove fasade uklonjena je ploča koja je podsećala na to da je u tom hotelu 9.9.1943. italijanski general Emilio Becuzzi potpisao kapitulaciju ispred partizanskog komandanta Vicka Krstulovića. I to su samo neki od primera, na kojima se simbolički vidi odbacivanje antifašizma i jugoslovenstva u celini.
Možda je baš zbog svega toga neko našao za shodno da je problematično da se neko dosetio da Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo otpeva baš u Splitu. Kako se ne bi uzburkali odavno zaspali duhovi.
Umesto zaključka: zašto bi pevanje ovakve pesme uopšte bilo opasno?
Dva dana nakon ovog događaja pevač Alen Islamović je obelodanio da mu mnogi preko društvenih mreža šalju pretnje, kao i to da za repertoar treba priupitati Bregovića kao vlasnika firme Bijelo dugme, a da on kao pevač samo radi svoj posao. Osim što je to neuspeo pokušaj da se glumi posedovanje preduzetničkog duha i da se opere savest i umanji lična šteta, nameće se jedno sasvim logično pitanje – zašto je pevanje jedne takve pesme, u čijem tekstu se ne poziva niti na mržnju, niti na nekakav zločin prema bilo kome, neko prepoznao nešto negativno, loše, ugrožavajuće?
Zašto je pesma o zemlji koje nema skoro 35 godina za bilo koga ugrožavajuća? I da li to što je pevate, znači da ste istinski za jugoslovensku ideju, ili vam je prosto došlo da je u dobrom raspoloženju zapevate?
Zanimljiv je fenomen to da je neko osetio potrebu da opere svoju savest, da se osetio krivim, možda i uplašenim za nešto što samo po sebi nije zločin. Na koji način pevanje o Jugoslaviji direktno ugrožava neku Udrugu branitelja, ili bilo koga ko peva tu pesmu, makar stajao na bini ili bio u publici? Sva ova pitanja, racionalno postavljena ne mogu ni imati odgovore. Kada biste ih postavili nacionalistima, oni bi slegli ramenima gledajući u pod, ili bi nasrnuli na vas. Jer nacionalizam u svojoj prirodi teži iracionalnosti i iracionalnim strahovima koji se neretko manifestuju kroz nasilje, ili pozivom na nasilne reakcije.
Nažalost, ovaj primer nam je uveliko to pokazao. Da ni nakon 35 godina, novonastali identiteti u novonastalim nezavisnim zemljama nisu dovoljno jaki, štaviše vrlo su krhki, da bi se na neke stare identitetske odrednice gledalo kao na nešto što nikoga ne može ugroziti. Što više govori o onima koji identitete pokušavaju da kroje i brane, jer ih ovom pesmom niko nije ozbiljno niti napao niti ugrozio.
