Tokom prethodnog vikenda, u Solunu u fabričkim halama preduzeća Viome održan je Drugi evromediteranski skup „Radnička ekonomija“ koji je okupio veliki broj samoupravnih fabričkih i zadružnih kolektiva iz Evrope i Južne Amerike.
Spisak mnogobrojnih radničkih kolektiva i drugih organizacija koje su prisustvovale ovom skupu je obuhvatao predstavnike i predstavnice inicijativa iz zemalja Južne Amerike i Evrope. U takvom okružnju su se predstavile i radničke borbe i samoupravne inicijative iz jugoslovenskog okruženja – fabrika ITAS-Prvomajska iz Ivaneca u Hrvatskoj, Dita iz Tuzle i Jugoremedija iz Zrenjanina.
Čitav skup, kojem je tokom tri dana prisustvovalo oko pet stotina ljudi, kao i dolazak delegacija iz velikog broja zemalja i njihov smeštaj u Solunu su organizovani kroz novčane samodoprinose i uz dobrovoljno angažovanje velikog broja ljudi koji su učestvovali u samoj organizaciji. Ovome su svakako najviše doprinele organizacije iz Grčke – radnički kolektiv fabrike Viome i Inicijativa solidarnosti sa fabrikom Viome – koje su koordinisale organizaciju skupa i komunikaciju sa nizom partnerskih organizacija iz Evrope i Južne Amerike.
Ideja za organizaciju ovakvog skupa nastala je na osnovu iskustava i potreba različitih radničkih i društvenih inicijativa koje širom sveta rade na stvaranju ekonomije i proizvodnih odnosa izvan kapitalističkih načelima eksploatacije. Samoupravljanje predstavlja osnovni koncept na koji se ove inicijative pozivaju, a njihove prakse uključuju i okupiranje i zauzimanje fabrika, stvaranje radničkih zadruga, mreža solidarnosti kao i razmensku ekonomiju koja počiva na solidarnim principima.
Centralna pitanja skupa, diskutovana u formi radnih stolova, ticala su se mogućnosti stvaranja fonda uzajamne pomoći i mreže saradnje radničko-samoupravnih preduzeća kao i mogućnosti stvaranja distribucijske mreže proizvoda ovih preduzeća. I pitanje demokratizacije u radu i donošenju odluka u radničko-samoupravnim preduzećima je takođe zauzimalo centralno mesto.
Na panelima su se mogla čuti iskustva o radničkim borbama i iskustvima samoupravljanja iz Grčke, Turske, Italije, Francuske i nekadašnjih Jugoslovenskih republika. Veliku pažnju je privukao i panel o radničkim borbama u Južnoj Americi a naročito je bio zanimljiv govor Huan Melčor Romana (Juan Melchor Roman) člana Meksičkog nastavničkog sindikata. Jednako posećeni su bili i panel o istorijskim poukama okupacija fabrika i radničkog samoupravljanja, kao i predstavljanje Radničke (zdravstvene) klinike koja je pokrenuta u fabrici Viome, u kojoj volonterski rade lokalni medicinski radnici a koja je otvorena kako za radnike ove firme tako i za sve druge kojima je potrebna lekarska asistencija. Od radionica, najveću pažnju je privukla ona o pitanjima budućnosti rada koju su vodile članice Brick Lane Debate kolektiva.
Ono što je posebno izdvajalo ovu konferenciju jeste način na koji je organizovano prevođenje. Naime, organizatori su se potrudili da svima bude omogućeno da govore na svom maternjem jeziku kao i da prate druga izlaganja na svom jeziku. To je na centralnim panelima iziskivalo simultano prevođenje na šest do sedam jezika. Komplikovan tehnički sistem koji je podržao ovakve zahteve je izgrađen uz minimalna sredstva na uradi sam principima i uz pomoć slobodnih softvera, dok su prevodioci, kako profesionalni, tako i amateri svoj rad besplatno uložili u ovaj poduhvat.
Koliko su slična iskustva radnika i radnica koji su dolazili iz različitih krajeva sveta govori u prilog i izjava predsednika radničkog veća fabrike ITAS, Dragutina Varge: „Svaki radnik deoničar, svaki deoničar radnik i celokupno vlasništvo u rukama radnika je model koji se ovde najviše zagovarao a koji smo mi implementirali“.
