Nakon vrlo zahtevne faze same trudnoće, skoro pa sigurno traumatičnog porođaja u Srbiji (sem ukoliko nemate debelu vezu, ali u tom slučaju ovaj tekst i ne čitate), perioda prilagođavanja ulozi majke, kao i frontalnih borbi s prepametnim nam roditeljima koji unose i svoja očekivanja, ostaje li vremena i snage za intimu? Očevi takođe treba da prihvate novostečene odgovornosti, izbore se sa svojim demonima dečaštva, pokažu zrelost u preuzimanju nove uloge i prevladaju strah od promena koje primećuju kod partnerke.
Kome je uopšte palo na pamet da se deca mogu odgajati samo u socijalnim jedinicama zvanim – porodica? Istorijski gledano, termin „patrijarhalna porodica“ na početku je označavao tip porodice seljaka s privatnim poljoprivrednim posedom, u kojoj je vladao princip starešinstva, a uloge su strogo bile podeljene i određene biološkim kriterijumima. Takvo je bilo vreme, i jedini relevantan način opstanka u zapadnoj civilizaciji. Naravno, znamo da je ovaj način funkcionisanja danas mahom prisutan samo simbolički, ne toliko često i strukturno, ali tradicija koja ih je odlikovala se zadržala.
Podela porodičnih uloga na autoritet oca/muža, koji drži sve „rukovodeće funkcije“ vezane za odlučivanje, ulaganje i kažnjavanje, i majku/suprugu od koje se očekuje da uređuje oblast emotivnih odnosa, i dalje opstaje.
Bračna zajednica je danas stvar dobrovoljnog izbora, no istovremeno možemo zapaziti održavanje najtvrđih feudalnih sistema u kojima se žena i dalje tretira kao junakinje „Sluškinjine priče“, kao i do krajnje fleksibilnih tzv. modernih i otvorenih brakova, u kojima se sve dogovara, pa i intimni život sa stalnim partnerima ili bez njih.
Ekonomija intime
Odnosi u braku, obavljanje kućnih poslova, identitet udate žene i žene u vanbračnoj zajednici – pitanja koja su sistematičnije pokrenuta šezdesetih godina 20. veka – i danas su aktuelna i nerazrešena.
Današnje vreme odlikuje flashback trenda ekonomske neravnopravnosti, prepoznatiljiv u mejnstrim kulturi hiphopa, blogerki, trendseterki. Nameće se trend hiperseksualizacije do braka, a zatim smirivanje i nagli prelazak u fazu majčinstva, nakon čega nema vidljivosti, jer cilj je postignut. Seksualnost se prepoznaje i čita samo do rađanja deteta, u narednoj fazi možemo pratiti samo skrivene živote van braka, obično muške.
Nestankom intime, slabo se ko bavi. Takvo stanje, kao da se podrazumeva kao datost. Novija istraživanja roditeljstva i partnerstva u Srbiji pokazuju da je biti majka iscrpljujuće, po pravilu usamljeno iskustvo, koje ostavlja malo vremena i za njih lično i za negovanje partnerstva. Odatle ne čudi da one bliskost sa supružnikom uglavnom percipiraju kao izgubljenu ili smanjenu.1 Zaključak upućuje na to da biti majka, od strane većine dobija primat nad biti supruga, čak i u slučaju onih mladih žena sa značajnim ličnim resursima. Majčinstvo se u narativima mladih roditelja doživljava kao žrtvujuća transgeneracijski normirana aktivnost oko koje nema mnogo pregovora.
Uključeni očevi – hipsteri ili…. ?
Muškarci neće podjednako učestvovati u roditeljstvu, kako kaže Bel Huks (Bell Hooks), sve dok od ranog detinjstva ne budu učeni da prihvate vrednost očinske uloge i stave je u istu ravan s majčinskom. S obzirom na to da se u našem, još uvek, patrijarhalnom sistemu muškarci odgajaju tako da izbegavaju odgovornost za podizanje dece, potrebno je dosta truda u prihvatanju nove uloge, a da se ne ugrozi slika o sebi kao muškarcu.
Sredina je neprijateljski nastrojena prema uključenim očevima, ismevajući ih ili ih sažaljevajući. Jedna od percipiranih pretnji je upravo i strah od deseksualizacije odnosa koji bi nastao kao posledica preteranim uključivanjem u negu deteta, jer ih partnerke možda više neće posmatrati na isti način.
Ovakvi zaključci mahom su povezani s poistovećivanjem negujuće, roditeljske uloge s majčinskom, jer identitet oca malog deteta poprilično je nov koncept. Čak i u savremenoj literaturi pronalazimo više referenci i teorijskih doprinosa očinstava u periodu osamostaljivanja deteta, kontakata sa socijalnom sredinom, kreiranja autonomije.
