Prvi dan novembra tekuće godine još dugo će ostati u našem kolektivnom sećanju i sasvim sigurno preti da se razvije u još jednu kolektivnu traumu sa kojom ćemo se dalekosežno teško suočavati.
Tog „crnog petka“ u Novom Sadu dogodila se nezapamćena tragedija. Nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu, nedavno rekonstruisane i čak dva puta svečano otvarane, pala je i ubila 14 nesretnih i nedužnih ljudi. Epilog ove tragedije i odgovornost nadležnih do sada se svela na svega jednu ostavku ministra Gorana Vesića i najave još nekih ostavki. O krivičnoj odgovornosti i utvrđivanju krivice nadležnih – ni reči, a ni dela.
Krivična odgovornost se po već ustaljenoj matrici pronašla negde drugde. Povodom tragičnog događaja, lokalni opozicioni pokreti organizovali su protest sa ciljem utvrđivanja odgovornosti nadležnih koji su učestvovali u rekostrukciji zgrade železničke stanice. Desetine demonstranata je pohapšeno, od kojih su mnogi još u pritvoru.
Nije ovaj događaj pokrenuo samo pitanja bezbednosti javnih objekata, što je vezano za samu građevinsku i arhitektonsku struku. Šire posmatrano, pitanje na koje građani traže odgovor jeste da li je tragedija posledica bahatosti, korupcije, nameštenih tendera pogodnim izvođačima usko povezanim sa samim vladajućim strukturama, kako na nivou grada Novog Sada, tako i na nivou republike. Povezanost tih struktura neuspešno je pokušao da prekine i time skine odgovornost sa vlasti sada već bivši ministar Vesić javno slagavši da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije objekta.
Protest u Novom Sadu – da li je najveći problem u razbijenim staklima i uprljanoj fasadi?
Na protestu se okupilo oko 20.000 građana, a mnogi govore da ne pamte toliki izliv kolektivne tuge i besa u Novom Sadu još od protesta devedesetih godina. Povod za bes i tugu je bio sasvim jasan i delovalo bi gotovo nemoguće iskontrolisati skup, a da u jednom trenutku ne pređe u neku drugu formu. Nekoliko desetina mladih ljudi je napalo prostorije Srpske napredne stranke u Novom Sadu i Gradsku kuću u kojima su simbolički prepoznali politički deo krivice za tragediju. Zatražene su ostavke premijera Vučevića, koji se brže-bolje obreo u Šangaju, a ne u svom rodnom gradu, kao i sadašnjeg gradonačelnika Novog Sada.
I provladini i takozvani opozicioni mediji automatski su pokrenuli priču, s jedne strane o nasilju opozicije koja bi da izazove haos u zemlji, a s druge strane, o ubačenim elementima vlasti intruiranim da razore dostojanstven skup. Time je medijski sa obe strane fokus pomeren u okvire sukoba vlasti i opozicije, što je u slučaju ovog protesta bilo sekundarno. Jer nije baš da je bilo kog uplašenog građanina i građanku Novog Sada morila briga ko je tu u pravu – vlast ili opozicija. Od prvog novembra oni su uplašeni za svoju bezbednost i tužni i besni zbog toga što je zbog nečije kardinalne greške stradalo 14 ljudi i saznanja da se ispod nadstrešnice mogao naći bilo ko od njih. Primarni osećaj je bio vezan za ugroženost lične egzistencije.
Zanimljivost je da stakla i fasada na Gradskoj kući pamte i neka druga demoliranja. Građani Novog Sada su se prisetili kako je pre 21 godinu usled hapšenja haškog optuženika Veselina Šljivančanina, danas bliskog SNS-u, organizovan protest od strane Srpske radikalne stranke u kojoj su vodeće ličnosti bili bivši i sadašnji predsednik države. Tada su bili opozicija, a danas su vlast. I tada je za njih demoliranje Gradske kuće bio slobodni čin izražavanja nezadovoljstva građana. Dok danas, kada se desilo nešto daleko strašnije od hapšenja Šljivančanina, takav čin kao posledica besa i tuge nema opravdanje. Nije sigurno da li bi danas to tvrdili, da su i dalje opozicija.
