Poslednjih godina svedoci smo sistematskog urušavanja zdravstvenog sektora u Srbiji. Ulaže se sve manje novca iz državnog budžeta, a posledica je nedostatak osnovnih sredstava za rad medicinskog osoblja. Čitave bolnice decenijama nisu renovirane. Počelo je de facto privatizacijom stomatoloških usluga i uvođenjem participacije za lekove. Iako i dalje postoji državna stomatološka služba, ona danas funkcioniše po tržišnim principima jer se takmiči s više od dve hiljade privatnih ordinacija. Pored toga, državne stomatološke službe same sebe izdržavaju, tj. ne finansiraju se iz državnog budžeta. Rezultat je katastrofalno stanje oralne higijene u Srbiji, jer se kod zubara ide samo kad se mora i kada može da se plati. Državni klinički kadar je desetkovan jer je broj stomatologa smanjen za 40%. Prema podacima koje je 2013. godine u javnost izneo Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, svakoj četvrtoj odrasloj osobi nedostaje više od deset zuba. Takođe se navodi da je 2000. godine, pre ukidanja zdravstvenog osiguranja na stomatološke usluge, stanje bilo znatno bolje nego danas.
U skladu s merama štednje koje Vlada sprovodi, a na osnovu dosadašnjeg iskustva, možemo očekivati da uskoro i ostatak zdravstvenog sistema bude pretvoren u robu na tržištu, te privatizovan (delimično ili u celosti) i prepušten tržištu. Ono što se već sada može izračunati jeste da bi takav potez poskupeo lekarske usluge. Uzmimo nedavno pomenuti primer ponovo u razmatranje. Četvoročlana porodica s bruto primanjima od 400 evra, mesečno po članu izdvaja oko dvanaest evra za zdravstvo. S druge strane, u privatnoj klinici (uzimimo kao primer kliniku Dr Ristić) jedan pregled košta oko šesnaest evra po sadašnjem kursu. Dakle, s jedne strane dvanaest evra mesečno, a sa druge šesnaest evra za jedan pregled. Očigledno je da je privatna klinika skuplja. Pritom, ne treba zaboraviti da se za tih dvanaest evra mesečno ne dobijaju samo pregledi kod lekara opšte prakse već mnogo šira lepeza zdravstvenih usluga. Kontraargument iz perspektive onih koji se zalažu za privatizaciju zdravstva je sledeći: da, to je tačno, sada je mnogo isplativije ići kod državnog lekara. Ali državni lekar je u prednosti u odnosu na privatne jer je pod zaštitom države, i zato je cena manja. Privatnici, s druge strane, nemaju tu privilegiju i moraju svaki dan da se bore za korisnike usluga koje pružaju. Kada bi se zdravstvo izvelo na tržište, ne bi bilo zaštićenih. Konkurencija bi učinila da loši lekari izgube posao, a da dobri lekari ostanu na tržištu. Takođe, konkurencija bi naterala one koji su ostali na tržištu da smanjuju cene kako bi ostali konkurentni.
Ovaj stav ima nekoliko ozbiljnih falinki. Prva je pretpostavka da država štiti lekare u državnoj službi. Činjenice da je posle liberalizacije stomatoloških usluga smanjen broj stomatologa u državnoj službi, kao i da se klinike više ne finanasiraju iz budžeta države govore nam da i nisu baš bili pod zaštitom države. Isto se može očekivati i kod drugih zaposlenih u zdravstvu. Druga falinka je pretpostavka da je tržište savršeno, te da mu je stanje ravnoteže prirodno. Iz ovoga dalje sledi pretpostavka da bi cene padale posle privatizacije zdravstva, to jest stvaranja takozvane zdrave konkurencije. Ipak, to se ne bi desilo iz najmanje dva razloga.
Prvi razlog je apstraktan, i tiče se onoga što se u ekonomiji zove elastičnost tražnje. Ukratko, elastičnost tražnje nam govori u kojoj meri promena cene neke robe ili usluge utiče na promenu njene tražnje. Recimo da cena neke robe poraste 25%. Ako je tražnja za tom robom pala 25%, reč je o jediničnoj elastičnosti, tj. koliko procenata poraste cena ‒ toliko procenata će da padne tražnja. Ako je procenat pada tražnje manji od procenta rasta cene, reč je o neelastičnoj tražnji. I na kraju, ako je procenat pada tražnje veći od procenta pada cene, reč je o elastičnoj tražnji. Elastičnost zavisi od nekoliko faktora. Jedan od njih je širina tržišta koje se ispituje. Drugi, za nas bitniji, jeste dostupnost supstituta. Uzmimo primer elastičnosti tražnje za sladoledom i elastičnosti tražnje za hranom. Hrana je mnogo širi pojam i time mnogo šire tržište od sladoleda (sladoled je podskup hrane, tj. tržište sladoleda je deo tržišta hrane). Sladoled ima elastičnu tražnju jer ako mu poraste cena, ja kao kupac koji želi da se zasladi mogu da nađem supstitut (keks, čokolada, voćni jogurt, voće, bombone itd.). Ali hrana ima vrlo neelastičnu tražnju, jer za nju ne postoji zamena (kao što za sladoled postoji zamena).
