Povodom nove knjige izdavačke kuće Mostart Jugoslavija, „Herman, Quo vadimus“ posvećene međuratnom marksisti, radničkom intelektualcu, članu Komunističke partije Jugoslavije, Bogomiru Hermanu, ilegalnog imena „Miškec“, razgovaramo sa istoričarem Stefanom Gužvicom, ko-urednikom knjige i autorom jednog od tekstova u knjizi pod nazivom „Bogomir Herman: kritička misao radničkog intelektualca“.
Ova izvanredna knjiga, koja obiluje memoarskom i arhivskom građom, pruža uvid ne samo u život i rad njenog glavnog protagoniste, čuvenog „A.B.C. / B.H.M.“ u sukobu na (književnoj) levici, već nas vraća u kompleksan i pregnantan svet radničkog pokreta i njegove bogate međuratne istorije. Kako i sam Gužvica naglašava, cilj ove knjige je svojevrsna istorijska i intelektualna rehabilitacija Hermana, ali i medotološka smernica „za povratak na materijalistički pogled na društvo kakav je marksizam nudio na svom vrhuncu“.
Sa Stefanom Gužvicom smo razgovarali o namerama koje stoje iza objavljivanja ove knjige, o tome ko je bio Bogomir Herman i zbog čega je važno sagledati njegovo mesto i ulogu u međuratnom radničkom pokretu, zbog čega je on važna figura u čuvenom „sukobu na književnoj levici“, te zašto i na koji način treba ponovo iščitati njegov rad i iznova valorizovati njegov celokupan doprinos marksističkoj misli u Jugoslaviji.
Za početak bi mogao da nam kažeš odakle ideja za ovu knjigu, čija je inicijativa bila i kako ste došli do memoarske i arhivske građe?
Dakle, sa jedne strane inicijativa je Dragana Stojkovića, urednika i vlasnika izdavačke kuće Mostart Jugoslavija. Sa druge, Maje Herman Sekulić, ćerke Bogomira Hermana, budući da je ona već neko vreme tražila izdavača za memoarski rukopis njene majke posvećen Bogomiru.
Dragan je došao kod mene znajući da imamo zajedničke interese za marksizam i marksističku misao u vezi sa međuratnim periodom. Pitao me je: „Da li ti znači nešto ime Bogomir Herman?“, i ja sam se odmah oduševio. Tako da sam već bio otvoren za sve. Početna ideja je bila da to budu materijali koje je prikupila Maja, sećanje Ljiljanino (Hermanove supruge, prim.ured.), Bogomirovi dokumenti, njegova partijska autobiografija koju piše u oslobođenom Otočcu, kao i njegov tekst „Quo vadis, Krleža“. Draganu sam tada rekao: „To je super, ali hajde da vidimo šta je on još pisao“.
Jer, ne treba ga svesti – i to je najveći problem, što je do sada u istoriografiji svođen samo na antagonistu u sukobu na levici – već je potrebno da šire sagledamo njegovu misao i napravimo intelektualnu rehabilitaciju njega, ali kroz njega i osnovicu rehabilitacije međuratne marksističke misli.
Za naše čitaoce i čitateljke, kako bi se uputili u kompleksni svet diskusija koje su se vodile oko „sukoba na levici“, volela bih da nam ukratko predstaviš ko je bio Bogomir Herman?
Bogomir Herman je bio komunista iz Vukovara. Bio je, kako ga nazivam u biografskom članku koji sam pisao u knjizi – „radnički intelektualac“, čovek koji je završio četiri razreda osnovne škole i odmah bio primoran da radi, što je opet bitan detalj koji izostaje iz sećanja na monarhije do 1945. godine – da su deca često vrlo rano počinjala da rade, pa tako i on.
Herman je zapravo bio među srećnijima, jer nije poslat u fabriku već je radio kao pisar kod advokata. Bio je očigledno inteligentan i talentovan, i to se vrlo rano prepoznalo. Nemamo neke naznake da je bio nešto politički aktivan do Prvog svetskog rata. U ovom ratu je mobilisan, našao se na Istočnom frontu, gde je prihvatio ideje boljševizma. Poput desetine hiljada zarobljenika sa područja Austro-ugarske, koji su potreseni posledicama Prvog svetskog rata, postao je komunista. Dakle, to je bio jedan sveopšti društveni proces. Poslati su u rat sa lažnim obećanjem da će to biti rat koji će okončati sve ratove. Shvatili su da su u klanici, i onda su se priklonili ideji koja je trebalo zapravo da okonča sve ratove, time što će okončati klasne tenzije, i imperijalističko nadmetanje među državama.