Prihvatanje uloge prisutnog oca predanog vaspitanju dece trebalo bi da predstavlja društveni proces koji bi obuhvatao demistifikaciju tradicionalne uloge oca i stavljanje u drugi (nepatrijarhalni) kontekst.2
Razmišljati o muškarcima koji su uspešni roditelji kao o „materinskom tipu“ muškaraca, znači potvrđivati stereotipnu seksističku predstavu o tome da su žene bolji roditelji. Utoliko bi trebalo uspostaviti koncept dobrog roditeljstva koji će biti s one strane preferencija značenja majčinske ili očeve brige.
Dve mame i dva tate
Pitanje zasnivanja porodice, usvajanja i rađanja dece u istopolnim zajednicama i dalje je tabuizirano pitanje, jer zadire u sferu svetosti rađanja. Ovde princip „sve u svoja četiri zida“ preti da izađe na vidljivost odrastanja dece u vanserijskim i netradicionalnim jedinicama. Jedno od najprihvaćenijih obrazloženja u korist heteroseksualne porodice jeste da je u najboljem interesu deteta da ima dva roditelja, muškog i ženskog, koji treba da žive zajedno. Istraživanja, međutim, pokazuju da nema nikakvih dokaza da su deca odrasla u heteroseksualnim brakovima srećnija ili „normalnija“ od one druge.
Roditeljsku odgovornost treba odvojiti od njene inherentne povezanosti s heteroseksualnim parovima. Iako se pojedini LGBT parovi protive instituciji braka, jer je ona povezana s patrijarhalnim i homofobičnim društvenim sistemom, ipak je veoma važno tražiti građanska prava, pa makar ona kasnije i ne bila iskorišćena. Pored toga, činjenica je da se za ostvarivanje prava na bračnu zajednicu i usvajanje dece za gej i lezbejske parove bore mahom LGBT organizacije.
MILFS van konteksta
Ženama koje ulaze u novu vezu, a razvedene su i imaju decu, okolina često šalje neblagonaklone poruke. Mit o srećnoj porodici, generalizovana idealizacija braka i deseksualizacija majki, stvaraju velike probleme svakoj singl, a naročito gej mami, koja se usudila da odgaja dete sama. Pored izazova prevazilaženja prethodnog lošeg iskustva, pred njima je i borba sa stereotipima i osuđivanjem. Na isti način, društvo stigmatizuje sve ostale singl mame koje su, ne svojim izborom, ostale same. Načini na koji im se šalju poruke su različiti od direktnog vređanja i omalovažavanja do pasivno agresivnog odbijanja da se priskoči u pomoć ženi koja naprosto želi da se odmori, izađe, provede vreme s partnerom/partnerkom ili čak – sama.
Naročito je zanimljivo posmatrati narastajući trend popularnosti samohranih majki kada su u pitanju muške erotske fantazije. Porno sajtovi vrve od sličnih sadržaja, što nam otvara pitanje, da li trenutno MILF muška fantazija, zauzela mesto nekadašnjih nedodirljivih i zabranjenih devica? U ovom slučaju, upravo je suprotno, umesto ideje o tome da će se biti prvi, deo fantazije svakako pripada pretpostavci da postoji već dobro iskustvo od koga se svakako može profitirati i to bezbedno, jer ako je MILF već rađala, moguće da to više ne želi i da se ostvarila kao majka, kako se popularno kaže, te je otvorena za raličite vrste eksperimenata, bez vezivanja za porodični kontekst. Lako, jednostavno i brzo – bez dece.
Kapitalizam (a šta bi drugo) ubija vaš lični život
Novi diskurs naturalizacije majčinstva, oblikovan je u sadejstvu pokreta kao što su ekološki pokret, matrijarhalistički feminizam, pokret za dojenje (La Leche League), a svoj ekstremni izraz dobija u pokretu za attachment parenting namećući „naturalistički“ ideal majčinstva kao novu etiku žrtvovanja žena. Dakle, ovoga puta, žene ne moraju, već žele da budu 24/7 prilepljene za svoju decu, doje ih beskrajno dugo i nose ih oko vrata, čak i dok rade u kancelarijama. Nekome možda i ovo deluje oslobađajuće. Pitanje je, zapravo, može li se žena osećati oslobođeno, a biti u konstantnom burn-out-u, koji izaziva upravo iscrpljivanje, osećaj celodnevne odgovornosti (bez predaha), kao i napor preklapanja i mešanja profesionalnih i ličnih uloga.
Ako ste isrpljeni roditelj, iscrpljeni ste u svakom pogledu; zanemarili ste sebe bez milosti, emocionalno, intelektualno i kreativno, vi se spotičete kroz svoje rutine, a sve češće zaboravljate šta ste hteli da kažete na sredini rečenice ili zurite u kompjuter u umornom hipnotičkom transu. Verovatno ste čak zaboravili i da imate potrebe. Majke se, nažalost, percipiraju kao da žive u čistom, veselom svetu ispunjenom bojama i dečijim pesmama i ne razmišljaju o seksu. Otac bi mogao da prizna da želi svoju ženu, a da ne izgleda kao rastreseni roditelj, ali društvo nije tako voljno da ga podrži. Nepristojno je da majka uživa u zadovoljstvima koja ne uključuju njenu decu.
