Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Nemački političari odlučili su da njihova zemlja treba da prestane da emituje gasove štetne po okolinu. Kako su se primicali savezni izbori 26. septembra, sve stranke obznanile su podršku ovom cilju, uz jedini izuzetak partije krajnje desnice – Alternative za Nemačku (AfD). Ključni deo ovog programa odnosi se na sektor proizvodnje automobila, najvažniju granu nemačke industrije. Automobilska preduzeća i njihovi dobavljači nisu se založili za unapređivanje ekološkog stanja – zapravo, predložene izmene nisu ih previše usrećile. Njihov poslovni pristup uglavnom je zasnovan na obimnoj eksploataciji prirodnih dobara i velikoj potrošnji energije za proizvodnju vozila na dizel i benzin, koja za pogon koriste fosilna goriva. Umesto ovih kompanija, uglavnom su se „startap“ firme – kao što je StreetScooter (proizvođač auto-kola za nemačku Poštu) – specijalizovale za električne automobile, tako popunjavajući ekonomsku nišu „održivih rešenja za vozila“.
Ipak, nemačka država namerava da u potpunosti preobrazi proizvodnju automobila i mehaničkih vozila u celini, kako bi ona proizvodila što manje ugljen-dioksida, te da, naposletku, u potpunosti prestanu da zagađuju. Problem je u sledećem: [automobilska] industrija treba da ove izmene uvede sledeći sopstveni poslovni interes, ali nova tehnologija još uvek ne donosi profit privatnim firmama.
Sadašnji „Program nemačke vlade za sprečavanje klimatskih promena do 2030. godine“ jasno ustanovljava da je stara tehnologija, zasnovana na nafti, sada u velikoj meri prevaziđena. U njemu se navodi i sledeće:
„Središnji deo plana smanjenja klimatskih promena predstavlja novi cenovnik prevoza i grejanja, usvojen 2021. godine, tako da troškove snose trgovci goriva: kada preduzeća prodaju ogrev na bazi nafte, tečnog gasa, prirodnog gasa, uglja, benzina ili dizela, od njih se zahteva da poseduju potvrdu o „pravu na zagađenje“ i to za svaku tonu ugljen-dioksida koju oslobode navedene supstance prilikom potrošnje.“
Od izrade klipova u fabrici MAHLE GmbH, preko manufakture prenosnih pojasa u ispostavi Dajmlera (Daimler GA) u Rumuniji, sve do samog dizel-motora, čitav lanac proizvodnje nemačkog automobila je sve do sada bio utemeljen na profitabilnom korišćenju i državne i privatne infrastrukture kako bi se obezbedio priliv jeftinog fosilnog goriva. Promena proizvodnje, sada usmerene na električna vozila, mogla bi imati dramatične posledice: veliki deo nemačke auto-industrije u opasnosti je da izgubi svoju međunarodnu konkurentnost zbog politički motivisane odluke. Stoga se preduzeća žale, pozivajući se i na milion zaposlenih u sektoru proizvodnje vozila.
Zbog svega navedenog, navodno je nužna politička podrška interesima krupnog privatnog kapitala kako bi se pospešila njegova eko-tranzicija. Posmatrano iz tog ugla, prethodna „prljava“ proizvodnja vozila ne bi se tek tako zabranila; umesto toga, država bi trebalo da obezbedi neophodna sredstva za uvođenje „čiste“ tehnologije. Da bi kapital prihvatio mere koje vode „zelenoj” industriji, auto-motor koji radi na struju prvo bi trebalo da počne da donosi profit. I ponovo, na scenu stupa država koja bi trebalo da privatnim preduzećima omogući ostvarivanje profita sveobuhvatnim javnim subvencijama.
Ruka spasa
Kako bi do toga i došlo, prvo bi bilo neophodno izdašno finansirati istraživanje i razvoj [novih tehnologija] iz državne kase. Naposletku, neophodni proizvodi i tehnologije treba da budu razvijene kako bi „sazrele“ za tržište – ili je tek potrebno da ih „izmislimo“. U ovom trenutku, u središtu je istraživanje proizvodnje i upotrebe hidrogena. Znanje koje ćemo na taj način pribaviti biće naknadno dostupno celokupnoj nemačkoj poslovnoj zajednici, a privatne investicije koje uslede biće subvencionisane kako bi zaživela upotreba novih tehnologija. To se posebno odnosi na proizvodnju baterija i akumulatora, na industrije koje stoje u tesnoj vezi sa proizvodnjom vozila. Dajmler i Boš (Bosch) povukle su se iz tog sektora – ima tome već nekoliko godina – jer su azijski proizvođači postali konkurentniji. Međutim, sadašnje nastojanje nemačke države da proizvodni lanac u potpunosti uspostavi u Evropi navodi privatna preduzeća da preispitaju sopstvene mogućnosti, oslanjajući se na povećanje subvencija.