U kom pravcu se, potom, razvija Hermanov život?
Dolazi u Vukovar vrlo brzo, već 1918. nakon zaključivanja mira u Brest-Litovsku. Postaje jedan od partijskih prvaka, jedno vreme čak i urednik vukovarskih novina KPJ. U tom trenutku Vukovar je jedno od mesta u Jugoslaviji gde je komunistički pokret najjači, tako da imaju polovinu mesta u gradskom veću. Pokret je i inače bio jak u urbanim sredinama. Ne dobijaju mesto gradonačelnika samo iz razloga što država to ne da. Bogomirov brat je, takođe, član gradskog veća. U to vreme Bogomir već počinje da se bavi ozbiljnijim intelektualnim radom. Piše propagandne članke ali i članke koji na jednostavan način pokušavaju da objasne globalnu situaciju radništvu.
Nakon zabrane partije, tokom dvadesetih, on je deo legalnog krila partije. On učestvuje u izbornoj kampanji koju sprovodi Nezavisna radnička partija Jugoslavije, koja funkcioniše legalno neko vreme, ali njega konstantno hapse i proganjaju. U to vreme on postaje deo tzv. „desne” frakcije KPJ, što znači da je on protivnik prava naroda na samoopredeljenje do ocepljenja, što je za komuniste bio nekako most ka seljačkom pokretu. On smatra da se potenciranjem prava na samoopredeljenje ne privlači seljaštvo nego se cela javna sfera okreće više ka nacionalizmu i da će to škoditi klasnoj borbi. Kao pristalica desne frakcije se i udaljava od partije krajem dvadesetih godina, kada je pobedila tzv. „antifrakcijska” linija, i vođa desne frakcije, koji je bio njegov bliski saradnik, Sima Marković, je izbačen iz partije.
Tokom tridesetih se sve više posvećuje intelektualnom radu, tada dobija stalno zaposlenje, i to je ono što stalno naglašava, to mu je omogućilo da se posveti intelektualnom radu; odlazi za Beograd, postaje blizak prijatelj Pavlu Bihaliju i krugu oko Nolita. Tokom tridesetih njega kao i druge iz Nolita počinje da bije glas da je trockista, da bi četrdesetih, nakon Rezolucije Informbiroa, završio na Golom otoku, kao staljinista. I te dve stvari su glavni razlog zašto malo ljudi zna za njega danas.
Ipak, poenta je u tome da on nije bio ni trockista ni staljinista, bio je protivnik staljinističkih čistki.
U pomenutom biografskom tekstu koji si pisao Bogomira Hermana definišeš kao „proleterskog kosmopolitu“ ali i kao gramšijevskog „organskog intelektualca”. Zbog čega?
Prvi izraz koji koristim, „proleterski kosmopolita“, koji preuzimam od istoričara radničkog pokreta iz Amerike, Džejmsa Bereta, sličan je Gramšijevoj ideji „organskog intelektualca“. Proleterski kosmopolita podrazumeva čoveka koji potiče iz jedne periferne sredine, ali kroz povezanost sa radničkim pokretom uspeva ne samo da stekne vrhunsko obrazovanje, nego i jedan veoma širok pogled na svet. Znači, proleterski kosmopoliti kroz učešće u radničkom pokretu povezuju svoju situaciju, svoje probleme koje imaju na radnim mestima, sa globalnim dešavanjima. Oni prate i borbe u Rusiji, i Nemačkoj, i generalno širom sveta. Kasnije počinju aktivnije da prate i kolonijalne borbe i njihovi horizonti se jednostavno šire.
Sa druge strane, Gramšijev organski intelektualac podrazumeva nekog ko potiče iz radničke klase i postaje na neki način tribun svoje klase. Tokom dvadesetih Herman je baš to. On je čovek koji agituje, drži govore po selima, i koji na kraju krajeva priča tim jezikom. Njegovo znanje i iskustvo je neposredno. On sam je iz radničke porodice, on razume te probleme i nalazi način da ih iskomunicira. I upravo u tome leži velika popularnost i njega kao ličnosti u tom kraju tokom dvadesetih, ali i komunističke ideje kao takve, jer je partija u tom trenutku prepuna proleterskih kosmopolita i organskih intelektualaca.
