Samit lidera Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, koji je održan 6. decembra, prvi put je organizovan van EU, u jednoj od „šest partnerskih zemalja“. Izbor Tirane, glavnog grada Alabanije, za domaćina je „signal“ zemljama Zapadnog Balkana.
Ostalih pet zemalja sa kojima EU želi da „produbi saradnju“ su Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija i Kosovo. Nije slučajno što EU upravo sada menja ton prema Zapadnom Balkanu i izražava nameru da „aktivno unapredi proces proširenja EU“, koji je poslednjih godina praktično obustavljen: EU ima bitne interese koje ovih šest zemalja mogu da zadovolje.
Obezbeđivanje granica
Prvo, tu je porast ilegalnih migracija. U izveštaju Evropske komisije, od zemalja Zapadnog Balkana je zatraženo da prilagode svoj vizni režim viznom režimu EU. U drugoj polovini ove godine nekoliko hiljada Indijaca, Burundijaca, Tunišana i ljudi iz Gvineje Bisao iskoristilo je bezvizni režim sa Srbijom kako bi iz Srbije nastavilo svoj put u EU. „Ovo se mora zaustaviti“, navodi se u izveštaju Komisije.
Zahtevi takođe uključuju vize za građane Kosova, koji su do sada mogli da uđu u Severnu Makedoniju i Crnu Goru bez viza. Prilagođavanje evropskim standardima dopunjeno je akcionim planom koji sadrži dvadeset mera za „borbu protiv ilegalnih migracija“. Dakle, bez članstva u EU ili bez izgleda da to postanu u bliskoj budućnosti, balkanske države treba da vide sebe kao spoljnu granicu EU i da se ponašaju u skladu sa tim.
Već se uoči samita komesarka EU za unutrašnje poslove Ilva Johanson požalila da porast broja migranata koji stižu kopnenim putem u 2022. izaziva „sve veću zabrinutost“ Brisela. Fronteks predviđa povećanje od 77% u 2023. Ove godine se u EU neregistrovano nastanilo ukupno 281.000 ljudi. Na ovo sada treba odgovoriti: dakle treba da se implementira do sada neimplementirani plan EU „da se procedure azila takođe mogu sprovoditi u sigurnim trećim zemljama kako bi se smanjio pritisak neregularne migracije“. Drugim rečima: Zapadni Balkan treba da ponese teret rada evropskog upravljanja granicama, uključujući njegove političke i ekonomske troškove.
Na ovaj način EU obnavlja ulogu koju je dodelila balkanskim zemljama 2015. godine: vrednuje ih kao administratore centara za migrante, kao upravljače priliva migranata ili kao entitete koji će taj priliv da spreče. Evropske institucije onda gledaju da li se tretman izbeglica koje Evropa ne želi odvija na dovoljno human način, i nalaze mnogo toga na šta mogu da se žale. Tako se EU meša u granične režime na Balkanu. EU preuzima deo državnih granica i time deo suvereniteta zemalja Zapadnog Balkana.
Zajedničke energetske politike
To je slučaj i sa energetikom. Energetski sektor na zapadnom Balkanu je zavisan od proizvodnje električne energije sagorevanjem lignita. Prema podacima Međunarodne agencije za energiju, 60% električne energije u regionu se proizvodi sagorevanjem lignita, koji je najveći emiter CO2 među izvorima energije. Još uvek postoji vrlo malo planova za izgradnju novih termoelektrana na ugalj na evropskom kontinentu, ali je oko polovina ovih projekata planirana u zemljama Zapadnog Balkana. Ovo se ne uklapa u energetski preokret koji prvenstveno promoviše Nemačka i stoga ga treba promeniti.
EU je već u oktobru zagovarala zajedničku energetsku politiku. Tokom posete nekim zemljama Zapadnog Balkana predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala je Severnoj Makedoniji 80 miliona evra podrške za ublažavanje visokih cena energenata. Celom regionu je obećano 500 miliona evra od EU za ulaganje u energetsku infrastrukturu. Države Zapadnog Balkana treba da se integrišu u evropski energetski sistem. Treba zajedno organizovati gas, tečni gas i vodonik. Ova integracija u evropski energetski sistem je pre svega ponuda protiv Rusije. Srbija dobija jeftin gas iz Moskve, a novi ugovor je potpisan tek sredinom 2022. godine.