Kao drugo po redu, neophodna je pravna intervencija nemačke države. Ona podiže cenu proizvoda čija izrada posledično proizvodi velike količine ugljen-dioksida, kako bi učinila vozila sa malom emisijom gasova privlačnijim. Takođe, država neposredno subvencioniše nove tehnologije.
Treće, država je trenutno zaokupljena izmenama nemačke automobilske infrastrukture. Postavljaju se stanice za punjenje električnih baterija, kako bi se vozila koja ih upotrebljavaju učinila isplativim izborom u odnosu na prethodna, koja pokreće gorivo iz fosilnih izvora. Ove neposredne mere države treba da navedu preduzeća da posluju u oblasti koja do sada nije bila profitabilna zbog malog broja električnih automobila na nemačkim putevima. Još jedan pogled na „Program nemačke vlade za sprečavanje klimatskih promena“ – i jasno se vidi da država nastoji da podrži interese kapitala što i očekuje od kompanija:
„Povećanje broja električnih vozila menja potražnju od distributivnih mreža, naročito kada nastaju razni problemi zbog istovremenog punjenja [više baterija]. Zbog toga, nemačka vlada će sistemski obezbediti dobre uslove za te mreže, kako bi njihove poslovođe uložile u razvoj pametnih mreža i bolje upravljanje istim, te u njihovo proširenje imajući na umu da distributivne mreže treba da visokokvalitetno opsluže zadati broj e-vozila.“
Konačno, država neposredno subvencioniše kupovinu električnih vozila dajući povlastice privatnim kupcima i firmama, osiguravajući prodaju, kako bi nemački kapital ostvarivao profit koliko god je to moguće kada jednom počne da ulaže u razvoj novih tehnologija. Ceo program predviđa i prebacivanje mnogobrojnih „flota“ vozila privatnih kompanija u električne i hibridne automobile.
Energetski suverenitet
Nemačka se uvek oslanjala na druge države kada je reč o zadovoljenju potreba za energentima. To je još jedan od razloga zbog kojih su motori sa unutrašnjim sagorevanjem dugo vremena izazivali sumnjičavost: „naša“ nafta nalazi se u pogrešnim zemljama. U počeku, Nemačka se oslanjala na sopstvene nuklearne elektrane kako bi zadržala svoj energetski suverenitet na svetskom tržištu električne energije i fosilnih goriva kojim manje-više vladaju SAD. Međutim, nakon nesreće u Fukušimi, ova strategija napuštena je u korist projekta „zelene električne energije“. Ministar spoljnih poslova Heiko Mas (Heiko Maas) bio je po tom pitanju – u svom obraćanju 2019. godine – više nego jasan:
„Energetski preobražaj ne predstavlja isključivo prelazak sa fosilnih energenata na obnovljive izvore energije – on takođe preokreće osnovna pravila političke igre. Koristeći obnovljivu energiju, države mogu da povećaju svoju energetsku nezavisnost. Posledično, energija kao geopolitičko sredstvo – što je slučaj decenijama unazad – gubi svoju moć. Zemlje koje same proizvode energiju mogu da nezavisno razvijaju sopstvene [ekonomske] strategije i spoljnu politiku.“
Zelena energija je stoga korak u osamostaljivanju Nemačke od svog velikog brata u nastojanju da postane i sama suverena velika [svetska] sila – ne samo da bi se uspešno nosila sa SAD koje vladaju svetskim tržištem, već da bi nametala svoja sopstvena pravila. Jer „fosilni energenti“ – teško da bi Mas mogao biti iskreniji kada govori o tome – imaju i geopolitički značaj, a novonastalo stanje slabi globalnu poziciju Nemačke. Stoga, budućnost lišena štetnih gasova – i kao deo toga automobilska industrija bez emisije ugljen-dioksida – predstavlja program nemačkog imperijalizma, pomažući joj u nastojanju da sledi svoje interese kao nezavisna velika sila.
Za oslobađanje nemačkog kapitalizma od podređenosti američkom tržištu energenata, te kako bi uvođenje elektro-mobilnosti bilo moguće, Kina – jedna od ekonomskih sila koje sada vladaju međunarodnom zajednicom – mora odigrati dvostruku ulogu.
Prvo, kao nezamenjivi partner nemačkih proizvođača, automobilsko tržište Kine dugo je bilo jedno od najprofitnijih na svetu, a kineska Komunistička partija sada podržava elektro-mobilnost što obezbeđuje dobru prodaju nemačkih vozila. Kao šlag na tortu, Kina se takođe suprotstavlja dominaciji SAD i zelene tehnologije upotrebljava kao zalog svoje nezavisnosti.
Drugo, Kina je i konkurentkinja [Nemačkoj], jer proizvodnja bez emisije štetnih gasova postoji u kapitalističkom društvu jedino kao program država-rivala, gde svaka od njih nastoji da uspeh ostvari na račun one druge. Nemačka automobilska preduzeća kojima je dozvoljen masovni ulazak u Kinu obezbedila su svoje učešće na tom velikom tržištu zajedničkim poslovanjem sa kineskim firmama, koje su nakon toga i same izgradile konkurentnu automobilsku industriju u Aziji.