Iz savremene perspektive to je teško zamisliva situacija. Na koji je način tadašnji radnički pokret ne samo njemu, nego mnogima, omogućio takvo emancipovanje?
Tadašnji radnički pokret je obuhvatao niz paralelnih institucija u društvu koje je u velikoj meri onemogućavalo društveno napredovanje. I danas imamo društvo koje nije meritokratsko, ali tada su strukturne prepreke bile još intenzivnije. Počevši od toga da neko završi u fabrici sa dvanaest godina, do toga da je u Kraljevini Jugoslaviji đacima tehničkih škola bilo zabranjeno da upisuju fakultete. Samo deca koja su išla u gimnaziju su mogla da upišu fakultet, a to su bila deca iz građanskih porodica. Dakle, klasne nejednakosti su bile ogromne, ali je postojao i radnički pokret kao put ka emancipaciji.
Treba dodati i da je tadašnji radnički pokret imao ozbiljnu infrastrukturu, svoje „neformalne” škole, biblioteke, političke edukatore i organizatore.
Tačno tako. U Vukovaru je i dan danas jedna od dominantnijih zgrada u centru grada Radnički dom, u kojem je osnovana Komunistička partija Jugoslavije. Prvo, to je jedna velelepna zgrada koja je pre toga bila hotel. Sama činjenica da je radnički pokret mogao da priušti takvu zgradu nije mala stvar. Pokret nije imao jednog bogatog mecenu, već ljude koji su se sami skupili, dali pare, i pretvorili taj bivši hotel u Radnički dom. Isto tako su oni prikupljali knjige, organizovali škole… Na kraju krajeva, neko poput Hermana je posredno dolazio do toga da ne samo da može da uči u takvim mestima, već i da sam može da bude predavač.
Ovde je, recimo, zanimljivo pomenuti slučaj Tita za kojeg su bile vezane različite teorije (zavere) da je bio plemić, da je bio ovo, da je bio ono. Takve priče potiču upravo od te elitističke predrasude da radnik ne može da se emancipuje. A imamo milion takvih slučajeva. Recimo, Blagoje Parović koji je bio obućar, njegova izabrana dela su još u Jugoslaviji objavljena, bio je veoma kvalitetan mislilac, imao je čak izlaganje o sindikalnom pitanju na kongresu Kominterne; Dragiša Lapčević, koji je bio začetnik marksizma kod nas, bio je pekarski pomoćnik po zanimanju; Milka Žicina, jedna od najznačajnijih književnica međuratnog perioda, pripadnica feminističke socijalne literature, bila je sobarica i spremačica, kasnije daktilografkinja i sindikalna radnica. Dakle, Tito nije uopšte izvanredan po tome. Jeste izvanredna ličnost – imao je organizacijske sposobnosti, politički je bio veoma sposoban, ali činjenica je da radnik koji stekne sofisticirana znanja o svetu u tom trenutku uopšte nije jedna neobična stvar. Štaviše, to je jedna jako česta i jako opasna stvar za vlast u tom trenutku, i zato postoji tako raširena represija nad radničkim pokretom.
Ipak, Herman je široj javnosti isključivo poznat po tom famoznom sukobu sa Miroslavom Krležom, kako kažeš, kao „glavni negativac“. Tu je problem i posleratne revizije istorije Komunističke partije Jugoslavije, o čemu i sam pišeš?
To je dosta zanimljiva priča. U većini članaka nakon 1945. godine on jeste glavni negativac. Mislim, potpuno nevezano za to što je bio na Golom otoku, već zbog činjenice da je Krleža imao taj položaj koji je imao u jugoslovenskom društvu. Autori Krležu smatraju za neki standard, i svakog ko se usudio da kritikuje Krležu smatraju za dogmatu koji napada iz neopravdanih razloga.
Pored toga mislim da je tu dosta bitan momenat i svojevrsni trijumf humanističkog marksizma u Jugoslaviji koji na mnoge načine napušta materijalističku analizu zarad humanističke, i samim tim i Krleža koji prolazi kroz isti taj proces tokom tridesetih, mnogima od tih autora je kao njihov predak i idejni začetnik. I onda kada neko poput Hermana napiše kritiku Krleže, koja je već tada dočekana kao jako oštra kritika, on deluje kao neki dogmatski staljinistički „ždanovljevac“.
