Politike bratstva i solidarnosti (odgovor na tekst Mijata Lakićevića)

Princip solidarnosti, nasuprot principu bratstva, nije poduprt snagom države. Bratstvo kao prinicip koji je pogodan za skrivanje socijalnih razlika, pogoduje državi, dok solidarnost za državu predstavlja opasan presedan.

Krajnje je zanimljiva rasprava koja se na sajtu Peščanika razvila između Mijata Lakićevića i Maria Reljanovića. Ne samo zbog toga što se iznosi zanimljiva argumentacija, već prevashodno zbog toga što sama rasprava reflektuje dublju i strukturnu društvenu diviziju. Primerice, reflektuje strukturne uzroke jednog dugotrajnog kulturološkog i političkog sukoba na ovim prostorima: sukob nostalgije za socijalizmom sa jedne strane i fobije od njega sa druge, a donekle i ideološki veoma blisko locirani sukob – jugonostalgije i jugofobije. A Lakićević je, izgleda, makar za trenutak i makar nevoljno bio prisiljen da preuzme antijugoslovenski stav iz izvesne nužnosti sopstvenog antisocijalističkog argumenta. Sasvim u skladu sa činjenicom da je strah od socijalizma primarno kod nas iznesen uz pomoć mržnje prema Jugoslaviji ali i fetiškim odnosom prema nacionalizmu kao ideologiji.

Ali kao što rekoh na početku, rasprava je zanimljiva zbog toga što reflektuje neko dublje i strukturnije pitanje. Stoga bih se sada koncentrisao isključivo na jednu rečenicu Mijata Lakićevića jer iako je rečenica možda ne baš promišljena (a zapravo, baš zato što je i nepromišljena i nužna)¹ zapravo jedna od onih koja reflektuje temelje ideoloških pozicija.

Ovako kaže Lakićević:

U stvari, o socijalizmu je, ako sam dobro zapamtio, rečeno samo to da su njegove osnovne vrednosti: sloboda, jednakost i solidarnost. Došlo mi je u tom trenutku da kažem: drugarice i drugovi, advokatska kancelarija Robespjer, Danton i Mara će vas tužiti zbog plagijata, pošto ste neovlašćeno preuzeli dve trećine njihovog rada. Bila bi to šala, naravno. Međutim, sad ozbiljno, ko ne zna za „Liberte, Egalite, Fraternite“. Bratstvo? Pa to je viši stepen bliskosti od solidarnosti.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

A problem leži u sledećem: Lakićević tvrdnjom da je formula francuske revolucije (sloboda jednakost, bratstvo) ozbiljnija, potentnija, snažnija i, njegovim rečima, „viša“ poruka nego poruka koju je čuo na spomenutoj tribini (sloboda jednakost, solidarnost)² pravi ozbiljnu i gotovo naivno početničku grešku: jer solidarnost je politički princip delovanja višeg nivoa apstrakcije no što je to „bratstvo“.

Zadržimo se na trenutak na tom „bratstvu“ i razlogu zbog kojeg je našao svoje mesto u popularnom političkom motivu. Prva dva principa (sloboda, jednakost) progresivne buržoaske revolucije nesumnjivo su emancipatorni politički zahtevi: zahtevala se sloboda od stega rigidne aristokratske, apsolutističke i feudalne države i jednakost pojedinaca pred zakonom i institucijama. Ali sa bratstvom stvar ne stoji tako jednostavno. S jedne strane ono je sasvim jasno imalo svoje emancipatorske komponente utoliko ukoliko je sadržalo zahtev za određenim preslaganjem zajednice – „patriotizma“ ako želite: namesto vernosti starim strukturama hijerarhije i njenim nosiocima (privilegovanoj aristokratiji) zahtevalo se formiranje poltičkog tela i zajednice koji bi transgresirali (tada postojeće) razdvojene staleške i kastinske društvene strukture i koje bi bilo utemeljeno na pravnoj jednakosti njenih članova.

