Kao najznačajniji primer kršenja radnih prava u Srbiji istraživači Međunarodne konfederacije sindikata (International Trade Union Confederation, ITUC) su istakli gušenje štrajka i zastrašivanje radnika i sindikalaca u preduzeću Fijat plastik tokom prošle godine. U istraživanju je istaknuto da je menadžment udaljavao sa posla članove štrajkačkog odbora, kao i da je premeštao mašine i proizvodnju kako bi opstruirao štrajk.
Sukob radnika Fijat plastika sa rukovodstvom nije u potpunosti rešen još uvek, već je na određen način prenet u sam Fijat gde su tokom aktuelnih protesta upravo sindikalci iz Fijat plastika jedni od najaktivnijih.
Opstrukcija štrajka u Fijat plastiku je svakako dovoljno značajan primer. Ipak oni koji redovnije prate radna prava u Srbiji mogu posvedočiti o nizu drugih slučajeva i problema koji našu zemlju kvalifikuju kao onu u kojoj se sistematski krše radna prava. Tu su pre svega zakoni koji pored neustavnih imaju i odredbe koje su u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama, zatim sprečavanje sindikalnog organizovanja u stranim kompanijama kao i progoni sindikalnih aktivista kako u državnim tako i u privatnim preduzećima.
Srbija je u istraživanju dobila ocenu 4 koja sugeriše na sistematsko kršenje radnih prava. Istraživanje pokriva 148 zemalja a ocene su na skali od 1 do 5+, a veće ocene sugerišu i na veće kršenje prava radnika i radnica. Srbija ima najlošiju ocenu među republikama nekadašnje Jugoslavije, a u Evropi je u rangu sa Rumunijom, Mađarkom i Grčkom.
Radna prava na jako niskom nivou u celom svetu
Srbija nije usamljena kada se govori o kršenju radnih prava, a pozicija radnika i radnica je u mnogim zemljama čak i na lošijem nivou.
Gotovo svim parametrima koje istraživanje uzima u obzir došlo se do najlošijih rezultata u poslednjih devet godina od kada sindikalna konfederacija pravi ovaj globalni indeks.
Tokom prethodnih godinu dana je u 113 zemalja radnicima onemogućeno pravo na osnivanje sindikata ili im je zabranjivano da se učlane u sindikat. Vlasti u 74% zemalja su ometale registraciju sindikata, što je u nekim državama pratila i represija državnih organa nad sindikalnim aktivistima. U čak 50 zemalja su radnici bili izloženi fizičkom nasilju, a u neverovatnih 87% država je kršeno pravo radnika i radnica na štrajk. U četiri od pet zemalja dolazilo je do blokiranja kolektivnog pregovaranja, što se dešava kako u javnom tako i u privatnom sektoru u celom svetu.
I to nije sve – sindikalci su, zbog svog angažmana, ubijeni u trinaest zemalja! 41% zemalja je uskraćivalo ili ograničavalo slobodu govora i okupljanja, radnici su doživjeli proizvoljna hapšenja i bili pritvarani u 69 zemalja, a 66% zemalja je uskratilo ili ograničilo radnicima pristup pravdi.
„Svetu je potreban novi društveni ugovor da bi počeo da poništava ovu štetu. U suštini to znači vraćanje radnih ljudi u centar ekonomije“, izjavila je Šaran Barou (Sharan Burrow), generalna sekretarka ITUC-a.
Ona je dodala i da su radni ljudi ti koji prvi trpe posledice ratova, autoritarnih vlada, eksploatatorskih poslodavaca i neaktivnosti u borbi protiv klimatskih promena.
„Njihovi interesi moraju biti stavljeni na prvo mesto u odlukama za rešavanje ovih kriza, i oni moraju imati glas u donošenju odluka kroz svoje sindikate“, zaključila je Barou.
Međunarodna konfederacija sindikata okuplja sindikalne centrale iz 163 zemlje koje predstavljaju oko 200 miliona radnika.
A.G.A.