I čitava poenta ove rehabilitacije Hermana je da se pokaže da on nije bio nikakav jugoslovenski Ždanov, štaviše, da nije bio staljinista, nego je jednostavno pokušavao da književnost postavi na jednu materijalističku osnovu, i to je rađeno u skladu sa Kongresom proleterskih pisaca u Harkovu, 1930. godine. Ono što je bitno naglasiti je da, iako se on održava u Harkovu, to nije jednostavno nametanje od tada rastućeg staljinizma u SSSR-u, to je tada jedan globalni trend. Ideja socijalne književnosti kao takve je trend koji je paralelno postojao i u Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama, u Francuskoj. Svi ti pisci dolaze u Harkov da bi zajedno napisali taj manifest. Od jugoslovena je tu i Oto Bihalji Merin. Tako da Herman piše na talasu te borbe za socijalnu književnost, u momentu kada misli da sam Krleža odlazi od svoje ranije tendencije ka socijalnoj književnosti i prelazi u svojevrsni larpurlartizam.
No, oni koji se iole bave ovom temom, kada danas pročitaju Hermanov polemički tekst „Quo vadis, Krleža?“, napisan kao reakciju na Krležin čuveni tekst „Predgovor Podravskim motivima Krste Hegedušića“, mogu uvideti širinu njegovog znanja, kao i precizno i argumentovano seciranje Krležinih, začuđujuće opskurnih buržoaskih stavova o umetnosti i njenoj društvenoj funkciji?
Bez sumnje Herman je vrlo oštar prema Krleži u tom tekstu. Istovremeno, to je njegov polemički stil. Zato smo objavili u knjizi i druge njegove tekstove koji pokazuju upravo to, on jednako oštro kritikuje recimo Milana Durmana, sa kojim ostaje prijatelj nakon toga i uprkos tome. Isto tako kritikuje mnoge druge autore. Sigurno neprijateljski kritikuje Miloša Crnjanskog, recimo. Ali kritička oštrica je tu i takav način polemike je tu bez obzira da li on kritikuje nekog za koga smatra da mu je veoma blizak, poput Durmana, nekoga za koga misli da mu je ranije bio blizak, a više nije, poput Krleže, i nekog ko mu je politički protivnik poput Crnjanskog. Tako da tek kroz čitanje drugih tekstova mi možemo da uvidimo da on nije jednostavno neki pretenciozni lik koji se pojavljuje niotkud da izvređa Krležu i onda nestaje.
Istovremeno, Herman u tekstu naglašava i podseća na značaj Krležinog rada u razvoju „progresivnih snaga naše sredine“ i ne zaboravlja „šta je Krležino pero učinilo na našem književnom polju“.
Tačno tako. Zapravo, Hermanova polemika dosta podseća generalno na marksističke polemike tog doba, čak iz doba Druge internacionale. Recimo, kada se čitaju polemike Lenjina i Roze Luksemburg, one isto tako zvuče: najgore kritike jedno drugom upute, i onda u zadnja dva, tri pasusa nahvale tu osobu. To isto radi Herman s Krležom. Nekako se i javila percepcija da on na kraju reda radi hvali Krležu, ali mislim da nije slučajno što je odlučio baš na kraju u zaključku da kaže koliko je Krleža bitan i da nije poenta u tome da socijalna književnost može bez Krleže već da je socijalna književnost na gubitku ukoliko joj se Krleža ne pridruži. Na kraju krajeva, on je ta generacija. Meni „Hrvatski bog Mars“ odmah pada na pamet, ne znam da li je to Herman čitao, pretpostavljam da jeste, ali cela ta njegova generacija koja je prošla Prvi svetski rat i koja se okrenula marksizmu, njima je to bilo kao lektira.
Krleža je i sam prošao strahote Prvog svetskog rata, kao i Herman?
Da, i to je upravo i ono što je Herman želeo od književnosti. Onaj koji je prošao kroz ta iskustva daje glas milionima koji su prošli kroz slična iskustva. I upravo je to trebalo da bude poenta socijalne književnosti, ne samo za rat, nego i za položaj radništva u fabrikama, položaj seljaštva i tako dalje. A njemu se čini da Krleža tokom tridesetih od toga diže ruke. I upravo zbog toga on ima problem s Krležom i zato kaže: „Sa Krležom ili bez Krleže, a ako ustreba i protiv njega!“. Jer je on i dalje krležijanac iz dvadesetih a ne krležijanac iz 1934.