Utoliko: poziv na „bratstvo“ bio je poziv za formiranjem (homogenije) političke zajednice – nacionalne države i unutrašnje pravne jednakosti. Pa ako su oni koji su to sve zahtevali sasvim sigurno bili svesni da zahtevaju pravnu jednakost, ostaje pitanje da li su bili svesni da su zahtevali naciju i nacionalnu državu, ali to i jeste sada od manje važnosti. Ono što jeste bitno je da su nacija i nacionalna država – društvo i država kao jedinstveni politički aparat – s pojedincima slobodnim za politički i ekonomski angažman u tom trenutku uistinu bili kompleksniji model organizovanja društva pa utoliko i „viši“. I u tom smislu, formiranje nacionalne države i „nacije“ i jesu tekovine moderne – brisanje starih struktura i prelazak na oblike organizovanja društva uistinu višeg nivoa apstrakcije. Ali bilo je to društvo koje nije odbacilo hijerarhiju kao osnovni oblik organizacije.

Jer „bratstvo“ je imalo i svoju antiemancipatornu komponentu taman onoliko koliko je sa druge strane poslužilo kao mehanizam ograničavanja političkog polja: sloboda i jednakost – ali samo za braću ³ – ostali nas ili u boljem slučaju ne zanimaju odveć mnogo ili oni ni ne zaslužuju ni slobodu ni jednakost (i upravo je ovo jedna od strukturnih ideoloških uslova mogućnosti kasnijih projekata fašizacije društva⁴). A imalo je i antiemancipatrosku komponentu i onoliko koliko je bilo i regulatorni mehanizam same političke zajednice: da biste bili slobodni i jednaki, morate pristati na hijerarhijsku ustrojenost društva oličenu u nekom modu pripadanja bratstvu. Manje ili više posredno – tako je uz pomoć „bratstva“ jednakost unutar društva transformisana je u nejednakost sa onima koji su se našli „izvan bratstva“ ili u njemu nisu ni mogli da se nađu.⁵

Ali, kao što je „bratstvo“ mehanizam proizvodnje razlike prema spolja, tako je i mehanizam amortizacije razlika iznutra: nacija (zajednica „braće“) je neophodni katalizator kapitalističke proizvodnje a „bratstvo“ u ovom slučaju služi kao pokrivač-pomirivač. Jer kako bi drugačije eksploatisani i eksploatatori, eksproprisani i eksproprijatori, mogli da budu jedna politička zajednica osim ukoliko nisu povezani nečim višim: ujedinjujućim pojmom nacije. Drugim rečima, isti onaj mehanizam koji služi odbrani ratnih zločinaca⁶ (u poslednje vreme SAD i Velika Britanija odbijaju da im sudi bilo kakav međunarodni sud pa su započele da unapred i unazad dele pomilovanja za sve eventualne zločine koje počine njihovi vojnici) u drugim slučajevima služi za sakrivanje socijalne raspolućenosti društva i amortizaciju posledica te raspolućenosti.

Bratstvo je stoga i nekakav posredni mehanizam legitimizacije nejednakosti – ako smo svi braća, jednaki smo kao braća, na isti način kao braća: jednaki prema roditeljima (jer braća uistinu jesu jednaka u svom odnosu prema roditeljima) – posredno sakrivajući ekonomsku nejednakost (jer i siromašni i bogati brat su u jednakom odnosu prema roditeljima i ostaloj braći) unutar „bratstva“ (zajednice).

Tako je – baš takva kakva je – formula „liberte, egalite, fratertnite“⁷ omogućila transformaciju „perifernijih“ odnosa moći uz istovremeno očuvanje onih centralnijih i arhetipskijih – omogućila je da se sve promeni ne bi li sve ostalo isto. ⁸„Bratstvo“ a ne „solidarnost“ da bi hijerarhijski odnosi ostali nepromenjeni. Zato je bratstvo i privilegija i mehanizam isključivanja a na kraju i mehanizam legitimacije nejednakosti unutar političke zajednice.

