Prema zvaničnim organizatorima aktuelni protesti su nepolitički, dok se privid jedinstva čuva prizivanjem dostojanstva pristojnih građana. No, mnogi dolaze na proteste u pokušaju da ih politizuju na drugačiji način.
Decembarski talas masovnih anti-vladinih protesta u Beogradu obeležili su i početak 2019. Neposredni povod za prvi protest održan 8. decembra bio je napad na lidera Levice Srbije Borka Stefanovica uoči foruma Saveza za Srbiju u Kruševcu. Prvi protest održan je u organizaciji novoosnovane koalicije opozicionih partija Savez za Srbiju pod nazivom Stop krvavim košuljama. Nakon izraženog nezadovoljstva okupljenih spram predloga da se protesti nastave nakon novogodišnje pauze organizaciju protesta je preuzela navodno nezavisna i nestranačka grupa građana. Od tada se protest organizuje pod nazivom #1od5miliona. Naziv je nastao kao reakcija na izjavu predsednika Vučića da neće razgovarati sa onima koji izlaze na protest čak iako ih bude bilo pet miliona. Organizatori protesta opisali su protest kao odgovor građana na vladavinu Aleksandra Vučića, na svakodnevno nasilje i laži.
Zahtevi protesta i dalje ostaju nejasni. Na svakom narednom protestu pojavljivao se neki novi zahtev. Zahtevalo se otkrivanje nalogodavaca napada na lidera Levice Srbije Borka Stefanovića i na novinara Milana Jovanovića, kao i odgovornih za ubistvo političara Olivera Ivanovića. Zahtevao se fer izborni proces, pet minuta u dnevniku RTS-a za izveštavanje o protestima, više medijskog prostora za opoziciju, kao i smena ministra policije Nebojše Stefanovića.
Vučićev režim sa kojim protest izražava neslaganje izgrađen je postepeno od 2012. kada je Srpska napredna stranka došla na vlast nakon decenije vladavine tzv. demokrata koji su pripremili teren za situaciju u kojoj se i danas nalazimo. Doprinosi SNS-a i njenog autoritarnog lidera uključuju privatizaciju javnih službi od strane partijske mašinerije, dalje degradiranje sistema socijalnih davanja, finansiranje stranih investitora javnim novcem, degradaciju radničkih prava, zloupotrebu sudstva, manipulacije nacionalizmom najviše oko statusa Kosova, dalje podsticanje dužničke ekonomije i neo kolonijalne zavisnosti od EU. Kontrolisana medijska mašinerija sve veću nezaposlenost, bedu, kao i slom javnog zdravstva, prikriva mrenom najavljenog novog zlatnog doba Srbije.
Iako je neupitno da razlozi za nezadovoljstvo postoje i da su protesti izraz autentičnog nezadovoljstva. Ipak oni ogorčeni neizdrživom situacijom u Srbiji ne kontrolišu proteste. Protestima struji masovno nezadovoljstvo ali i sveprisutna nelagoda i uznemirujući osećaj nepripadanja. Šta je trulo u aktuelnim beogradskim protestima?
Da ovi odu da se oni ne vrate
Postoje osnovane sumnje da iza protesta i nakon zvanične promene organizatora stoji Savez za Srbiju. Ovu koaliciju opozicionih političkih partija između ostalih čine: Demokratska stranka, partijska olupina koja je godinama učestvovala u devastaciji Srbije, Levica Srbije u čijem je programu kao i u ponašanju njenog lidera teško naći konzistentnu levu liniju, Pokret Dveri zastupnik ultra nacionalističke i ksenofobične desne politike, desničarska Demokratska stranka Srbije kao i opskurne ultra desničarske partije poput Zdrave Srbije. Neformalni lider i inicijator stvaranja opozicionog bloka je Dragan Đilas bivši predsednik DS-a i bivši gradonačelnik Beograda poznat, između ostalog, po nasilnom raseljavanju Roma bagerima i uvođenju novog vida socijalnog stanovanja u metalnim kontejnerima.
