Desilo se jednom da sam se glasno raspravljao sa prijateljem svađajući se oko (budimo iskreni, svi to radimo ponekad) pitanja nacionalizma, patriotizma, savremene nacionalne države i sličnih koncepata. U jednom trenutku se desila jedna sasvim zanimljiva i bizarna stvar: shvativši da se malo previše glasno svađamo na javnom mestu (u kafani) moj se prijatelj (koji je, možete i pretpostaviti, držao i branio nacionalističke pozicije) naglo utišao, pomalo se plašljivo okrenuo oko sebe i dodao da možda nije baš najpametnije to što govori jer bi mogao da ga napadne neki od batinaša „ovih vaših Vesni Pešić, Nataša Kandić i ostalih Biserko“.
E otprilike tako valja tumačiti i poslednje događaje na Filozofskom fakultetu na kojem jednom profesoru na katedri za istoriju, Milošu Koviću, navodno prete izostankom unapređenja u sledeći rang profesure.
Prolog
Podsetimo: Ković je vanredni profesor na katedri za istoriju filozofskog fakulteta univerziteta u Beogradu i očekuje ga (mogući) izbor u više zvanje (zvanje redovnog profesora) o čemu odlučuje fakutetska komisija. A izbor u više zvanje često se možda smatra formalnošću ali to svakako nije – upravo s obzirom na to da se mora formirati komisija koja predloge razmatra, pa glasa i tek na kraju daje svoj ukupan sud. Ali sam Ković izgleda ima prigovore na sastav komisije za koju smatra da je pristrasna i da unapred planira da ga ne izabere u zvanje redovnog profesora.
I sve bi se možda i završilo kao marginalni akademski incident da Ković nije uradio nešto čega bi se valjalo latiti samo u slučajevima da je apsolutno tačno: Ković tvrdi da je komisija pristrasna i da mu komisija kani zaprečiti napredovanje u sledeći rang profesure ne na osnovu nekih nedostataka njegovog akademskog rada, već zbog njegovog patriotskog angažmana.
A, pravi se problem nekako iskristalizovao tek nakon što se odgledao pokušaj nekih studenata da Koviću drže stranu na spontanom skupu podrške upravo ispred fakulteta. I tačno je sasvim: u doba odveć lake ucene svakoga ponaosob i odveć lake organizacije svake moguće spontanosti valja imati rezerve prema svakom ovakvom skupu. A posebno valja biti oprezan iščitaju li se sasvim kilave artikulacije na samom protestu. Medveđu je uslugu, naime, Koviću učinila barem jedna izjava koja, kako navodi list Danas, glasi da Ković „na originalan način brani Kosovski zavet”. Pa ako nije dovoljno jasno, pojasnimo: izjava je implicitno i izokola, ali ipak poprilično precizno ustvrdila da Ković napredovanje zaslužuje baš zbog toga što „na originalan način brani kosovski zavet“. A izjava je problematična jer Kovićev profesorski angažman ipak ponajviše ovisi o njegovoj naučnoj čistoti, pedantnosti, prodornosti i preciznosti – ne o eventualnoj političkoj pozadini njegovog naučnog rada. A ova se čistota, naučni puritanizam i pedantnost u objektivnosti ponajviše danas trebaju ogledati upravo u tvrdoglavom odbijanju da se bavljenjem istorijom „brane zaveti“ bilo koje valence, pa bilo to originalno ili ne.
Zaplet
Kratka se izjava, svakako načinjena iz najbolje namere, tako pretvorila u opasni periskop uz pomoć kojeg smo zavirili u unutrašnje političke odnose u akademskoj zajednici koja je samo naizgled oslobođena najdirektnijih upliva političke moći.
Istorija (ili radije, ono što je putem komercijalnih medija nametnuto kao „istorija“ poslednjih tridesetak godina) u savremenoj Srbiji je, naime, u velikoj meri operisana od stvarnog naučnog i kritičkog angažmana te pretvorena u poligon nacionalizma, trač partiju prilagođenu gostovanju u prajmtajm terminu, stalnu gošću na BalkanInfo i kod Marića, teren za različito đubre a u svom je centru: disciplina za proizvodnju i naturalizaciju nacije i patriotizovane nacionalne istorije1. A katedra za istoriju, je – i pored toga što bi trebalo da bude institutija koja je najimunija upravo na ovakve zahteve – u deceniji devedesetih bila prepoznata kao vrelo nacionalističke kritike Miloševića – te kancerogenije od dve strategije. A na čast joj ne ide ni to što čitava serija ekstremno desnih organizacija svoje embrione ima sastavljene upravo od studenata (od koji su, ruku na srce, većina bili samo beznadežni izgovori za studente koji uglavnom decenijama nisu ni mrdnuli dalje od prve godine) sa ove katedre.
Pritom, najpre kroz proizvodnju osnovnoškolskog i srednjoškolskog nastavnog kadra koji podučava istoriju, katedra za istoriju ima jedan malko privilegovan pristup državnim ideološkim aparatima, pa i ne treba da začudi da se upravo ova katedra nekako sistematski nalazi u ovom, nije jasno na kraju da li je u pitanju privilegovani ili nezgodni položaj.
