Iako je cela 2019. godina bila obeležena zbivanjima oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu – od raspisa konkursa za novog direktora početkom godine, pa do prolongiranja konačnog izbora koje je trajalo mesecima, zatim zataškavanja celog konkursnog ishoda, te naprasnog imenovanja vršioca dužnosti početkom 2020. godine i to van liste prijavljenih kandidata – čini se da će i tekuća 2021. godina proteći u žučnim diskusijama oko problematičnog teksta konkursa, njegovog tajminga raspisivanja, legitimnosti novog Upravnog odbora, transparentnosti konkursnih procedura i konačno – u odgonetanju pitanja svih pitanja: Ko će biti novi direktor (ili direktorka!) Muzeja?
Poljuljano poverenje u regularnost konkursne procedure
Novi javni konkurs za izbor direktora Muzeja savremene umetnosti objavljen je pred sam kraj godine, 29. decembra 2020. što je u startu izazvalo reakciju stručne javnosti što zbog kažnjenja same objave konkursa, što zbog činjenice da se pojavljuje u trenutku novogodišnjih praznika. Ova druga okolnost, mnoge iz struke je navela na zaključke da je konkurs tendenciozno objavljen baš u vreme kada potrebnu dokumentaciju nije moguće adekvatno sakupiti, budući da su nadležne institucije zbog praznika danima bile zatvorene.
No, o izraženoj bojazni da će konkurs za novog direktora MSUB-a ponovo biti opstruisan, mnogo više govori iskustvo konkursa raspisanog pre manje od dve godine kada je bez zvaničnog obrazloženja Vlada Srbije, na iznenađenje mnogih, na funkciju v.d., mimo zakonskih procedura, postavila umetnika Viktora Kiša koji se na konkurs nije ni prijavio. Za mnoge u struci to je bio čin kršenja zakonske procedure, političke samovolje i ignorisanja struke.
Na pitanje o načinu i trenutku raspisa novog konkursa, Ana Panić, viša kustoskinja muzejskog fonda u Muzeju Jugoslavije, za Mašinu je izjavila da je dobro da je to učinjeno za instituciju „kojom se punih osam godina manipuliše kroz status v.d. direktora, funkcije koju je obavljalo čak četvoro ljudi postavljeno od strane države na neodređen rok“ ali da je loše to što je prethodni konkurs na koji se prijavilo četiri kandidata, od kojih su dva bila vršioci dužnosti direktora, „ignorisan od strane nadležnih“:
Time se izgubilo povrenje u instituciju otvorenog konkursa i jasno je da koliko god stručnih ljudi se prijavi država može da radi šta hoće i postavi koga hoće. Govoreći u svoje ime, a verujem i mnogih kolega, koji bi se u normalnoj situaciji i normalnoj i zdravoj sredini rado prijavili i entuzijastično borili za svoj program i svoju viziju muzeja, znam da to ovako nećemo uraditi jer ne želimo da učestvujemo u ovoj farsi i tabloidizaciji.
Za Marijanu Cvetković, stručnjakinju u oblasti muzejskog menadžmenta i predavačicu na predmetima kulturne politike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, reč je samo o nastavku „niza ’slučajeva’ koji pokazuju koliko su upropašćene i marginalizovane“ javne institucije kulture i polje kulture u celosti:
One su stavljene u službu totalnog razoružavanja i rasparčavanja javne sfere i njenog kritičkog potencijala da misli i odlučuje o sebi. O tome svedoči i potpuno povlačenje stručne javnosti, posebno one stručne javnosti koja već radi u javnim institucijama, njihovo odustajanje da se bore za svoje institucije iako oni najbolje vide kuda sve ovo vodi.
Šta struka može da uradi?
Slučaj Muzeja na Ušću koji godinama čeka novog direktora i koji je proteklih meseci u široj javnosti kao tema bio prisutan i drugim povodima, poput onih kada je UO Asocijacije NKSS reagovao i najoštrije osudio odluku v.d. direktora Muzeja, Viktora Kiša, da sa tada aktuelne izložbe „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993–2019.” ukloni instalaciju umetnika Zorana Todorovića, “Toplina” da bi pripremio prostor za ugostiteljsku delatnost u muzeju.