U proučavanju sukoba na „književnoj“ levici, često se previđa politička pozadina sukoba, naročito između Krleže i partijskog vrha. Reci nam nešto o tome.
Da, to je drugi deo problema. Bila su, na neki način, dva sukoba na levici koji su bili deo istog procesa. Jedan sukob, koji otvara, neko bi rekao, već Krleža sa „Podravskim motivima“, ali i Herman 1933. sa tekstom „Quo vadis, Krleža” se odnosio na pitanje socijalne književnosti, da bi četiri-pet godina kasnije sukob bio zapravo oko staljinovih čistki koje Partija brani i mora da ih brani. A Krleža, kojem lični prijatelji iz detinjstva, poput Đure Cvijića i Kamila Horvatina, umiru u SSSR to jednostavno ne može da odbrani, njemu je to neodbranjivo.
Međutim, između ta dva sukoba, i tokom oba sukoba, Partija pokušava da zadrži Krležu na svojoj strani, upravo zbog toga što je njegova reputacija toliko velika i bitna. I tu, na neki način, već 1934/35. Herman postaje svojevrsni žrtveni jarac. Zato što sama partija, to jest, Milan Gorkić, potpisan kao „Grupa ljubitelja socijalne literature” piše članak koji je na neki način damage control. Znači, on pokušava da ublaži ono što je Herman rekao i da kaže da ne treba toliko oštro napadati Krležu, on je ipak drug.
To je ono što se vodi kroz cele tridesete. I u jeku čistki, Tito, koji tada postaje generalni sekretar KPJ (1938/39.) se sastaje sa Krležom, kao poznatim javnim kritičarem moskovskih procesa i Tito ne krije to. Njegovi izveštaji Komunističkoj internacionali su eksplicitni o tome da se on sastaje sa njim, i to je nešto što Kominterna ohrabruje. Zato što je poenta da Krležu ne treba otuđiti, već ga treba, kako znamo i umemo, sačuvati za komunistički pokret. I kada god pokušavaju da se približe Krleži, koriste Hermana kao negativni primer. „Da, mi Krležu i dalje kritikujemo, ali on je i dalje drug, a evo kako ne treba“.
Tome dodatno doprinosi činjenica da Herman, privatno, ne javno, takođe počinje da kritikuje moskovske procese, te dobija epitet trockiste.
Herman je u tom sukobu optuživan za dogmatizam, „ždanovizam“, „staljinizam“ kao što si i sam već pomenuo. Ipak ova knjiga pokazuje da je on bio jedan od retkih članova partije koji se već krajem dvadesetih i početkom tridesetih usprotivio Staljinovoj politici i čistkama.
To je opet deo Hermanovog života kao proleterskog kosmopolite. On prati sva ta dešavanja i vidi da nešto očigledno nije u redu sa Komunističkom internacionalom, i da ona sve više i više postaje oruđe spoljnopolitičkih interesa sovjetskog saveza umesto da bude štab svetske revolucije. Tako da se on sigurno ne bi distancirao od partije dvadesetih, ali početkom tridesetih uviđa da postoje ozbiljni problemi u načinu funkcionisanja KPJ i Kominterne kao celine.
Ipak, njegova kritika je i dalje uvek marksistička. Dakle, ono što njemu smeta je ubistvo one stare garde KPJ i boljševičke partije i zapravo Komunističke internacionale. I to je momenat gde on pravi najozbiljniji raskid sa partijom i to postaje jedan od većih momenata traume za komuniste tog perioda. Međutim, vrlo malo njih je napustilo komunizam u tom periodu. Pa i sam Herman pominje da je pokušao da se domogne Španije, kao dobrovoljac, da učestvuje u španskom građanskom ratu, zajedno sa suprugom. Činjenica da on to radi bez pominjanja partije govori da je od partije digao ruke, ali nije od revolucije niti od antifašizma. On je definitivno neko ko je u tom trenutku marksista, pokušava da održi kritičku oštricu marksizma, u momentu u kom vidi da marksizam u SSSR-u pada u dogmu. Dakle on sam ne može biti smatran za dogmatu.
Hermana su optuživali i za njegov trockizam. Svoj tekst posvećuješ i demistifikovanju tih optužbi?