Međutim, Kina takođe radi na tome da preokrene uslove saradnje sa nemačkim kapitalom. Aiways Automobiles Company Ltd, mlado preduzeće sa sedištem u Šangaju, sada izvozi električne automobile u Nemačku. Preduzetnici Fu Điang i Gu Feng su već sada iskusne poslovođe u automobilskoj industriji. Sarađivali su sa kineskom firmom First Automobile Works Group Corporation, čije deonice poseduje i Folksvagen. Zaposlene u ovoj firmi navodno su protivpravno „preotimali“ Audi, BMW i Dajmler i drugi.
Spasavanje planete?
Nemački politički program je de facto oslobađanje energetskog sektora od vladavine SAD na svetskom tržištu. Kao u slučaju Kine, ovo nadmetanje sa Amerikom u prvi mah oslanjaće se na saradnju sa ovom velikom silom. Međutim, nemačko medijsko-političko bojište predstavlja navedeno kao globalni program spasa u pravom smislu te reči. Rečju Angele Merkel, izgovorene na Samitu klimatskih promena 2020. godine:
„Nemačka je jedna od najvećih međunarodnih ’mecena’ u oblasti [istraživanja] klimatskih promena. Ona je ispunila data obećanja: četiri milijarde evra već su dostupna iz državnog budžeta za 2019. godinu, tako da se naša posvećenost finansiranju udvostručila od 2014. godine.“
Rasprave na levici o ekološkoj dimenziji elektro-mobilnosti po pravilu ne uspevaju da razlikuju dve dimenzije ovih mera: posledice njihovog uvođenja, koje jesu dobre po okolinu, od mera kao sredstva u službi imperijalističkih pobuda za sticanje svetske prevlasti. Svakako da oni ekološki nastrojeni stalno kritikuju nemački političko-ekonomski program državnog suvereniteta služeći se diskursom navodnog očuvanja planete i čovečanstva. Zahtevaju bolje mere, više subvencija za istraživanje i razvoj, kao i strože zakone protiv [proizvodnje i upotrebe] „prljavih“ automobila. Posledično, svaki pomak koji Nemačka napravi u nadmetanju sa tržištem SAD i kineskim suparnicima nailazi na mlako odobravanje („Konačno ostvarujemo nekakav napredak“).
Vladari Nemačke s osmehom na licu prihvataju takvu „podržavajuću“ kritiku: ona se obraća vladi u Berlinu kao da je ona bogom dana da odlučuje o celokupnom životu na Zemlji, tako potvrđujući njen suverenitet. I zaista, tako program zapravo osmišljen da ojača moć nemačke države – makar principijelno – biva toplo primljen, a stalno se traži još mera u tom pravcu.
Kritički nastrojeni umovi, s druge strane, smatraju da je prelazak na električna vozila upitan u ekološkom smislu.
Čak je i nemačka vlada objavila istraživanje da su takvi automobili pre svega ostalog bolji od (ili ne tako loši kao) njihovi suparnici „benzinopije“ (petrol-guzzling). Međutim, ni vlada koja sprovodi ovaj plan ne može ozbiljno da stane iza toga da je privatni prevoz – milioni ili čak milijarde električnih vozila – zaista dobar po okolinu. Jer on podrazumeva rudarenje retkih rezervi minerala i metala svuda po svetu, odlaganje istrošenih baterija, kontinuitet individualnog transporta, dalju izgradnju putnih mreža, kao što će voditi postavljanju „električnih pumpi“ diljem Majke Zemlje. Čak i oni koji se ozbiljno prihvataju spasavanja sveta posredstvom „zelenog profita“ trebalo bi da budu sumnjičavi kada je reč o tome da će „zeleni kapitalizam“ da spase ekosistem.
Kritičari ovakvog stanja stvari znaju da moraju da ponude alternativu. Svoju konstruktivnu kritiku zasnivaju na ispravnom razumevanju nemačkog „društveno-ekološkog preokreta“ – što je slogan koji je partija Levica (Die Linke) često koristila u skorašnjoj predizbornoj kampanji. Taj moto navodi na zaključak da profit, radna mesta i očuvanje prirode zapravo obrazuju celinu, čije bi skladno bitisanje bilo ostvarivo ukoliko bi politika bila usklađena sa tom celinom. Jedno je sigurno: podržavaoci i podržavateljke „praktičnih alternativa“ ne protive se uspostavljanju hegemonije nemačke države i ekonomije. „Makar ima nekih pomaka u sprečavanju ekološkog sunovrata!“ Na neki način to jeste istina. Zato što će nam kapitalizam dozvoliti jedino takvu zaštitu ekosistema: „ozelenjavanje“ naše najveće industrije koja predstavlja teško oružje u takmičenju sa drugim državama i drugim kapitalom.
Sa engleskog preveo: Dušan Maljković