Tom prilikom reagovalo je i Udruženje likovnih kritičara AICA – sekcija Srbije koje je zbog uklanjanja pomenutog rada ali i dela postavke zbog izložbe venčanica Žan-Pola Gotjea i zahtevala razrešenje v. d. direktora, Viktora Kiša. Zahtev je obrazložen činjenicama da se prilikom donošenja odluke o gostujućoj izložbi venčanica, „v.d. direktora Viktor Kiš oglušio“ o mišljenje stručnog tima Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koji je izneo „nedvosmislen stav da takvoj izložbi nije mesto u muzejskoj instituciji ovakvoga tipa“, te takvim činom „samovolje“ pokazao „nepoštovanje prema stručnom timu zaposlenih, prema umetničkim delima koja su deo zbirke MSUB“, prema autorima postavke, kao i prema pravilima i procedurama u rukovođenju institucijom kulture od nacionalnog značaja.
Ipak, viša kustoskinja Ana Panić polaže određenu nadu koju obrazlaže činjenicom da će baš zbog prethodne sramote sa konkursom nov sastav Ministarstva kulture možda želeti da se „pokaže kao demokratičan i predložiti najstručnijeg kandidata Vladi, a ne samo politički podobnog“. Dalje zaključuje:
Ko god bio izabrani novi direktor nadam se da će MSUB otvoriti ka široj publici, mladima, nezavisnoj kulturnoj sceni i zajednici kojoj pripada a od koje se odvojio tokom dugog perioda zatvorenosti i kao da više ne zna sa njom da komunicira.
Marijana Cvetković, koja je godinama unazad aktivna i u okviru nezavisne kulturno-umetničke i izvođačke scene, te dobar poznavalac i regionalnih i internacionalnoj prilika u savremenoj muzeologiji, skeptična je spram mogućnosti po struku pozitivnog ishoda i ovog konkursa za novog rukovodioca Muzeja:
Moramo se probuditi iz uljuljkanih snova da “gore ne može biti” i prihvatiti činjenicu da ni jedan delić nečeg što je potpuno trulo ne može doživeti svoju partikularnu renesansu u takvom okruženju. Ključ je u potpunoj reorganizaciji čitavog društvenog sistema.
Takvom mišljenju doprinosi i nedavni slučaj vezan za Muzej savremene umetnosti Vojvodine, na čije čelo je, pre nešto više od mesec dana, postavljena izvesna Branislava Sekulić, koja je, kako se navodi u retkim medijskim objavama, obavljala funkciju direktora lokalnog Doma kulture u Srbobranu, do početka 2019. godine, inače kadar Socijalističke partije Srbije.
Po pisanju pomenutog medija, njeno imenovanje je usledilo nakon što je prethodni direktor Muzeja, Radovan Jokić, takođe kadar SPS-a, podneo ostavku i prešao za pomoćnika u Ministarstvo kulture i informisanja, u kabinet aktuelne ministarke Maje Gojković. Na sajtu Muzeja nema biografskih podataka o novoj direktorki.
Tu je i nedavni primer „politički motivisane i nezakonite“ smene sada već bivše direktorke Narodnog muzeja u Šapcu, Nele Tonković, kako su ocenili u svom saopštenju za javnost članovi i članice AICA udruženje i Društvo istoričara umetnosti Srbije (DIUS). Tim povodom su zatražili od Ministarstva kulture i informisanja da sprovede nadzor poštovanja Zakona o kulturi u svim lokalnim samoupravama i institucijama, no do dana današnjeg ništa u tom pravcu nije urađeno.
Čitav spektar naznačenih problema koji se vezuju za aktuelni izbor novog direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, jedne od ključnih institucija kulture u Srbiji, stoga vraća u centar pažnje javnosti i pitanje šta našem društvu znači institucija Muzeja savremene umetnosti? Na to se nadovezuje i pitanje na koji način je promišljena njegova uloga i mesto u našoj savremenosti, te da li je moguće da takva institucija uopšte može da obavlja funkciju javne institucije ukoliko se njeni rukovodioci, upravni odbori i drugi upavljački organi postavljaju mimo svake zakonske procedure, a njeni programi i kulturna politika vode, umesto društvenim – interesima partija na vlasti.
V.K.