Herman je definitivno bio upoznat sa mišlju Trockog. Jedan golootočanin, Dimitrije Stanisavljević Krka, kaže da su trockističke ideje do Hermana zapravo došle preko Ota Bihaljija. Međutim, sam Bihalji opet nikad ne izlazi javno sa tim idejama. Štaviše, radi u frontovskoj organizaciji Kominterne u Parizu, polovinom tridesetih. Ali, definitivno, Herman je jedan od tih ljudi koji je, čak i kad se razočarao u Staljina, pokušavao da održi marksističku kritiku onoga što se dešava.
Tako da, po svemu sudeći, on nije nužno bio povezan sa ionako malim trockističkim grupama u Jugoslaviji. Video je da nešto nije u redu u Sovjetskom Savezu, ali nije smatrao da je smisleno ići protiv, u tom trenutku, jedine radničke države na svetu, jer je mislio da bi tako nešto bilo pogubno i za buduću revoluciju i za borbu protiv fašizma.
Međutim, ono gde se zaista vidi da je on bio upoznat sa trockističkim kritikama je njegova autobiografija pisana u oslobođenom Otočcu kada je prešao u partizane, gde on u suštini iznosi trockističku kritiku narodnog fronta, kao klasne saradnje sa buržoazijom. Međutim, on dolazi na slobodnu teritoriju, kaže, čitao sam neke proglase, kada sam došao do nekih letaka i to mi je sve delovalo kao da se svi borimo protiv fašizma, ali posle rata će biti isti sistem, i to me je jako razočaralo. „Ali onda sam došao u Otočac i šta vidim, vidim sovjete“, misleći na radnička veća, konkretno na narodnooslobodilačke odbore kao privremene organe vlasti. I on kaže to, definitivno, na oslobođenim teritorijama se gradi novi svet u smislu organizacije ekonomskog života, preuzimanja fabrika, davanja stanova sirotinji, ljudima koji su ostali bez krova nad glavom, i u smislu kulturnog života, propagande. Tako da je on, svojim dolaskom na slobodnu teritoriju, oduševljen linijom Komunističke partije Jugoslavije, za koju je smatrao da je bila manje revolucionarna nego što je zapravo bila. Za šta bih čak rekao i da je povezano sa sukobom Tita i Staljina, na jednom makro nivou, zato što je generalno tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji problem u komunikaciji na liniji Vrhovni štab – Moskva upravo u tome što Vrhovni štab uvek gura revolucionarniju politiku od one koju Moskva zahteva na terenu.
Reci nam nešto i o njegovoj značajnoj saradnji sa braćom Bihali, koja je bila njegova uloga u izgradnji i razvoju Nolita?
Velika je šteta što nema nekih izvora o tome kako oni stupaju u kontakt, makar ja nisam mogao da ih pronađem, a to me jako zanima. Ipak, u velikom broju publikacija o Pavlu Bihaliju konkretno se spominje da je Herman bio jedan od njegovih najbližih prijatelja, čak i svojevrsni mentor. Tako da, politički, Pavle Bihali se u velikoj meri ravnao prema onome što je zaključivao u svojim diskusijama sa Hermanom.
Herman je od samog početka izgradnje Nolita uključen u te procese, na kraju se, početkom tridesetih, i seli u Beograd. Između ostalog, radi i kao prevodilac za Nolit. Nažalost, nismo naišli ni na kakvu književnost koju je pisao, ali je očigledno mnogo prevodio i bavio se pitanjima, recimo, kako bi trebalo da izgleda jedan savremeni socijalni roman. To je jedan od glavnih izvora afiniteta između njega i Pavla Bihalija.
Takođe me zanima i kakav je bio odnos Hermana i Oto Bihalji Merina. Oto je bio prvo u Berlinu, pa u Parizu, tamo je povezan i sa Vilijem Micenbergom, nemačkim komunistom i izdavačem, koji će na sličan način kao i Herman, samo javno, raskinuti sa komunističkim pokretom zbog čistki. A očigledno je i pre toga imao ozbiljne sumnje u ispravnost linije. Tako da tu postoji još mesta za istraživanje te tematike, mislim da se radi o jednoj očigledno transnacionalnoj intelektualnoj i književnoj mreži u kojoj su braća Bihali i Herman bitan deo. Ali svakako jedna od bitnih ideja ove knjige je da nije na sve odgovoreno, i da se nadamo da ćemo podstaći ljude na dalja istraživanja.