Tri paradigmatična primera protestnog nasilja: u čemu je razlika?
Protestno nasilje sa sobom nosi jedan problem i pogrešno tumačenje. Neretko se ono tumači u ključu potrebe ili nepostojanja potrebe. Naravno da niko ko ima imalo razuma ne treba da poziva na nasilje kao neophodnost i potrebu. Jer nasilje ume da preraste u nekontrolisanost i neobuzdanost, gde mogu stradati i oni koji ga sprovode i oni nad kojima se ima namera sprovesti, a da možda i ne snose odgovornost.
Ključne kategorije o kojima je suštinski važno polemisati kada je reč o protestnom nasilju jesu kategorije opravdanosti i neopravdanosti i kategorije akcije i reakcije na nasilje. Kada bi se više radilo na razvoju svesti svih javnih aktera oko ovih pitanja i kada bi medijski akcenat bio veći na njima, protestno nasilje bi bilo drugačije shvaćeno. Obe kategorije stoje u vezi jedna sa drugom.
Nasilje koje se može opravdati je samo ono koje je reaktivno, u vidu samoodbrane od aktivnog nasilja. Neopravdano nasilje je ono koje je aktivno, koje se nameće u svrhu disciplinovanja građanstva sa pozicija moći. Mada je i ono zavisno od perspektive iz koje se posmatra. Sa pozicija moći, radi očuvanja poluga vlasti, nasilje se čini kao opravdano.
Nisu građani Srbije jedini koji reaguju na takav način. Na slična nepočinstva koja dolaze sa vrha vlasti, a za koje građani sumnjaju da su plod neodgovornosti, bahatosti i korupcije, reakcije građana širom Evrope su prilično slične. Nećemo ići daleko u prošlost, ali valja navesti tri paradigmatična primera koji se barem u određenim segmentima oslanjaju na tragediju u Novom Sadu i reagovanja na nju.
Najsvežiji primer jesu reakcije građana Valensije povodom katastrofalnih poplava koje su odnele preko dvesta života u toj španskoj regiji. Slike sa ulica Valensije bile su gotovo iste kao sa ulica Novog Sada. Gradska kuća je ostala bez prozora usled besa građana koji su smatrali da su vlasti regije neadekvatno reagovale u sprečavanju poplava i time ugrozile bezbednost građana. Čak su i kralj Filip i kraljica Leticija dobili svoje porcije blata od razjarenih građana. Zanimljivo je da su demonstranti na fasadu gradske kuće u Valensiji lepili otisak blatnjavih ruku, kao izraz simbolike uprljanih ruku gradskih vlasti. Slično se dešavalo i u Novom Sadu, gde su otisci ruku bili crvene boje simbolišući krv na rukama.
Sličan primer građanskog otpora smo imali u Grčkoj prošle godine kada je 28. februara usled ljudskog faktora i kardinalne greške putnički voz na relaciji Atina-Solun udario u drugu kompoziciju koja se greškom našla na istom koloseku. Poginulo je 57 ljudi, a nakon toga je pokrenuto pitanje privatizacije grčkog železničkog prevoznika, pa se stiglo i do podataka da italijanska kompanija Ferrovie dello stato Italiane SpA nije ispunila sve dogovore na obnovi železnice i signalizacije na prugama, iako se ugovorom na to obavezala 2016 kada je postala stoprocentni vlasnik TrainOSE-a.
Povodom te tragedije na atinskom trgu Sintagma se skupilo oko 12.000 ljudi, a došlo je do velikih sukoba s policijom gde su bacani suzavci i šok bombe na demonstrante koji su uzvratili Molotovljevim koktelima. Demontranti su uzvikivali, „Dole vlada koja ubija“, usled sumnjive privatizacije i potencijalne korupcije vlasti pri kupovini grčkih železnica. Sličan slogan „Korupcija ubija“, bio je naziv protesta u Novom Sadu.
