Najčistiji se primeri ideološkog govora sakrivaju u onim naizgled neideološkim formamatima. Pa su tako gledaoci jutarnjeg programa – a zahvaljujući hroničnoj nesanici, jedan od takvih nesretnika sam i ja – neposredno probuđeni iz narkoze lagodnog sna (osim mene) idealne žrtve kojima se pod maskom „ekspertize“ uvaljuje veoma opasna ideološka struktura. A iz zlokobne kombinacije dolazi i gotovo cinični biseri: „nekima je dobro a nekima je loše i to vam je tako“, lakonski objašnjava katastrofalno stanje u poljoprivredi predsednik saveta guvernera Narodne banke Ivan Nikolić dodajući ovu svoju minijaturu kao „uvredu na povredu“.
A samo dan ranije, gost je bio i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić koji je imao sve, samo ne poetične minijature: dobrih 16 minuta Glamočić je ređao ozbiljne powerpoint prezenatcije, istorijske preglede, vizualizacije tržišnih trendova, grafikone i dijagrame koji pokazuju koliko je mleko jeftinije kada ga prodaje Nemac, koliko Nemac nema nikakve subvencije, zašto poljoprivrednici nisu u pravu te zašto su državi vezane ruke. Performativna ofanziva u rano jutro, dakle, sve sa jednim ciljem: dokazati da je država (i) ovog puta nemoćna, da joj je arsenal ograničen, da u konačnici ipak tržište diktira outcome te da anticipira i legitimiše cinizam Ivana Nikolića, samo u znatno proširenijoj formi te i parafrazira reči sutrošnjeg gosta: „nekima je dobro nekima ne i to vam je tako“.
Izuzetna uigranost, u kojoj paradoksalno prvi gost referiše na potonjeg a potonji najavljuje prethodnog, posledica je očvrslog i sasvim stabilizovanog ideološkog i aparata i jezika u koje su članovi administracije u potpunosti ukorenjeni i iz kojeg im ne pada na pamet da izađu, automatizovanosti odgovara na upite koji dolaze iz donjih socijalnih slojeva, pa na kraju čak i izvrsne bezličnosti i amorfnosti administrativnih službenika – tolike da na kraju ni ne znate ko govori: Glamočić, Nikolić ili onaj kako-se-beše-zove premijer.
Naravno – ovog puta je u pitanju reč nešto posebnije težine posebno poslednjih nedelja (poljoprivreda) od kad su počeli ozbiljni protesti poljoprivrednika koji blokiraju regionalne puteve te time pokušavaju na svoju stranu dozvati javnost i izvršiti pritisak na administraciju. Namerno ili ne – mlekari uspešno demonstriraju nešto što mnogi priželjkuju i pokušavaju, ali nekako ne uspevaju: demonstriraju da smo zaista deo sveta.
Prvo, oni su bez mnogo modifikacija preuzeli folklor koji je do sada bio rezervisan za poljoprivrednike u Zapadnoj Evropi: teatralno i medijski pitko prosipanje mleka zarad demonstriranja njegove niske cene. U pozadini ovog folklornog elementa, međutim, stoje veoma stvarni i materijalni problemi: otkup mleka je poslednjih meseci izgleda radikalno opao, otkupna cena je poražavajuće niska (ona na rafovima nije, čisto da dodamo da smo ispratili), velike mlekare sistematski otkazuju narudžbine i bave se merenjem dare i mere te su naveliko prestale da uzimaju mleko od proizvođača do kojih im je potrebno previše benzina, ostavljajući tako manje više sve male proizvođače na cedilu. Uz to dodajmo da cena proizvodnje mleka i stvari koje su za tu proizvodnju neophodne konstantno raste, da se mlekari nalaze između čekića i nakovnja, te da jednostavno više nemaju račun da se svojom delatnošću bave.