Nakon povlačenja iz političkog života bavio se, između ostalog, i prevođenjem. Njegova žena Ljiljana (Lily), čiji su memoari napisani 1989. godine, i koji su sastavni deo ove knjige, govori o simboličkoj vezi sa knjigama koje je prevodio a koje su obeležile početak i kraj njegove prevodilačke aktivnosti. Radi se o romanima „Sama” poznate američke komunistkinje, književnice i novinarke, Agnes Smedli (Agnes Smedley) i Kafkinom „Procesu“, koji on prevodi nakon povratka sa Golog otoka.
To je na neki način jako lepa iako tragična simbolika. Ovde se ulazi već u polje kontradikcije jugoslovenske poststaljinističke modernizacije, gde, nakon puštanja sa Golog otoka, taj čovek je, na neki način, relativno govoreći, društveno rehabilitovan. Sigurno da je on recimo hteo da predaje na Univerzitetu, to mu ne bi dozvolili, ali je sa tim kvalitetima mogao u nekom trenutku da dobije posao na nekom naučnom institutu, što se i desilo nekim golootočanima. Međutim, njegovo psihičko i fizičko zdravlje je počelo dosta naglo da se pogoršava, i sve više se povlačio. Pri kraju života se čak vratio u Vukovar.
Zbog čega biva procesuiran i poslat na Goli otok?
Pokušao sam da dođem do nekih detaljnijih dokumenata o tome u fondu BIA u Arhivu Srbije. Nažalost, nisam našao puno, jer je dosta građe tamo još uvek nesređeno. A dosta i nedostupno. Međutim, ono što se spominje u većini memoarskih zapisa je da ga je zapravo kontaktirao Ljuba Radovanović, koji je bio profesor po struci, i koji je sa njim bio blizak još od ranih dvadesetih, i bio je jedan od viđenijih članova desne frakcije, sa Simom Markovićem. I oni su, kada je počela represija starih članova partije, uradili ono što su radili i ranije, tokom dvadesetih. I što je i tada bilo opasno. A to je, da za uhapšene drugove i drugarice revolucionare skupljaju crvenu pomoć, odnosno, novčane priloge za porodicu, hranu, potrepštine, itd. Izgleda da su Ljuba Radovanović i Herman počeli to da rade i za uhapšene golootočane, te su zbog toga pali pod sumnju da su oni sami pristalice Rezolucije Informbiroa. Tako je Herman završio na Golom otoku.
Još jedan aspekt njegovih aktivnosti i rada je zaboravljen a vredan pažnje: njegovo znanje u vezi sa ekonomskim pitanjima. Njegova supruga pominje da su ga i Kidrič i Kardelj nakon rata konsultovali i tražili od njega da napravi studiju o nacionalizaciji i agrarnoj reformi?
Da, on prevodi i ekonomsku istoriju i druga teorijska dela vezana za marksizam. Tako je preveo i poneka od dela Lenjina na srpskohrvatski, kao i neke radove Filipa Filipovića pisane na ruskom jeziku, koji će se potom, osamdesetih, naći u njegovim sabranim delima. A prevodi i „Opštu privrednu istoriju“ Hajnriha Kunova. I tu zapravo počinju stvari koje nam fale i za koje se nadamo da ćemo ih videti u budućnosti, da će ugledati svetlost dana. Sada nije bilo vremena da se po arhivama u Ljubljani traži, ili u Arhivu Jugoslavije. Pitanje ostaje da li se tu nalazi nekakav Memorandum Bogomira Hermana o ekonomskim pitanjima upućenim Kardelju i Kidriču.
Pored toga, postoji još nekoliko stvari, recimo, sećanje nije samo Ljiljanino. U jednom trenutku ona citira izvod iz njegovih sećanja na Vukovar pod okupacijom i vukovarski slikar Brane Crlenjak spominje da su se ona čuvala u Gradskom muzeju u Vukovaru. Njih smo kontaktirali, oni ne znaju gde je to danas i da li je to uopšte preživelo opsadu Vukovara ’91. godine.
Objavljeni Hermanov pogovor „Opštoj privrednoj istoriji“ trebalo je zapravo da bude predgovor od više od sto strana, da bi zbog prostora uz knjigu objavili svega desetak. Hermanu je bilo jako krivo zbog toga, jer je njegova motivacija bila da ponovo polemički brani marksizam. Kunov je bio socijaldemokrata, i bitan ekonomski mislilac, a dok je prevodio, Herman je paralelno pravio marksističku kritiku Kunova, i hteo je da ta marksistička kritika ide uz delo, kako jugoslovenski čitaoci ne bi, na neki način, zalutali i nekritički prihvatili reformističku privrednu istoriju.