Protestno nasilje je viđeno i tokom 2018 u Francuskoj kada su tzv. Žuti prsluci u želji da se izbore protiv većeg oporezivanja cena goriva, ali i za jaču kupovnu moć i društveni standard, organizovano pružali otpor policiji koja je želela da ih nasilno rastera sa ulica. Bez preteranog ulaženja u genezu samog protesta i nasilnih reakcija demonstranata na policijsku torturu, treba naglasiti ono što je važno za naš slučaj, a to je da je jedan od prvih sindikata koji je stupio u štrajk, kao podrška protestima, upravo bio sindikat železnice.
Zašto su ova tri primera paradigmatična za slučaj Srbije? Na našu nesreću pomalo zaboravljeno, Srbija je pre deset godina takođe imala katastrofalne poplave u Obrenovcu i okolini. Potvrđeno je da se za mogućnost plavljenja znalo nekoliko sati ranije i da ništa nije učinjeno da se stanovništvo alarmira. Nakon te tragedije nismo imali scene poput ovih u Valensiji, iako je bilo jasno da deo odgovornosti leži i na lokalnim vlastima u Obrenovcu, koji je uz to beogradska opština. Tadašnji gradonačelnik Obrenovca nije pozvan na odgovornost, kao ni tadašnji gradonačelnik Beograda. Danas su obojica u vrhu gradske i republičke vlasti.
Drugi primer je karakterističan po tome što je u pitanju nesreća vezana za isti sektor (železinice) u okviru privredne grane saobraćaja i saobraćajne infrastrukture, koji je neretko podložan korupciji. Reakcije protiv vlade Grčke su bile daleko masovnije, jače, pa i nasilnije od onih scena koje smo mogli videti u Novom Sadu. Isto tako, zbog sumnji u korupciju i nesposobnost vlasti da upravlja privredom.
Tragedije se naravno ne mere brojem žrtava, jer je tragedija sama po sebi nešto loše i izaziva tugu i bes kod građana. Ali reakcije na nju jesu sociološki relevantne i u dobroj meri govore o javnom mnjenju i budnosti društva, generalno. U oba slučaja, reakcija građana je bila daleko jača i nasilnija nego u Novom Sadu. Postavlja se pitanje da li je par razbijenih prozora i oštećenje fasade crvenom farbom, zaista strašnije od pogibije 14 nedužnih ljudi zbog nečije greške u rekonstrukciji železničke stanice?
Treći primer nam pokazuje nedostatak reakcije sindikata određenog sektora u kom se tragedija desila. U sveopštem besu zbog nesreće u Novom Sadu, niko se nije zapitao, ima li srpska železnička kompanija sindikat i da li je on uopšte relevantan. I zašto se sindikat železničara, ako ga ima, javno ne oglašava povodom nesreće. Zar ne bi bilo sasvim u redu da se sindikat javno oglasi, kaže kakvo je stanje u železnicama, da li su putnici na renoviranim prugama i u železničkim stanicama bezbedni, pa na kraju da li su i zaposleni u železnicama bezbedni? Tog dana su i njihove koleginice i kolege bile u zgradi železničke stanice.
Takva reakcija je neophodna kako bi se uznemireni i uplašeni građani umirili. Sindikat železničara u Francuskoj je nasuprot tome, reagovao radikalno na pitanje koje čak i nije usko vezano ili ne isključivo usko vezano za njihov privredni sektor. Tu je bitna razlika u organizaciji otpora vladajućim strukturama, jer su u Srbiji sindikati uz neke izuzetke, uglavnom zamrli.
Ko generiše protestno nasilje – da li je nasilje akcija ili reakcija?
Sva tri navedena primera, a oni svakako nisu jedini, nam govore da protestno nasilje uvek nastaje nakon svršenog čina. Dakle, ne dešava se to da se grupa građana sasvim iz dosade okupi na nekom prostoru i počne da spovodi nasilje nad imovinom, ili prema pripadnicima državnih aparata sile. Svakom protestnom nasilju prethodi određeni događaj koji služi kao okidač za kolektivno nezadovoljstvo.
Događaji i kolektivna nezadovoljstva ne moraju nužno biti razlog za ispoljavanje protestnog nasilja, i sasvim je razumno da je bolja solucija da ga uopšte nema. Ali kada se protestno nasilje već desi, postavlja se jedno pitanje – da li je njegova priroda aktivna ili reaktivna?