Međutim, borba je dugotrajna i mnoge inicijative ovde su tek na početku i koliko god im se činilo da su već dosta uradili, preostaje im još mnogo rada. Naravno svaka firma je specifična zbog svoje proizvodnje i mogućnosti da plasira svoje proizvode, mi smo imali osiguran plasman na tržištu pa nam je puno lakše, dok je mnogim firmama koje su ovde prisutne jako teško da se probiju i upadnu na teren velikih svetskih kompanija.
Kolektiv ITAS je značajan i po tome što je kroz saradnju s organizacijom Baza za radničku inicijativu i demokraciju (BRID), koja je bila i jedan od partnera u organizaciji skupa u Solunu, pokazao na koji način može da se uspostavi zajednička platforma radničkih kolektiva i organizacija civilnog društva. Njihovu saradnju je prokomentarisao Nikola Ptić, član BRID-a:
Iskustvo konferencije „Radnička ekonomija“ nam govori koliko su važni lokalni, odnosno nacionalni okviri. Mislim na sljedeće: na jugoslavenskom prostoru nalazimo tek nekoliko recentnih primjera pokušaja radničkog samoupravljanja u većim kolektivima (Dita, ITAS), što je svakako nedovoljno za značajnije mijenjanje ekonomskih odnosa. Pritom se ti pokušaji dešavaju nužno izolirano od društvenih pokreta ili organizacija koje djeluju na polju alternativne ekonomsko-političke produkcije. Pošto takvih primjera u našem slučaju jednostavno nema, za razliku od Grčke, Španjolske ili Latinske Amerike, te oni, u izostanku ikakve strukturne podrške od strane države, nužno mogu računati jedino na izvanjsku podršku organizacija civilnog društva ili, primjerice, sindikata. U takvom okviru, udruge i ostale lijeve organizacije vidim kao pružatelje dodatne infrastrukturne podrške pokušajima uspostave samoupravnih poduzeća, kroz osiguravanje potrebnih materijalnih i ljudskih kapaciteta za provedbu kompleksnih i zahtjevnih procesa transformacije poduzeća iz formi klasičnih dioničkih društava u radničke zadruge ili poduzeća u kojima su radnici i radnice stopostotni vlasnici dionica te uključeni u upravljačke procese. Nužno je i da u tim procesima upravo radnici budu ti koji njima upravljaju te čiji se interesi njima ostvaruju.
Proizvodnja deterdženata u Diti je veoma bliska proizvodnom programu fabrike Viome iz Soluna. Emina Busuladžić, radnica i članica veća poverilaca Dite je učestvovala na sastancima o konkretizaciji saradnje ove dve firme: „Mogućnost saradnje postoji i to nije loše, ali o tome moraju odlučiti skupštine radnika u obe firme.“ Osim toga, ona smatra da je:
Povezivanje radništva – jačanje radništva. Razmena iskustva, pa i stvaranje fonda solidarnosti je jako potrebno. Nažalost, za mnoge firme je izdvajanje dela dohotka za takav fond solidarnosti gotovo nemoguće, na primer mi u Diti radimo sa minimalnim platama kako bismo održavali proizvodnju.
Milica Lupšor, aktivistkinja udruženja Roza – za radna prava žena i Levog samita Srbije smatra da se i na ovom skupu u Solunu moglo videti da su žene još uvek u „podređenom položaju u odnosu na muškarce“.
Bilo je panelistkinja iz različitih zemalja, ali su bile nedovoljno zastupljene i najčešće su bile predstavnice zadruga i fabrika koje zapošljavaju uglavnom žene. Nije se uopšte govorilo o njihovom statusu, o problemima sa kojima se suočavaju, iako se govorilo o solidarnosti, jednakosti i samoupravljanju.
Konferencija „Radnička ekonomija“ je pokazala da postoji značajan razvoj u pogledu promišljanja i praktičnog rada na stvaranju ekonomije koja se neće bazirati na kapitalističkim principima. Ipak, kako na globalnom tako i na lokalnim nivoima ove proizvodne i razmenske mreže još uvek predstavljaju suviše mali procenat kako bi mogle izbeći uticaje kapitalističkog tržišta i značajnije ga ugrozile. Takva pozicija otvara i niz pitanja, među kojima su i ona o odnosu spram države, javnog sektora i sindikalnih centrala, koja i dalje traže jasnija rešenja i određenja.
Sledeći skup „Radnička ekonomija“ će biti održan u Italiji u okupiranoj fabrici Ri.Maflow iz Milana.
