Ove godine Prvi maj obeležavamo u prilično specifičnim uslovima. Pandemija koronavirusa i stroge mere kontrole kretanja i okupljanja, koje su mnoge vlade nametnule, će sprečiti veliki broj prvomajskih proslava i protesta širom sveta. U Srbiji, ne samo da neće biti moguće organizovati prvomajski protest i druženja u prirodi već će većina nas praznik provesti zaključana u domovima, pod uslovom da ih imamo.
Pandemija i privredna kriza koja se iza nje sakrila su jasno pokazali koji su ljudi ugroženi. Teško je samohranoj majci koja je stavljena pred dilemu – da li da ostane kod kuće kako bi brinula o detetu i primala 60% plate niže od prosečne, ili će dete svakog dana ostavljati kod bake i deke i odlaziti u fabriku da radi rizikujući svoje i zdravlje svoje porodice. Sakupljači sekundarnih sirovina, većinom Romi i Romkinje, inače obespravljeni, bez stalnog posla, bez ugovora, bez adekvatnih uslova za život i rad – sada imaju još manje. Oni zavise od skupljanja otpada koji nose na reciklažu, međutim zbog zabrane kretanja tokom policijskog časa imaju manje vremena da prikupe dovoljno otpada a pored toga cena otkupa se gotovo prepolovila.
Mnogo je onih koji su od izbijanja epidemije koronavirusa ostali bez posla, prema nekim procenama čak 12% radnika i radnica u Srbiji. Prema poslednjim vestima samo u Nišu će bez posla ostati oko 700 tekstilnih radnica i radnika.
Vlada je očekivano odlučila da pritekne u pomoć „privredi“, s tim da ne treba imati dileme koja i čija je ta „privreda“. Paket mera neće značajno pomoći zanatlijama, malim porodičnim manufakturama i uslužnim radnjama, onim ljudima koji su zakonski prinuđeni da budu „preduzetnici“ a zapravo rmbaju kao i mnogi drugi radnici i radnice. Novac iz javnih budžeta, političari će ponovo dati onima koji su već dobili subvencije, infrastrukturu i zakonske odredbe po njihovim merilima – velikim kompanijama čiji vlasnici i menadžeri odavno broje milione.
Za radnike i radnice su ostale mrvice, licemerno obećanih 100 evra, koje će dobiti samo neki, a još uvek nije sigurno ni koja će biti „cena“ te pomoći. I kome je tih sto evra dovoljno? Ljudima su potrebne pristojne plate, stalno zaposlenje, sigurni radni uslovi i adekvatna zaštita na radu. Potrebni su im dostupno javno zdravstvo i školovanje, mogućnost obezbeđivanja krova nad glavom. Da li je vlast spremna da učini nešto konkretno po tim pitanjima?
Istorija teške borbe
Radnički i sindikalni pokret se danas nalaze u vrlo nezavidnom položaju. Infrastrukturu koju imamo tokom epidemije nije moguće u potpunosti koristiti a kolektivnu moć koju tek treba da izgradimo nije baš lako niti pokazati niti podizati u momentu kada fizičko distanciranje stoji kao imperativ očuvanja zdravlja.
Ipak, koliko god bio težak trenutak za radničku borbu, moramo razumeti da je istorija radničkog i sindikalnog pokreta istorija borbe – klasne borbe. Svaka generacija radnika se suočavala sa izuzetno teškim trenutcima, represija koju su sprovodili država i kapitalisti je ostavljala žrtve iza sebe. Samo u iskustvu radničkog pokreta na tlu Srbije možemo naći dovoljno zabeleženih teških momenata kako bismo razumeli da nam jedino ostaje da nastavimo borbu za bolji položaj radnika i radnica ma koliko okolnosti bile nepovoljne.
Radnici u Kragujevcu izlaze na ulice 1876. godine kako bi odbranili rezultate opštinskih izbora koje su liberali pokušali da ponište. Tom prilikom oni nose crveni barjak na kojem piše „Samouprava“ – demostracije je ugušila konjica. 1882. vlast optužuje socijaldemokrate i njihove radničke organizacije za učešće u pripremi „Ilkinog atentata“ i koristi tu priliku kako bi zabranila radničku štampu i zaplenila arhive radničkih organizacija. U martu 1903. godine radnici i studenti su izašli na ulicu kako bi protestovali protiv diktature Kralja Aleksandra Obrenovića – u intervenciji žandarmerije poginulo je šest osoba a nekoliko desetina ranjeno. Vojska i policija su intervenisale i tokom štrajka radnika u Šećerani na Čukarici 1907. godine i usmrtile četiri radnika a više njih ranile. Primera represije je mnogo, a spisak žrtava dug.