Razrešenje još nije ni na vidiku – iako ga je ministar nekoliko puta najavljivao i objašnjavao šta je u dogovoru1: uvoz će možda minimalno biti umanjen novom regulacijom, mada podozrevam da je u centru dogovora zapravo bilo makar delimično poštovanje dosadašnjih regulativa i ništa više; otkupljivači će se naterati da privremeno nastave otkup; ministarstvo će, ako sam dobro shvatio, zamoliti velike mlekare da nastave otkup u nekim domaćinstvima; biće tu i najnovija iteracija koštunicine „kupujmo domaće“ kampanje (ovog puta patriotski konzumerizam će se zvati „100 odsto iz Srbije“) – a sve to zajedno će najverovatnije platiti država. Stoga očekivano, centralni problemi poljoprivrede nisu ič čačnuti, niti se kani da se temeljno reše – strategija je izgleda strategija krpljenja i dograđivanja na već rasklimanu konstrukciju, dakle, poprilično kilavo, privremeno, kratkotrajno i skupo.
Srce problema
Ali hajdemo u nešto zanimljivije – poljoprivrednici imaju standardni repertoar zahteva od kojih se izdvaja onaj jedini koji je strukturno neprihvatljiv: zabrana uvoza mlečnih proizvoda. Poljoprivrednici, naime, drže da „neumereni“ uvoz mleka i posebno mleka u prahu dampuje cenu mleka domaćih proizvođača do granice neisplativosti – te da je to srce problema, dokle je rešenje zabrana tog uvoza.
Ali moramo da damo istorijski kontekst: „neumereni uvoz koji dolazi i rastura jednu privrednu granu“ smo, naime već videli u svojim krajnjim dometima kad je razvalio industriju i isporučio je pomahnitalim apetitima privatizatora različitih fela. Pogledano iz rakursa dužih istorijskih i političkoekonomskih procesa: dampovanje cena mleka danas, dampovanje cena paradajza sutra, pšenice, kukuruza, šećera, ulja, cveća, voća, malina (…) i pre ili kasnije praktično svih poljoprivrednih proizvoda valja da završi sa potpuno istim posledicama: strukturnom nerentabilnošću proizvodnje, radikalnom prekarizacijom seljaštva, primoravanjem na prodaju proizvodnih kapaciteta (zemljišta, poljoprivrednih kultura i stoke), koncentracijom tih kapaciteta u što manjem broju ruku te na kraju i krajnjom pauperizacijom i transformacijom seljaštva u egzistencijalno neobezbeđenu i prekarnu masu primoranu da svoj rad prodaje na tržištu.
Drugim rečim, po poljoprivredu ovoga puta dolazi isto ono što je po ostatak industrije došlo pre nekih dve i po decenije: jeftin uvoz čini proizvodnju nerentabilnom, proizvodne jedinice (pre dvadeset pet godina to su bila neka preduzeća, danas su to porodice koje se bave poljoprivredom) propadaju ekonomski, te proizvodne kapacitete (nekad fabrike, danas su na astalu poljoprivredni kapaciteti – zemlja u prvom redu) po veoma niskim cenama kupuju oni koji popunjavaju famoznu paletu privatizatora, od kontroverznih biznismena, preko hedž fondova do privilegovanijih igrača na tržištu. I to sa posve sličnim rezultatima koji će ovoga puta biti: potpuna transformacija poljoprivredne proizvodnje, koncentracija proizvodnih kapaciteta u malom broju ruku i njena industrijalizacija.
Napokon, ispada da je domaća poljoprivreda pogubljena veoma tržišnim sredstvima i metodama a poljoprivredi glave došlo ono što je glave došlo ostatku privrede pre dve tri decenije: jeftina roba iz inostranstva koja na svojoj strani ima economy of scale i industrijalizovaniju proizvodnju. Na kraju, to i jeste konačni cilj beskonačne globalizacije proizvodnje: „slobodan uvoz“ je naime samo jedan element velikog globalnog mehanizma cirkulacije kapitala u kojem kapital ruši (administrativne, fizičke, socijalne, moralne i manje više sve ostale) granice za sebe (mada ih u isto vreme – čvršće i surovije nego ikada – uspostavlja za ljude) – ne bi li se postigao jedinstveni sinergijski efekat: da osnovni pritisak na konačne cene roba čine njihove najskuplje varijante a da u isto vreme pritisak na cene rada vrše najjeftinije forme rada (trenutno locirane na globalnome jugu).2 Odnosno, konkretni je cilj – instaliranje agrarnog kapitalizma.