Ovi milioni predstavljaju politički zajam koji EU nudi zemljama Zapadnog Balkana kako bi one zavisnost od ruskih energenata zamenile zavisnošću od evropskih.
Protiv Rusije
Međutim, očekivani angažman protiv Rusije ne završava se energetskim pitanjem. Srbija se do sada nije pridružila sankcijama EU protiv Rusije. Beograd nastavlja da održava bliske odnose sa vladom u Moskvi. Politički, Rusija je sila koja sprečava da Ujedinjene nacije priznaju Kosovo; ekonomski, Srbija se i dalje snabdeva gasom iz Rusije. EU želi da se ovo promeni.
U skladu s tim, EU nastavlja da insistira da Srbija uvede i prethodne pakete sankcija Rusiji. Kao kandidat za članstvo u EU, Srbija je u obavezi da „uskladi“ svoju spoljnu politiku sa spoljnom politikom Unije. „Morate odlučiti na čijoj ste strani“, rekla je pretećim tonom predsednica Komisije Ursula fon der Lajen u vezi sa ratom u Ukrajini.
Evropska unija je sasvim direktno insistirala na antiruskom stavu na samitu. Svaka država koja jednog dana želi da pripada EU mora da se okrene Zapadu i udalji od Rusije. Šta dobija Zapadni Balkan za odanost EU?
Kontradikcija država Balkana
Ljudi vole da proglase samit uspešnim: „Možda je važnije što ovaj sastanak uopšte postoji, jer u zemljama Zapadnog Balkana raste frustracija“. To nije nimalo čudno, jer su mnoge od tih zemalja godinama u procesu pridruživanja EU bez ikakvog napretka.
EU se sada uglavnom bavi samo time što države u njenoj zoni uticaja u jugoistočnoj Evropi ne uspevaju da pruže osnovne političke usluge koje se od njih traže – od borbe protiv organizovanog kriminala, koji je postao prilično rasprostranjen izvor bogaćenja u ovim siromašnim državama, do nadgledanja svojih osiromašenih građana čiju migraciju treba da spreče.
Dakle, „pretpristup“ se pokazuje kao sve temeljnija i komplikovanija procedura koja godinama ne uspeva da donese napredak. Ovo metodično odugovlačenje procesa pristupanja izražava sve vidljiviju nespremnost da se održi makar perspektiva pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj Uniji u doglednom vremenskom okviru.
Evropska metodologija politike uslovljavanja poprima karakter eksplicitne i principijelne rezerve protiv daljeg proširenja EU na istok. Pogledajte izveštaje sa samita. Svaki počinje sa nizom pohvala, nastavlja se sa „ali“, nakon čega sledi dugi niz problema koji tek treba da se reše. Ovo je kontradiktornost politike EU prema Zapadnom Balkanu.
S jedne strane, Unija želi odanost balkanskih država njenim politikama, od pitanja izbeglica do odnosa prema Rusiji. Posebno u kontekstu ekonomskog rata protiv Moskve, bojkot ruskog gasa igra centralnu ulogu. Kao nagradu nudi članstvo u svom klubu. Konkretno, u Tirani je najavljeno da će i Bosna i Hercegovina dobiti status kandidata, o čemu će se konačno odlučivati na samitu EU sledeće sedmice.
S druge strane, članstvo je upravo ponuda koja bi trebalo da obaveže ove države da ispune zahteve EU. U tom pogledu, zemlje Zapadnog Balkana nikada ne bi trebalo da budu previše sigurne da su potrebni Uniji. To pokazuje i ovogodišnji samit na kom nisu date nikakve garancije po pitanju pridruživanja. EU hoće da Zapadni Balkan bude njeno dvorište u kojem države prate sve njene direktive u nadi da će jednog dana i same postati članice zajednice evropskih država.
Sa engleskog preveo: Andraš Juhas
