Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
Transatlantsko trgovinsko investicijsko partnerstvo (TTIP) je predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU ali i zemalja kao što su Kanada, Meksiko i zemlje kandidati za ulazak u EU. Veliki broj organizacija i pojedinaca se bori protiv usvajanja ovog sporazuma koji u svojim osnovama pretpostavlja prava korporacija iznad prava država. Kao najugroženiji se vide lokalni sektori poljoprivrede, prehrambeno-prerađivačke industrije, zaštita životne sredine i zaštita podataka.
Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Pobuna kanadskih, britanskih i holandskih studenata ne cilja samo komercijalizaciju obrazovanja, nego i ogroman balast birokratskog aparata, koji predano radi na održanju tržišnih odnosa.
Udruženje i sindikati penzionera će stupiti u javne proteste i masovnu mobilizaciju penzionerske populacije, u čemu traže i dodatnu podršku širih slojeva društva. Smanjivanje penzija kao mera, koju sami penzioneri percipiraju kao narušavanje stečenog prava, ali i druge zakonske mere koje regulišu rad penzijskog fonda su dovele do tog nezadovoljstva.
Promovisanje projekta “Beograd na vodi”, uz obećanja o angažovanju građevinske industrije, broju novih radnih mesta te obimu investicija, za vlast u Srbiji predstavlja jednu od glavnih uzdanica politike kojom se održavaju na položajima. Tako i specijalni zakon o “Beogradu na vodi” zaobilazeći postojeću regulativu u potpunosti favorizuje privatne interese nasuprot interesu društva u celini.
Pokušaj da se dekonstruiše patrijarhalni sistem, zatim podela na “muške” i “ženske” uloge u porodici, na poslu, u društvu, gde je rodna uloga unapred i uvek podređena, nije isključivo “žensko” pitanje. Borba za oslobođenje polovine ljudske – ženske – populacije, koja podrazumeva i problem neplaćenog kućnog rada, nižih nadnica određenih polom, rodnog nasilja itd., ima svoje daleko „univerzalnije“ učinke: to je, u biti, borba za emancipaciju čitave planete.
U aprilu će struja u Srbiji poskupeti za čitavih 15%. Dok se vlasti pravdaju navodnim tržišnim razlozima za poskupljenje električne energije, iza ove odluke se krije još jedan od pokušaja “fiskalnog konsolidovanja” državnih finansija prema nalozima MMF-a. Osim što pokazuje nepostojanje ekonomske suverenosti zemlje ova odluka je još jedna u nizu onih koje teret “krize” prenose na najugroženije.
Proces privatizacije domaće privrede koji je započet pre 25 godina ulazi u svoju završnu fazu. Stečaj koji je pokrenut u 188 preduzeća predstavlja nastavak politike koja je dovela do deindustrijalizacije zemlje, do velike nezaposlenosti i zavisnosti od uvoza. O tome nam govore i primeri fabrika Petar Drapšin, Neobus i Zorka, nekadašnji giganti koja su uprkos mogućnosti plasmana svojih proizvoda sistematično uništavane.
Donošenjem novih zakona u oblasti energetike, naročito zakona o tržištu električne energije, vlada Srbije otvara novo poglavlje u procesima privatizacije sistema elektroprivrede Srbije, liberalizacijom tržišta i traženjem strateškog partnera za manjinski paket akcija tog preduzeća. Posledice ovakvih privatizacija možemo sagledati na primeru susedne Bugarske gde su cene električne energije za krajnje potrošače nepodnošljivo visoke što je dovelo do masovnih socijalnih nemira.
Prošlogodišnje poplave koje su pogodile ceo region odnele su veliki broj života i nanele veliku materijalnu štetu kako privredi tako i građanima. Poplave su sa sobom donele i saznanje o urušenom sistemu vodoprivrede u zemlji. Preduzeća koja su osnovana kako bi regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe, nakon sprovedene privatizacije propadaju ili menjaju namenu, vode se profitnim interesom i zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu. Prema sve učestalijim prognozama poplave se najavljuju i za ovo proleće, dok istovremeno vlast najavljuje dalju privatizaciju vodoprivrede.
Talas masovnog iseljavanja stanovnika Kosova u lokalnim medijima je uglavnom predstavljen kroz nacionalističku matricu, bez sagledavanja strukturnih i ekonomskih uzroka koji su u najvećem broju slučajeva ključni okidač ovih migracija. Međutim, i kada iseljenici dođu do željene destinacije u nekoj od zapadnoevropskih zemalja, susreću se sa pooštrenim zakonskim okvirom prema mogućnosti za ostvarivanje azila i dobijanja radne dozvole, te na pojačanu kontrolu na granicama periferije „Tvrđave Evrope“ koja kao krajnji rezultat ima sigurnu deportaciju.
Javni sistemi zdravstvene zaštite su u sve većoj meri određeni interesima i mogućnostima političkih i ekonomskih elita. O tome govori i primer implementacije novog zakonskog okvira u Hrvatskoj koji je donesen bez adekvatne javne rasprave i koji će imati negativne posledice kako na položaj radnika u zdravstvu tako i na dostupnost njihovih usluga pacijentima.