Stoga su poljoprivrednici koji protestuju ovih dana načinili jednu grešku: smatraju „uvoz“ centrom svih problema, iako je on samo jedno od oružja u čitavom arsenalu njihovog razvlašćivanja (na engleskom, ovaj termin zvuči i daleko zlokobnije: „dispossession“).
Pa zato i njihova borba mora biti znatno kompleksnija i struktuiranija.
I sada moramo da kažemo, jer naš zadatak nije da stvarnost šećerimo: tvrdnje koje se čuju sa druge strane su tačne. Naša poljoprivredna proizvodnja zaista jeste neefikasna a njena industrijalizacija je rešenje. Naime, glavni razlog „neefikasnosti“ naše poljoprivrede je njena usitnjenost i skupa proizvodna jedinica (poljoprivredno gazdinstvo): ona je obično višegeneracijska struktura u kojoj se bazične potrebe svih članova moraju nekako zakrpiti. Inherentnu ekonomsku prednost, tako, imaju poljoprivredne korporacije koje porodicama svojih radnika ne moraju da obezbeđuju egzistencijalni minimum, već im isplate dogovorenu cenu, pa ako radnik iz toga može da izdržava porodicu super, ako ne može – šteta.3
Ispostavlljaju se dva rešenja: industrijalizacija – mada podsećam da „industrijalizacija“ nije jednostavno „mehanizacija“ ili „automatizacija“ proizvodnje, već uvođenje odnosa gazde i radnika na radnom mestu koje facilitira eksploataciju potonjeg. I sve uostalom ukazuje da se baš u tom pravcu ide, pa ukoliko se trendovi nastave, za nekoliko godina će svi poljoprivrednici svoju zemlju prodati i postati radna snaga, dok će neke korporacije ili pak kontroverzni biznismeni bliski vlastima nagrabiti zemlju i prostom ekonomijom eksploatacije i obima zaista imati kapaciteta da posluju profitabilno.4
Druga opcija je udruživanje i zadrugarstvo. Sami i atomizovani, poljoprivrednici sigurno neće moći izaći na kraj sa konkurencijom koja na svojoj strani ima razgranate globalne lance snabdevanja, temeljnu industrijalizaciju poljoprivredne proizvodnje, jeftiniju radnu snagu te na kraju i pomoć država kad god zatreba; pa će, žao mi je, morati ili da rade zajedno ili da propadnu.5 A rešenja se već sad naziru: jedna obrenovačka porodica kojoj je mlekara otkazala kupovinu prima narudžbine preko vajber grupe i dovozi mleko i mlečne proizvode mušterijama na kućnu adresu. Drugi su krenuli da razvijaju projekat mlekomap, treći unapređuju proizvodnju i pokreću sekundarnu obradu proizvoda, četvrti razvijaju aplikacije, websajtove, koriste se društvene mreže, uključuju se zborovi. Ukratko, dumali su i dumali i nabasali na… PKB. Izmišljotinu staru nekih osamdesetak godina pravo iz mrske Jugoslavije i još mrskijeg socijalizma.6
Pa pre nego pomislimo da je „lanac snabdevanja“ odveć nova izmišljotina – da podsetimo: PKB je bio „lanac snabdevanja“ koji je obuhvatao poljoprivrednike, proizvođače i distributere sa ciljem rešavanja jedne od kontradikcija robnonovčane proizvodnje.
