Krajem septembra, u senci zaoštrenih tenzija izazvanih sukobljavanjima vlasti i opozicije po pitanju eksploatacije litijuma i realizacije projekta ,,Jadar“, održana je sednica Narodne skupštine u toku koje je pokrenuta rasprava o poreklu imovine kojom raspolaže potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin u sklopu svoje funkcije. Ono što je usledilo nakon pitanja poslanice grupe Narodni pokret Srbije Slavice Radovanović o spornom automobilu iz voznog parka Vlade još jednom je ogolilo seksističke pretpostavke na kojima se zasniva politička kultura u Srbiji. Reakcija potpredsednika Vulina na izlaganje poslanice Radovanović je glasila:
,,Vidite, nema nište lepše od žene. Znao sam da je ovima smešno, ovima što stavljaju LGBT zastave, znam, ali evo, da podelim sa vama tu emociju […] Znate onaj osećaj kad prođete, pa ostane trag njenog parfema. Znate onaj poljubac u kraj usana. Znate onaj pogled preko trepavica […] I ako sam nešto naučio u životu, naučio sam da se sa ženama ne svađa. Nemojte se svađati sa ženom, cenite njenu lepotu, cenite njenu dobrotu[…] Jednostavno je volite […] Dakle uopšte neću da protivrečim mojoj uvaženoj prethodnici. Ja toliko poštujem i toliko volim žene da ću preći preko njenog tona i uvreda i svega, uostalom, a ko to nije doživeo od žene? Morate ih voleti.“
Iz intimne sfere u politički diskurs
Ponižavajući ton kojim je Vulin izrazio svoje mizogine stavove je neporeciv. Komunikacija između predstavnika izvršne vlasti i narodne poslanice je svedena na objektifikaciju žena i insistiranje na njihovoj intelektualnoj inferiornosti, čime se omalovažavaju ženski doprinosi ne samo političkoj, već i svim drugim društvenim arenama. Istovremeno su prisutni elementi seksualne objektifikacije i infantilizacije.
Prema Vulinovom viđenju, muškarac se sa ženom ne svađa na isti način na koji roditelj ne bi trebalo da se raspravlja sa malim detetom. Dete je nerazumno i nije u potpunosti odgovorno za svoje postupke. Dete ne može shvatiti ograničenja svog sveta, niti posledice svojih odluka. Neravnopravnost u zdravom odnosu između roditelja i deteta postoji isključivo zarad dobra deteta, jer ono nije u potpunosti razvilo svoje kapacitete za razmišljanje i samostalan život. Žene su stoga svedene na dekorativne objekte koji ulepšavaju život muškaraca, dok istovremeno nisu dostojne stupanja u ravnopravni dijalog sa njima. Prisutni seksizam se iz intimne sfere preliva u politički diskurs.
Uprkos protestima pojedinih opozicionih poslanika, u odbranu izrečenog stala je predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, ističući da ,,voli žene“, te da se stoga ,,u svemu slaže sa ministrom Vulinom“, iako je sam potpredsednik Vulin u svom obraćanju pomenuo,,stavljanje LGBT zastava“ u negativnom, podrugljivom kontekstu, aludirajući na opozicione poslanike.
A šta je sa opozicijom?
Tendencija tolerisanja ili odobravanja diskriminatornog ponašanja predstavnika vlasti je dobro dokumentovan fenomen. Uprkos tome, jasno je da u Narodnoj skupštini postoji izvestan stepen senzibilisanosti kad je reč o pitanjima rodne diskriminacije, što je očigledno na primerima kada su opozicioni poslanici pravovremeno opominjani. Kada je poslanik Zdravko Ponoš u obraćanju ministarki Milici Đurđević Stamenkovski posavetovao da skuva ručak i okači zavesu, predsednica Skupštine je na to odgovorila opomenom:
,,Izričem vam opomenu, jer ste sada uvredili sve žene. Kada pogledate jednu ženu i kažete joj da može da skuva ručak, jer valjda ni za šta drugo nije, time ste uvredili sve žene u Republici Srbiji.“
Činjenica je da je ova opomena Ponošu bila izrečena u toku iste sednice na kojoj je potpredsednik Vulin svojim monologom uvredio sve žene u Republici Srbiji tretirajući ih kao inferiorna i iracionalna bića, i to uz otvoreno odobravanje predsednice Skupštine. Takođe je moguće u političkom dijalogu problematizovati angažman ministarke Milice Đurđević Stamenkovski, ističući licemernost zauzimanja javnog prostora zarad promovisanja reakcionarne ideologije koja žene primarno smešta u domen privatnog, u domen tradicionalne porodice, uz neizostavnu patologizaciju i demonizaciju žena koje iskaču iz konzervativnih matrica prihvatljivog ponašanja.
Od negiranja široko rasprostranjene pojave akušerskog nasilja do odbijanja podrške inicijativi da država finansijski pomogne decu žena žrtava femicida, ministarka Đurđević Stamenkovski omogućava dalju legitimizaciju postojećeg patrijarhalnog sistema. Uzevši u obzir sve navedeno, i dalje je neprihvatljivo da se poslanik obraća ministarki, poslanici ili bilo kojoj ženi uz isticanje rada u domaćinstvu kao njene primarne uloge. Politička komunikacija koja se zasniva na reprodukovanju tradicionalnih obrazaca i nametanju postojećih rodnih podela rada u privatnoj sferi, naročito u duboko patrijarhalnom društvu kao što je Srbija, ne može biti kompatibilina sa unapređenjem stepena ženske političke participacije, bez obzira na ideološka uverenja učesnika/ca.