U razvijenim autoritarnim sredinama poput naše, vladajuće strukture u određenim situacijama kada se autoritarni sistem stabilizuje ili dobija potrebu za samopotvrđivanjem, primenjuju nasilne tehnike vladanja kako bi posledično kod građana putem osećaja straha od sile pokušavali da pasivizuju potencijalno pobunjeno stanovništvo. Taj sistem može uspešno funkcionisati do one mere do koje se negativni efekti tog sistema još uvek jasno ne prepoznaju od strane građanstva, odnosno do kada nisu javno vidljivi. Međutim, onoga trenutka kada se nepočinstva autoritarnih vlasti ogole i uz to nezaustavljivo ređaju jedna za drugim, kod građanstva dolazi do akulumacije osećaja nepravde koja se usled neadekvatnog preuzimanja odgovornosti, pretvara u ljutnju, tugu i bes.
Izazivanje da se ta osećanja javno ispolje kroz političko delovanje, su vrlo opasna i potencijalno dovode do nasilja. Svaki sledeći potez autoritarnih vlasti se tumači kao dodatni okidač i kap koja preliva čašu. Usled toga, vremenom dolazi do tolikog nakupljanja kolektivne negativne energije koju je negde potrebno isprazniti. Drugim rečima, protestno nasilje nije aktivno, već reaktivno. Plod je dugoročnog kolektivnog nakupljanja negativnih emocija. Treći Njutnov zakon nas uči da kada jedno telo deluje na drugo silom akcije, tada drugo telo deluje na prvo silom reakcije. Ključno je otuda akcenat staviti na one koji generišu nasilje. Jer da oni to ne čine, ne bi ni bilo reaktivnog nasilja. Svesni toga, oni će uvek gledati da odgovornost speru sa sebe, plašeći se reakcije.
Je li protestno nasilje ultima ratio i donosi li nužno politički uspeh?
Protestno nasilje se može posmatrati kao metod političke borbe, ukoliko stoji u skladu sa jasno određenim političkim ciljem. Međutim, ako se ispoljava kao nekontrolisano i neartikulisano, preti da bude velika opasnost po sve, jer se na silu obično odgovara još većom silom. Kada se spirala jednom pokrene ona biva teško zaustavljiva.
Ali bi nasilje takođe trebalo posmatrati u jednom širem smislu – kao ultima ratio političke borbe. Iako protestno nasilje iz neke perspektive može biti neopravdano, mora biti razumljivo. Važno je razumeti zbog čega se ono dešava. A dešava se reaktivno i nikako nezavisno od društveno-političkog konteksta. Ukoliko vladajuće strukture sprovode strahovladu duži vremenski period i ukoliko su svi drugi modeli političke borbe protiv strahovlade iscrpljeni, apsolutno je moguće pretpostaviti da oni koji čine opoziciju ne vide drugi izlaz u otporu vlastima do toga da pruže reaktivni otpor.
Ključno je razumeti ovaj mehanizam, kako se ne bi dopustilo stvaranje takve društvene atmosfere od strane onih koji drže sve poluge moći, u kojoj bi bilo moguće da se o nasilju kao vidu političke borbe uopšte razmišlja i da ono postane praktično ispoljeno. Bez obzira na to što stepen nasilja može biti različit, vrlo je važno da političke odluke od strane vladajućih struktura koje generišu političke procese u društvu, pa i nasilne principe vladavine u autoritarnim sistemima, budu takve da se ne ide u pravcu mogućnosti ispoljavanja reaktivnog nasilja.
Jasno da je u autoritarnim društvima to vrlo teško, jer autoritarni princip vladavine počiva na moći i goloj sili. Bez obzira što prostestno nasilje u konačnici ne garantuje postizanje određenog političkog cilja i uspeha, kada se već dogodi, onda je kasno razmišljati o tome šta se pre toga politički moglo učiniti da do njega ne dođe i da li je takav mehanizam političke borbe bio ispravan. Ali primarna odgovornost kad se već desilo mora biti na onima koji nasilje generišu.