Ali osim činjenice da „bratstvo“, pogledano iz ovog rakursa predstavlja (i) reakcionarni element parole – element koji treba da omogući perpetuiranje socijalne hijerarhije i pored promene dominantnog političko ekonomskog sistema – valja primetiti još jedan fenomen: Ukratko, bratstvo ne birate, kao što ne birate porodicu ni državu u kojoj se rodite – bratstvo vam zapadne sticajem i silom okolnosti. Dakle, u centru buržoaske revolucije (svesno ili ne) i ekonomije ugnezdila se jedna prisila: da bi bili deo političke zajednice, morate biti „brat“ kao što je slučaj i sa kapitalističkim ekonomskim odnosima: da bi reprodukcija klasnih odnosa bila moguća neophodna je egzistencijalna prisila.⁹

A upravo je sa solidarnošću stvar drugačija: pošto iza nje ne stoji snaga države (uviđate možda i sami! Sve one stvari koje Lakićević ne voli, prezire i kritikuje (nacija, država, nasilje, prisila, nesloboda…), zapravo su temeljni uslovi mogućnosti njegovih – svih do poslednjeg – političkih predloga, projekata i vizija) solidarnost je „teža“ i za izvesti: država proizvodi bratstvo (naciju) (prvenstveno kroz sistem školovanja) što administrativnim što nasilnim sredstvima upravo da bi nacionalna zajednica (bilo skupljena oko principa etičke pripadnosti, bilo okupljena oko principa građanske pripadnosti) iliti „bratstvo“ bili i ostali u funkciji aparata za proizvodnju i pacifikaciju socijalnih razlika; a protiv solidarnosti se bori jer ona predstavlja opasan presedan. Stoga u „bratstvo“ nužno stupate nedobrovoljno a samo se u solidarnost – da oprosti Lakićević što rabim njegovu omiljenu reč – možete otisnuti slobodno.¹⁰

Dakle, evo je kontradikcija Lakićevićevog stava: on levičare ismeva sa jednim „napred u prošlost“ – ali, iako pokušava taj imperativ upisati grupi levičara na tribini, formula „napred u prošlost“ je zapravo njegov politički program i projekat. A nije ni čudo: da je „‘povratak u prošlost’ nužni uslov napretka“ je centralni moto svih konzervativnih politika.

1. A toliko je i nužna da je nepromišljeno svoj put do tekstova uspela da nađe čak dva puta.
2. Mada uistinu „sloboda jednakost, solidarnost“ nije bio lajtmotiv niti oktobarske revolucije niti jugoslovenske revolucije. Naprotiv, „sloboda, jednakost, solidarnost“ sasvim je novi moto levice u Srbiji.
3. Pa tu nema baš previše mesta za žene na primer – bila su potrebna skoro dva veka ženske borbe da bi žene bile priznate kao ravnopravne – odnosno kao braća. Poslednjih decenija, međutim, žene se ponovo vezuju za radijatore a tela im se svode na rasplodne aparate – sve u službi reprodukcije patrijarhalnih i kapitalističkih hijerarhijskih odnosa.
4. A danas je uslov mogućnosti stvaranja novog nacionalizma.
5. No, to je potvrdila već prva koja se zaletela (Olimpija De Guž) i koja se lažno ponadala da na tragu emancipacije koju nosi francuska revolucija dolazi i emancipacija žena – pa je platila (bukvalno) glavom jer je optužena za podrivanje „tradicionalnih vrednosti“. Dugačka senka Olimpije de Guž prisutna je i danas, pa je ženama otvoren put u politiku, ali samo ako prihvate društvene norma „bratstva“: ako su kao korporativne ajkule (Ana Brnabić?) i ako prihvate sve one stereotipe („Albanci dolaze iz šume“?) koji „bratstvo“ drže na okupu.
6. „Svi smo mi Ratko Mladić“.
7. Sada ovu formulu treba pročitati drugačije: „sloboda, jednakost, (ali samo za) bratstvo“.
8. Mogli bismo razmišljati u ovim kategorijama i o fenomenu 5. oktobra: sve se promenilo (međunarodna izolacija i deo političke elite koji ju je uzrokovao) da bi ekonomska elita mogla da reprodukuje svoj klasni položaj; sve se promenilo da bi sve ostalo isto.
9. A uslov mogućnosti privatizacije profita, je neka prinuda, neko moranje (u konkretnom slučaju: egzistencijalna prinuda koja radnike primorava da rade za golu egzistenciju ili za manje od nje). Ova prinuda je sine qua non kapitalističkog društva.
10. I zato je „solidarnost“ politički princip višeg nivoa apstrakcije.