Zakonske kvote nisu dovoljne
Prema zaključcima izveštaja o rodno zasnovnom nasilju prema političarkama objavljenom 2021. godine, specifičnost nasilja nad ženama u političkoj sferi jeste da ono izaziva ne samo povredu i poniženje žena koje su direktna meta napada, već indirektno dovodi i do ,,kolektivnog obeshrabrivanja“ svih žena koje pretenduju da se aktivno uključe u procese donošenja političkih odlluka. Isti izveštaj tvrdi da uprkos većoj vidljivosti žena u politici, rodna neravnopravnost i dalje predstavlja neizostavan deo prećutnog sistema vrednosti većine političkih stranaka u Srbiji. Njihova striktna centralizacija, autoritarna kultura i netransparentnost unutarpartijskog odlučivanja dovode do marginalizacije žena i delimične rodne segregacije, jer žene prevashodno obavljaju operativne poslove, dok muškarci češće zauzimaju pozicije moći.
Zakonske kvote koje obezbeđuju veće prisustvo poslanica u Narodnoj skupštini nisu omogućile značajniju promenu statusa žene u politici, jer političarke u uspostavljenom sistemu često ,,reprodukuju političke agende i obrasce političke kulture partijskih lidera“. Neravnomerna raspodela moći u partijama utiče na ponašanje učesnica u unutarstranačkoj i međustranačkoj komunikaciji, jer u mnogim slučajevima iskazivanje bezuslovne partijske lojalnosti jeste preduslov za održavanje i napredovanje u stranačkim redovima. Iskazivanje međustranačke ženske solidarnosti može biti protumačeno kao slabost ili čak izdaja. Polarizacija političke scene onemogućava političarke da kritikuju sveprisutan seksizam u dominantnoj političkoj kulturi, što se prepoznaje na primerima kada su na meti narodne poslanice iz vladajućih stranaka. Kako ističe poslanica Demokratske stranke Dragana Rakić, ,,[…]jaz između SNS-a i opozicije je toliko dubok da bi bilo kakva solidarnost bila percipirana kao neka podrška Vučiću ili saradnja s njim. Zato ne reagujemo, ali stvarno je više uvreda vlasti prema nama.“
Predstavnici opozicije aktivno učestvuju u održavanju seksističke političke kulture. Njihovo ponašanje je često sankcionisano u zvaničnim institucijama, ali ne i od strane stranačkih organa i članstva, jer iskazan seksizam ne predstavlja prepreku za napredovanje u stranačkoj hijerahiji, zadržavanje postojećih pozicija i akumuliranje moći. Sa druge strane, učestalost verbalnog, strukturalnog, simboličkog, a sve češće i seksualnog nasilja koje nekažnjeno sprovode predstavnici vlasti raste. Samo u toku proteklih nekoliko godina Narodna skupština je bila poprište velikog broja izrazito demoralizujućih mizoginih incidenata koji su iznova dokazivali da ova institucija opstaje kao patrijarhalno ustrojeni, za žene neprijateljski prostor u kojem primarno vladaju zakoni muške dominacije i ženskog potčinjavanja.
Čak i eksplicitna mizoginija, poput similuranja seksualnog odnosa za vreme izlaganja poslanica, prolazila je bez sankcija, budući da je poslanik SNS-a Dalibor Šćekić optužen za ovakvo ponašanje potom izabran u novi sastav parlamenta, te u 2024. godini služi svoj drugi mandat. Uvrede sa seksualnom konotacijom i seksualno uznemiravanje se instrumentalizuju u političkoj borbi. Prihvatljivost svake manifestacije se procenjuje u odnosu na partikularne partijske interese. Objektifikacija, seksualizovano ponižavanje i učvršćivanje rodnih stereotipa prolaze neprimetno i bez značajnijeg protivljenja. Narodni poslanik SPS-a Zvonimir Stević, koji je u februaru 2023. dao ostavku nakon što je konzumirao pornografske sadržaje u skupštinskoj klupi, bio je primoran da to učini jer se pomenut incident dogodio za vreme sednice Skupštine Srbije o Kosovu.
Pomenut izveštaj iz 2021. godine ističe da je nasilje prema političarkama u Srbiji u porastu. Ponižavajući odnos prema ženama u politici i izvan nje ne samo da nije kažnjavan, već je često nagrađivan akumuliranjem moći unutar partije i u državnim institucijama. Nemogućnost formiranja Ženke parlamentarne mreže u prošla dva sastava Narodne skupštine pokazuje da je međustranačka ženska solidarnost na relaciji vlast-opozicija nepostojeća i da se u bližoj budućnosti neće stvoriti ujedinjeni front na ovom polju.
Odsustvo značajnije reakcije nadležnih institucija i stručne javnosti na mizogine istupe političara (i političarki) govori u prilog tome da se borba za rodnu ravnopravnost na gotovo svim stranama političkog spektra često percipira kao nepotrebna i uzaludna. Žene u politici se suočavaju sa mnoštvom specifičnih izazova i različitim oblicima rodno zasnovanog nasilja, što naročito utiče na spremnost žena iz manjih, patrijarhalnijih sredina da se upuste u profesionalno bavljenje politikom, stvarajući kritičnu političku podzastupljenost najmarginalizovanijih grupa. Po svemu sudeći, značajnije poboljšanje se ne može očekivati dok se ženski društveni i politički doprinosi izjednačavaju sa ,,poljupcem u kraj usana“.