Pa, u većini slučajeva u pitanju je privilegovana pozicija, i upravo zbog toga sumnjamo da neupitni suverenitet na katedri za istoriju nekako drži baš Dubravka Stojanović: pre će biti da ideološku hegemoniju na toj katedri drže upravo oni kadrovi koji se nalaze u bliskoj orbiti dominantnih političkih narativa – ako ne baš uvek i u orbiti dominantnih političkih snaga2 – i oni koji se nalaze na ugodnim pozicijama istorije kao nacionalno privilegovane institucije.
Ali i pored toga što istorija kao ideološki servilni prostor za proizvodnju nacije sasvim nesumnjivo drži apsolutnu hegemoniju u domaćoj javnosti a bogami i u akademskoj sferi – deo javnosti izgleda smatra da ta hegemonija nije dovoljna, pa zahteva da se iako je potpuno dominantna zaštiti od one nevidljive manjine kojoj se – kao u svakoj od besmislenih teorija zavere – sada pripisuju nerealno velike moći. Odatle i sličnost sa onim gorepomenutim krajnje iznenađujućim strahom mog prijatelja nacionaliste: jer pre će biti da bande siledžija i tabadžija jure one sa druge strane ideološkog spektra, kao što je za odveć glasnu raspravu u kafani verovatnije da ću razbijenu glavu i batine dobiti ja nego moj prijatelj kosovski zavetnik.
Na kraju krajeva, ako je neko gore Kovića pokušao da odbrani argumentom „odbrane kosovskog zaveta na originalan način“, postavimo onda i legitimno pitanje nije li možda Ković makar donekle zahvaljujući „odbrani kosovskog zaveta na originalan način“ u akademiji i napredovao?
Jer ima još nešto: Kovićevo često pojavljivanje na bizarnim televizijama i medijima, redovno u ulozi branitelja srpskog nacionalizma – ali veštog branitelja srpskog nacionalizma: sa izvesnom akademskom kvazi-distancom – je indikator za sebe. Uključujući tu i način na koji je Ković po prvi put našao put do naslovnih strana: kao svedok na suđenju Ratku Mladiću u Hagu u svojstvu, čega drugog nego odbrane i pored toga što se na tom sudu nije sudilo srpskoj istoriji već Mladiću i to za veoma konkretne zločine. Dakle, od samog početka svoje karijere, Ković se – sasvim svesno, po svemu sudeći – pozicionirao kao savršena figura u koju bi po automatizmu trebalo da se zacopa cela konzervativna scena i fotorobot idealnog desničara: istoričar nacionalista3.
Epilog
A, to samo po sebi možda i nije baš toliki problem – i profesori imaju pravo da svoje karijere proguravaju brendiranjem samih sebe – to jest nije sve dok ne ustvrdite da vas neko želi maknuti sa mesta profesora samo zbog razgranatog i višemodalnog patriotskog angažmana: što je, vidimo em malo verovatno, em nezgodno reći. Principijelno: o Kovićevom prelasku na sledeći rang profesure može i sme da odlučuje isključivo njegov akademski rad – nikako njegov patriotski angažman – niti da ga gura niti da ga koči.
Jer je na kraju akademska zajednica – jedna ionako krhka tvorevina – sada je na najvećem gubitku: kako god sada da se završi, neće se moći pobeći utvari prljave ideološke korupcije. Ko ju je prvi zazvao, sada je možda malo i izlišno propitivati i predstavljalo bi teranje maka na konac.
Tek, ukoliko je uopšte u pitanju bitka oko hegemonije a ne, kako je sasvim moguće, samo pitanje Kovićevih kompetencija – onda je u pitanju i donekle slučaj male bare i mnogo krokodila. Jer u ovom se slučaju vodi borba oko veoma marginalnih područja, koja nikako, čak ni da se u njima izvojuje apsolutna pobeda jednog ili drugog klana, nemaju šanse da u doglednoj budućnosti priprete onim centralnim i strateškim područjima i poljima političke nam aktuelnosti. Tek ovaj se sukob formatira kao borba nacionalista protiv antinacionalista – i kao još jedna iteracija u beskrajnom nizu ovog lažno-centralnog sukoba „prve“ i „druge“ Srbije: nacionalisti protiv antinacionalista. Ali se formatira i kao sukob dve centralne doktirine borbe protiv aktuelnog političkog režima: odnosno pitanje da li ćemo Vučića rušiti evropskom unijom ili kosovskim zavetom. A u tom je smislu i sama akademija – ukoliko zaista misli da je pitanje nacionalizma centralno ili ne – pomalo politički zalutala jer ga srušiti nećemo niti jednim niti drugim.
Jer, ne radi se politizacija – a čitate medij koji se nikada neće sakriti iza kukavičkih zahteva za depolitizaciju bilo koje institucije, pa ni nauke, naprotiv – nauke i akademske sfere tako. Jer, želite li da mislite opasno: preispitujte centralni i trenutno neupitni političko-ekonomski proces danas: privatizaciju.