Još uvek imamo heroje i heroine
Danas, ne možemo biti sasvim zadovoljni sindikalnim pokretom – malo je onih koji veruju u snagu sindikata i njihovu spremnost da povedu mase nezadovoljnih radnika i radnica. Zakoni svakako ne idu u korist jačanju sindikata, međutim sindikalno organizovanje nije ni nastajalo niti se razvijalo „u skladu sa zakonima“ već upravo uprkos njima. Tokom 19. i početka 20. veka organizovano radništvo se suprotstavljalo postojećim odredbama kako bi se izborili za mogućnosti udruživanja i štrajka, kako bi poboljšali položaj radnica i radnika.
Velike sindikalne centrale danas dobijaju mrvice sa stola za kojem bogatu gozbe vode država i poslodavci. Izgradnja kolektivne moći sindikata bi omogućila radništvu da uzme veći deo tog kolača koji im i pripada.
Ovo nikako ne znači da nam sindikati danas nisu potrebni, naprotiv snažni borbeni sindikati su nam potrebniji nego ikad. Postojeće organizacije su pune pravih radničkih boraca i borkinja, one i dalje imaju značajnu infrastrukturu a u nekima se nalaze sjajne profesionalne službe koje svakodnevno vode pravne i administrativne borbe. Ipak, nešto ne štima – radnici su najčešće samo „članovi“, nemaju nikakav uticaj na politike sindikata niti ih lideri edukuju i ohrabruju da stupe u akcije. Baza je ta koja mora biti aktivna i koja čini kolektivnu moć, zadatak sindikalnih lidera je da stvore uslove za to.
Pored svih problema ni sindikati ni radnici i radnice ne odustaju od borbe. Neki su to pokazali i tokom ove krize – radnik kompanije Jure iz Rače Slaviša Pajović je priveden u policiju nakon što se ispred fabričke kapije obratio svojim kolegama i koleginicama koji su protestovali zbog insistiranja kompanije da se nastavi sa proizvodnjom iako je postojao rizik širenja zaraze. I nakon privođenja i pokretanja sudskog procesa Slaviša nije prestao da govori o problemima na poslu. Slaviša je jedan od članova sindikata u njegovoj firmi i heroj ovog Prvog maja.
Heroji su i dostavljači Glova, koje ova firma ni ne prepoznaje kao radnike, a koji su baš na početku vanrednog stanja odlučili da traže veće tarife za njihov rad. Pekari koji su obezbeđivali besplatne obroke za ugrožene dok im inspekcija nije zatvorila radnju. Sve one radnice koje su dobrovoljno šile zaštitne maske kojih nigde nije bilo – i što su neke kompanije pokušale da prikažu kao vlastitu „društvenu odgovornost“.
Aktivistkine i aktivisti Krova nad glavom i Solidarne kuhinje, nabavljaju namirnice, kuvaju i distribuiraju hranu ugroženim porodicama i beskućnicima. Oni su pokazali šta znači solidarnost na delu.
Medicinski radnici i radnice su zaista na prvoj liniji borbe protiv virusa, a tu su ostali uprkos tome što ih vlast bukvalno gura da odu preko. Decenijama se javno zdravstvo gura u propast, lekari i sestre su slabo plaćeni, a tehničke delatnosti autsorsovane, istovremeno se podstiče privatni sektor, a medicinari su prinuđeni da rade po dva posla kako bi pristojno živeli. A gde je bio taj privatni sektor tokom epidemije? Javni sektor i svi njegovi radnici i radnice – od komunalaca preko nastavnika i medicinskih sestri do šalterskih službenica – je još jednom pokazao koliko je i zašto značajan za društvo.
Ne smemo zaboraviti ni radnike i radnice Pošte koji rade svakog dana vanrednog stanja a koji su se krajem prošle godine štrajkom izborili za povećanje plata koje su daleko ispod proseka u kompaniji koja ostvaruje velike profite zahvaljujući njihovom radu. Poštari su vodili samoorganizovani štrajk iz koga je izrastao borbeni sindikat, i oni su heroji ovog Prvog maja.
Hrabari su bili i radnici namenske industrije. Aleksandar Obradović iz Krušika, koji je bio pritvoren zato što je otkrio kako se uništava jedna državna firma. I roditelji poginulog radnika Namenske iz Lučana koji nisu odustali od zahtevanja pravde za svog mrtvog sina i kad su morali da stoje pred svitom okupljenih koje je optuženi direktor organizovao da ga vređaju pred sudom. Dragan Ilić predsednik sindikalne organizacije Zastava oružje je dobio otkaz zato što je glasno govorio o problemima u poslovanju firme – vraćen je na posao nakon što su protestovale sve sindikalne centrale.
I tokom aktuelne krize i pre nje, radnici i radnice pokazuju da su oni ti koji se bore za život i opstanak društva koje kapitalizam tako temeljno uništava. Zato i ovog Prvog maja moramo biti ponosni na sve naše heroje i heroine iz radničkog pokreta. Teških momenata i agresivnih protivnika će uvek biti zato moramo raditi na izgradnji radničkog pokreta koji će biti spreman da u toj borbi pobedi.
Živeo Prvi maj!