Polemika u medijima i javnosti koja se vodi na temu za ili protiv vakcinacije uglavnom ostaje bez analize strukturnih procesa koji su doveli do urušavanja javnog zdravstvenog sistema te propratnih procesa privatizacije i pritiska moćnih farmaceutskih lobija koji dovode do smanjenja poverenja građana u sistem zdravstvene zaštite. Manjkavost ovakvog dihotomnog pristupa je očigledna, jer jedno je kada dominantna struja koja se protivi vakcinaciji dolazi od novokonzervativnih snaga u USA, a nešto sasvim drugo kada se radi o kontinuiranom lišavanju kolektivnih mehanizama zdravstvene zaštite društva na periferiji kapitalizma.
Javni sektor u Srbiji se nalazi pod sve većim pritiscima i zahtevima za restrukturiranjem. Ovi zahtevi svoje opravdanje nalaze u pričama o glomaznosti javnog sektora, o lenjosti i nestručnosti zaposlenih i velikom trošku za državu. Međutim, retko možemo čuti šta za zaposlene u javnom sektoru i korisnike njihovih usluga znače i donose procesi standardizacije, autsorsinga, privatno-javnog partnerstva i privatizacije.
Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
U okviru projekta Kritička mašina u junu 2014. godine održano je predavanje pod nazivom Stanovanje: pravo a ne roba Jovane Vuković. U izlaganju se polazi od pretpostavke da je pravo na stanovanje jedno od osnovnih ljudskih prava. Ono je kodifikovano u konvencijama Ujedinjenih nacija kao jedno od ključnih socijalnih prava, što je nesumnjiva zasluga političkih pritisaka snažnog i organizovanog radničkog pokreta sredinom XX veka. Narušavanje ovog prava se pre svega ogleda u narastajućim neoliberalnim pritiscima da se, umesto kolektivnog prava, pitanje stanovanja postavi kao isključiva mogućnost pojedinaca da svoje potrebe za stanovanjem sami rešavaju na tržištu.
Neprestano smenjivanje političkih i ekonomskih moćnika u upravama fudbalskih klubova je dovelo do katastrofalog stanja u ovom sportu u Srbiji. I dok se pojedinci bogate rasprodajom mladih igrača i dizanjem kredita na račun klubova, navijači nemaju šta da gledaju a igrači često nemaju plate. Mnogi spas vide u privatizaciji, jedni se nadaju internacionalnim uspesima uz dobro „gazdovanje“ dok drugi priželjkuju bolje radne i materijalne uslove. Ipak, često se zaboravlja da su klubovi u vlasništvu svih svojih članova, te da bi i sami navijači i igrači mogli i da rukovode svojim klubovima.
Neprestano smenjivanje političkih i ekonomskih moćnika u upravama fudbalskih klubova je dovelo do katastrofalog stanja u ovom sportu u Srbiji. I dok se pojedinci bogate rasprodajom mladih igrača i dizanjem kredita na račun klubova, navijači nemaju šta da gledaju a igrači često nemaju plate. Mnogi spas vide u privatizaciji, jedni se nadaju internacionalnim uspesima uz dobro „gazdovanje“ dok drugi priželjkuju bolje radne i materijalne uslove. Ipak, često se zaboravlja da su klubovi u vlasništvu svih svojih članova, te da bi i sami navijači i igrači mogli i da rukovode svojim klubovima.
Nedavnim usvajanjem seta medijskih zakona, Srbija je postala eksperimentalni poligon na kojem će Evropa posmatrati posledice omogućavanja telekomunikacijskim kompanijama da postanu proizvođači medijskog sadržaja. Ovakav smer razvoja će doneti negativne posledice po i onako samo proklamovane ciljeve služenja javnom interesu a ujedno ojačati poslovne interese privatnog kapitala.
Proces privatizacije u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Iako se dosadašnja privatizacija pokazala pogubna po održavanje privrednog i ekonomskog sistema u zemlji i doveo do krajnje neizvesnog socijalnog položaja velikog broja ljudi državne vlasti ne odustaju od dalje privatizacije. Sprovođenje mera štednje, pre svega smanjivanje plata i penzija, se može posmatrati kao podsticaj potencijalnim investitorima koji će ostvarivati profit upravo na račun dela populacije koji je najviše pogođen ovim merama.
Povodom nedavnih zbivanja u Parizu i ubistva novinara u listu „Charlie Ebdo“ Francuska vlada najavljuje mobilizaciju velikog broja vojnika-policajaca u cilju pojačane zaštite urbanih centara od terorističke pretnje, te nove mere u pogledu daljih ograničenja socijalne mobilnosti. Ovakvi mehanizmi kapitalističke države i evropske birokratije služiće isključivo daljoj getoizaciji i klasnoj segregaciji, te militarizaciji i čvršćem disciplinovanju, a u konačnici jačanju ekstremno desnih pokreta. Efekti ovakve politike nisu tako daleko ni od Srbije, kako se možda sada čini.
Sve je veći broj (visoko)obrazovanih mladih koji su usled nemogućnosti stalnog zaposlenja prisiljeni da godinama volontiraju ili rade u fleksibilnim i neizvesnim radnim uslovima u različitim organizacijama civilnog sektora u kojima se njihov rad i entuzijazam instrumentalizuju. Uz takozvanu mapi generaciju najčešće se vezuju epiteti o “društvenoj” i “ekološkoj” odgovornosti, te “društveno korisnom radu”, no čini se da nametnuti ideološki okvir radi upravo suprotno – reprodukuje postojeći društveni sistem.