U američkom longitudinalnom tridesetogodišnjem istraživanju kako deca utiču na brak, rezultati pokazuju da odnos između supružnika pati nakon što deca dođu. Poredeći parove sa decom i bez njih, istraživači su otkrili da je stopa pada zadovoljstva odnosima gotovo dvostruko veća za parove koji imaju decu nego za parove bez dece. U slučaju da je trudnoća neplanirana, roditelji doživljavaju još veće negativne uticaje na njihov odnos. Ironija je da, čak i dok se bračno zadovoljstvo novih roditelja smanjuje, verovatnoća njihovog razvoda takođe opada. Dakle, imati decu vas može učiniti jadnim, ali ćete bar biti nesretni zajedno.
Naravno, neoliberalni sistem se trudi da u ovakvom stanju ostanete, ne nudeći fleksibilne sate za majke, ili bar nimalo prikriveno namećući atmosferu pojačanog pritiska na majke i očeve da se dokažu kao i dalje kredibilni radnici u sistemu, te da pokažu zbog čega ih ne treba zameniti. Psihološki gledano, vlasnici kompanija znaju da su motivi održavanja porodice prilično jaki kod zaposlenih, ali i da je umor, takođe, izražen. Zbog toga se kreiraju raznovrsne olakšice za novopečene roditelje, koje se, s druge strane, dodatno naplaćuju kreiranjem osećanja dužnosti, zahvalnosti, jer sve to treba otplatiti. Naravno, tu su team building, retreats i drugi oblici opuštanja, kojima je realna svrha da ojačaju koheziju i vezanost za sam sistem.
Re-aktiviranje
Majke su te koje plaćaju veću cenu ovih promena. I u slučaju da oba roditelja rade, kao i da očevi pomažu u kući, već sam izbor reči – pomažu – govori o tome na kome je akcenat.
Tradicionalni obrasci, iako umanjeni, lako se reaktiviraju, pa se neretko sklizne u podele uloga slične onima u čijim okvirma smo i sami odrastali. Kao deo ovog obrasca, javlja se i tendencija smanjivanja broja radnih sati žena, što ostavlja veću odgovornost za obezbeđivanje sredstava za život očevima/muškarcima. Žene se time jos više socijalno izoluju, a muškarci iscrpljuju, prebacujući jedni drugima težinu obaveza sa kojima se susreću. Time se otvara prostor za međusobno optuživanje, ogorčenost, učestale svađe praćene grižom savesti obe strane. Predivna baza za razumevanje i podršku na partnerskom nivou.
Dokle god govorimo o popravljanju situacije u korist žena, a ne o korenitoj promeni koja zahteva postojanje istinske ravnoteže u odnosima, zadržavamo se samo na polju reformi. Šta je moguće učiniti? Tu je mogućnost zamene uloga, gde će u jednom periodu žene, umesto muškaraca u većem stepenu preuzeti odgovornost kad je u pitanju obezbeđivanje sredstava za život, dok će očevi provoditi više vremena kod kuće, što će ojačati njihove veze s detetom/decom, a ženama obezbediti smanjenje socijalne izolacije i izlazak iz kruga preplavljenosti kućnim obavezama.
Ukoliko su stvari otišle malo dalje, i postoji (prepoznata) potreba za pomoći sa strane, partnerska terapija je dobrodošla. Postoji još načina kreiranja drugačijeg balansa između uloga, započinjanje novih uloga s obe strane, koje obezbeđuju tzv. nultu poziciju, nešto što je jednako novo, gde su roditelji jednaki početnici, a u čemu se može pronaći kreativnost, spontanost i uživanje. Probajte, na primer, aktivizam.
Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.
- Prema članku “Here Comes the Baby, There Goes the Marriage” objavljenim u Wall Street Journal otprilike dve trećine parova doživljava nagli pad kvaliteta njihovog odnosa u prvih tri godina nakon rađanja deteta. Nezadovoljstvo majki je izraženija i više žena nego muškaraca traži razvod. U prvih pet godina nakon rađanja prvog deteta preko 40% parova će se razići. Neke studije pokazuju da se brakovi raspadaju u prvih 18 meseci nakon rađanja deteta.
- „Pokazalo se da je pitanje partnerstva presudno. U onim porodicama gde postoje skladni odnosi, gde su oba partnera zadovoljna, u takvim prodicama su muškarci spremniji da ostanu kod kuće i da se uključe u kućne i roditeljske poslove, kao i da prepoznaju težinu tih poslova“, kaže docent dr Dragan Stanojević, sociolog i koautor knjige „Postajanje roditeljem u Srbiji“, koji je sproveo istraživanje u vezi s tim kako je biti otac u Srbiji.