Tražnja za zdravstvenim uslugama je kao tražnja za hranom. Ona je izuzetno neelastična jer nema bliskih supstituta. Najbolji primer iz svakodnevnog života je insulin. Koliko god mu cena rasla, ljudi kojima je potreban moraju da ga kupuju. Ali kod svih roba i usluga čija je tražnja neelastična važi još jedno izuzetno bitno pravilo. Naime, kad god se poveća cena robe ili usluge koji su neelastični, ukupni prihodi onoga ko tu robu ili uslugu pruža rastu[1], dok troškovi proizvodnje (ili pružanja usluge u ovom slučaju) mogu ostati isti, ili čak padati s vremenom. Ako bismo se vratili na naš primer zdravstva, nužna posledica stavljanja tih usluga na tržište jeste da im cena neće drastično pasti upravo zbog toga što ljudi ne mogu da ih se odreknu, a tržišna logika navodi tržišne aktere na maksimizaciju profita. U skladu s tim, najpogođeniji će biti oni kojima je lekarska pomoć najpotrebnija, a to su uglavnom najsiromašniji slojevi. Ovde nije reč samo o penzionerima, iako nam prvo oni padaju na pamet. Opšte je poznato, na osnovu mnogih istraživanja, da siromašni slojevi stanovništva, bez obzira na pol i uzrast, imaju više zdravstvenih problema. Štaviše, jedan od razloga zbog kojeg su imućniji slojevi boljeg zdravstvenog stanja jeste mogućnost sistematskog i dugoročnog ulaganja u lično zdravlje, zdrav stil života itd. Siromašni nemaju te mogućnosti.
Drugi razlog zbog kojeg cene ne bi padale ako se zdravstvo privatizuje mnogo je konkretniji. Naime, lekari su vrlo kohezivna društvena grupa. Zajedno su studirali, radili, išli na iste konferencije, simpozijume itd. Oni kao društvena grupa imaju sve preduslove za stvaranje kartela. Ukratko, kartel je dogovor između aktera na tržištu u cilju fiksiranja nivoa cena, i obično se formiraju na tržištima u koje je vrlo teško ući. Jedno takvo tržište je i tržište zdravstvenih usluga. Zakon strogo ograničava ulazak na to tržište. Prvo morate završiti medicinski fakultet, pa dobiti licencu, pa završiti specijalizaciju itd. Tokom tog procesa, koji pojedincima omogućava da legalno pružaju zdravstvene usluge, istovremeno se odvija proces integracije u društvenu grupu. Moglo bi se reći ‒ proces inicijacije u kartel. Takođe, oni koji pružaju usluge bez zakonski ispunjenih uslova sudski se gone zbog nadrilekarstva. Takav kartel bi akumulirao ogroman profit na bazi eksploatacije rente. U ovom slučaju renta se odnosti na robu ili uslugu čija je ponuda takva da pojedinačni vlasnici (u konkrenom slučaju privatne lekarske ordinacije) kontrolišu ponudu svoje robe ili usluge i njihove cene. Time oni sebi omogućavaju ogroman profit, a taj mehanizam se naziva eksploatacijom. Oni koji su u mogućnosti da eksploatišu na osnovu rente stoje u antagonističkom odnosu s ostatkom društva upravo zbog toga što prihode ostvaruju na osnovu toga što imaju vlasništvo nad imovinom ili znanjem kojim ostvaruju rentu, dok drugi to nemaju.
Ne bih želeo da nas čitaoci i čitateljke pogrešno shvate. Ne mislim da su to neki zli ljudi koji žele ili vole da zarađuju na tuđoj nesreći. Ali dalje guranje zdravstva na tržište njih primorava da se tako ponašaju zbog same logike tržišta koja kaže ‒ maksimizuj profit ili umri. A profit je najlakše maksimizovati kada se oni koji nude robu ili uslugu za koju nema zamene ‒ udruže. Na kraju najsiromašniji slojevi, upravo oni kojima su zdravstvene usluge najpotrebnije, jesu oni kojima iste te usluge, u slučaju slobodne tržišne utakmice, neće biti dostupne.
1 Uzmimo da za neku robu važi pravilo da rast cene od 25% vodi padu tražnje od 10%. Dok je cena za tu robu 4 evra, tražnja za tom robom je 100 jedinica. Ukupan prihod je 4 evra x 100 jedinica robe = 400 evra. Kada cena skoči za 25% ona se penje na 5 evra. Tražnja pada za 10%, ona sada iznosi 90 jedinica te robe. Ukupan prihod je sada 5 evra x 90 jedinica = 450 evra. Dakle, ukupni prihodi se povećavaju kada se cena robe koja ima neelastičnu tražnju poveća.