I upravo se možda ovde nalazi odgovor na the pitanje: PKB i zadrugarska proizvodnja koja mu je bila jedna od osnova trebalo je da zakrpe gorepomenutu rupu: zadrugarstvo zajedno sa obezbeđivanjem dostupne hrane za neku populaciju – PKB je bio lanac vrednosti i snabdevanja sa ciljem zadovoljavanja potreba i proizvođača i šire društvene sredine. Savremeni lanci snabdevanja, sa druge strane, u fokusu imaju nešto sasvim drugo: lakonski rečeno – povećanje profita, pa njihov tretman sitnijih proizvođača em ne bi ni trebalo previše da začudi em nikakvo moljakanje od strane ministarstva neće uroditi plodom.
Drugim rečima em zabrana uvoza sama po sebi ne bi rešila problem, em je to jedina stvar koja se sigurno neće dozvoliti – pa da podsetimo da je liberalizacija prekogranične trgovine prvi i poslednji korak pri stupanju u EU – i to nije ni najmanje slučajno. Dakle, čak i ograničena regulacija uvoza će biti rešenje koje je u najboljem mogućem slučaju samo privremeno i veoma kratkotrajno, kao uostalom i sve u ovoj državi. Na kraju i apstraktniji zaključak: periferna država se bavi jedinim čime može da se bavi u datim okolnostima – seče uši i krpi dupe – sa tim da se ušiju sve manje a procepa na turu sve više i sve su ozbiljniji, ali svakako ne sme da se meša u cirkulaciju kapitala ili njegova pravila.
A pred poljoprivrednicima je izbor jednostavan: udruživanje ili propast; zadrugarstvo ili korporativizacija; „civilizacija ili varvarizam“. Pa vi vidite.
- Doduše, valja postaviti i pitanje „sa kim“? Na jednom od sastanaka sa ministrom mnogi su počeli identifikovati obrenovačke uposlenike javnog komunalnog preduzeća na primer. Pa sad vi vidite sa kim se ministar dogovarao.
- A usput, eto i krajnjeg dokaza da poljoprivrednici pripadaju svetu rada a ne kapitala te da nisu „mali kapitalisti“, kojima samo trenutno okolnosti ne idu na ruku.
- Ali, podsećamo, tražili smo (mada su to tada uglavnom tražile veoma uske socijalne grupacije, ne nužno i širi popularni pokreti. A intenzivno se radilo na tome da se stekne utisak univerzalne podrške projektu) pre nekih trideset pet godina da „budemo deo sveta“ i u tome smo i uspeli. Sad smo deo globalnog tržišta a našim poljoprivrednicima su konkurencija gigantske poljoprivredne korporacije, kao što su našim radnicima konkurencija najjeftiniji radnici u svetu. Šta smo tražili to smo i dobili. Odnosno: Srbija zaista jeste svet.
- Neposredno pre početka ratova devedesetih, u Srbiji se ljuljao mit da „Srbija može da hrani celu Evropu“. Da, pod uslovima industrijalizacije i po cenu razvlašćenja poljoprivrednika – možda zaista može. Podsećam i da se sličan mit ljuljao i u Ukrajini neposredno pre početka rata, pa vi vidite šta čeka Urajinu nakon što se rat završi. Garantovano se i u Iranu nešto slično ljuljalo do pre neki dan.
- Pritom, tu je naravno glavni problem nesolidarnosti – trenutno se u potencijalno zadrugarstvo gleda ispod oka; i zaostalih ideoloških iluzija – kao što je ona o tome da je „država problem a tržište rešenje“. Žao mi je, to ćemo jednostavno morati da prevaziđemo.
- Naravno, zarugarstvo je arhaičnije od socijalističkog projekta i pogrešno se primarno za nj vezuje: porodične zadruge su bile difolt oblik organizacije poljoprivredne proizvodnje od devetnaestog veka na ovamo – i to nije ni najmanje slučajno, jer se pokušavala zakrpiti slična rupa: ukrupniti proizvodne snage i postići ekonomiju obima.