Kako Ljiljana opisuje u pomenutim memoarima, a i ti spominješ taj događaj – Krleža i Herman se sreću nakon rata, dolazi do „pomirenja“ između njih dvojice. Tome je posredovao Hugo Klajn?
Mislim da je Krleža bio duboko uvređen i povređen tim Hermanovim tekstom. Na kraju krajeva on je tada napadan sa svih strana, napadali su ga klerikalci i liberali, i odjednom u toj situaciji doživi i kritiku s leva. Pritom, kao neko ko je svestan reputacije i društvene uloge koje ima, sigurno mu nije bilo pravo. Istovremeno, gleda na Hermana paternalistički, ali i saosećajno, jer vidi da ga, iako je dobio državnu službu i bio u partizanima, ne tretiraju nužno mnogo bolje nego njega samog koji je rat proveo u Zagrebu i nije se usudio da ode u partizane. Mislim da koristi metaforu „brodolomnika“ za obojicu, i tu vidimo izvesno saosećanje ali ne i želju da postane prijatelj s Hermanom.
Dodatno, čini se da Krleža ima ipak veće razumevanje za nekog ko ga je kritikovao na polju socijalne književnosti, nego za nekoga ko ga je kritikovao pet godina kasnije a po partijskim direktivama i zbog odbrane staljinizma.
Za kraj, govoriš da novo čitanje političkih pozicija i aktivnosti Hermana mogu da nam donesu novu perspektivu „odozdo“ o istoriji levice, Komunističke partije Jugoslavije, te generalno nove istorije radničkog pokreta u međuratnom periodu – kao, kako kažeš „putokaza za budućnost“?
To smatram prvenstveno zato što je marksizam metod. I jedna negativna tendencija koja je počela da se razvija već u Sovjetskom savezu, malo nakon Lenjinove smrti je bila da se marksizam pretvara u skoro kvaziteološku dogmu, gde se istinitost ili netačnost tvrdnje utvrđuje referiranjem na pisanja odabranog autoriteta. U klasično doba to su bili Lenjin i Staljin, u današnjim organizacijama koje sebe smatraju marksističkim to mogu biti Trocki i Mao, ali bez razumevanja. Čitajući te tekstove, mi moramo shvatiti kontekst u kojem su oni nastali i način na koji je tekst u tom trenutku interpretiran. Jer taj način na koji je on interpretiran nam daje alate za današnju interpretaciju savremenog sveta. Dakle, ne ponavljanje njihovih slogana, niti ponavljanje njihovih gledišta iz prošlosti, nego naprotiv, razumevanje metoda i kroz metod shvatanje kako bismo danas pravilno marksistički, dakle, naučno, interpretirali društvo.
Ako mogu da iskoristim jedan primer za to, koji nije potpuno vezan za Hermana. Recimo, debata Lenjina i Roze Luksemburg o nacionalnom pitanju. Kada se radi o 1917/18. godini, kada oni polemišu, Lenjin je u pravu, a kada se radi o savremenom svetu, Luksemburg je u pravu. Zato što su se materijalne okolnosti jednostavno promenile. I kada Lenjin piše o nacionalnom pitanju, on ima ideju samoopredeljenja kao platforme koja je zapravo izraz klasnog interesa seljaštva u nerazvijenim državama. Danas takva, klasna, osnova nacionalnog pitanja iz Lenjinovog vremena ne postoji.
Marksizam mora biti alat za razumevanje društva, a ne set parola niti sekularna sholastika. Njegov uspeh u prvoj polovini 20. veka proizašao je upravo iz takvog pristupa, a Herman je jedna od mnogih izuzetnih ličnosti tog doba koje su oličavale kritički marksistički pristup. Zapravo, prvi nacrt mog rada opisivao ga je kao „kritičkog marksistu“, ali smo se Dragan i ja složili da je to pleonazam. Uprkos tome, nakon iskustva dvadesetog veka i proteklih trideset godina lutanja levice, neophodno je iznova podsećati na kritičku oštricu marksizma. Knjiga o Hermanu je doprinos obnovi marksizma i podsetnik na, od marksizma nerazdvojnu, nužnost kritičke misli.