Poruke i zahtevi protesta mogu se čitati i kroz trideset tačaka programa saveza za Srbiju. Ove tačke kao i sam protest odslikava opštu ideološku konfuziju ovaj put artikulisanu u glavama političke elite koja pretenduje na vlast u post-vučićevskoj Srbiji. S jedne strane traži se društvo po najvećim evropskim standardima dok se s druge odbija priznanje države Kosovo. Kao rešenje za ekonomske nedaće nudi se favorizovanje domaćeg preduzetništva nasuprot do sada favorizovanim stranim investitorima. Kao rešenje za siromaštvo priziva se solidarna zaštita ugroženih umesto jasne socijalne politike. Ono što proklamuju je nacionalistički kapitalizam sa socijalnim elementima koji ne može biti lek za situaciju nastalu nakon više decenijske pogubne tranzicije. SzS igra na kartu ujedinjenja u pokušaju da dođe do birača dok aktuelni protest koriste za proboj u medije.
Ovakva opoziciona trula koalicija uzrok je brojnih nelagoda na beogradskim protestima. U nelagodi su simpatizeri i glasači svake pojedinačne nesvodive opcije unutar koalicije kao i svi oni koji koaliciju ni na koji način ne podržavaju. Dodatne tenzije proizvode izjave opozicionih lidera koji ucenjuju stanovnike Srbije izjavama tipa ako niste sa nama onda ste za njih.
Stop krvavim radničkim odelima
Kako bi očuvali privid jedinstva u protestima organizatori pokušavaju da prikriju unutrašnje tenzije i antagonizme isticanjem odbrane dostojanstva pristojnih građana u prvi plan. Umesto politike priziva se razum, lepša Srbija, znanje, kulturna Srbija. Ipak goruće tenzije ne mogu se prekriti trulim apolitičnim (malo)građanizmom sa nacionalnim predznakom koji zastupa interese beogradske fine srednje klase.
Trenja među nesvodivom gomilom koja šeta Beogradom materijalizovala su se do sada nekoliko puta kao eksces koji je uspeo da probije membranu hipernormalizacijskog menadžerisanja protestom. Najpre je zabranjeno glumici Mirjani Karanović i treneru Duško Vujoševiću da se okupljenima obrate sa govornice. Razlog je bio neslaganje nacionalističke DSS koja je u govornicima prepoznala antisrpski element. Već na prvom protestu nasrnuli su na izlog Beogradskog prajda, a zatim su redovno nastavili da zastrašuju banerima poput Pederi i lezbejke su prodali Kosovo.
Konflikt organizatora sa inicijativom Združena akcija krov nad glavom važno je posebno istaći jer pokazuje o kojem nasilju se zapravo radi na ovim protestima i ko ima pravo na poziciju žrtve. Krov nad glavom okuplja pojedince i organizacije u borbi za pravo na stanovanje. Grupa je poznata po primeni metoda direktne akcije u solidarnoj borbi sa svim onima kojima preti gubitak krova nad glavom. Problem prisilnih iseljenja je zahvaljujući ovoj grupi postao prepoznat u lokalnoj javnosti. Inicijativi je najpre od strane organizatora zabranjeno deljenje letaka, a zatim je inicijativa odgovorila organizovanjem bloka na narednim protestima sa nosećom porukom Stop krvavim radničkim košuljama. Poruka se odnosila na dva radnika na gradilištu stambenih kompleksa Beograda na vodi koji su izgubili život zbog loših radnih uslova. Kako bi se zaštili interesi investitora smrt radnika je predstavljena kao njihova individualna odgovornost, maltene samoubistvo. Inicijativa je na protest istakla svoje zahteve: moratorijum na prinudna iseljenja i bezbednost radnika na građevini. Nakon protesta na svom tviteru lider Levice Srbije Borko Stefanović je napisao: „Imali ste sjajan transparent Stop krvavim radničkim odelima pošto jelte moja razbijena glava je prljava lopovska i žuta glava i nije bitna.“ Na ovaj način lider Levice je pokazao da protest nije mesto gde će pravdu tražiti oni koji najviše trpe represiju i da je jedino legitimno nasilje ono nad političkim oponentima.
Organizatori protesta pokazuju neslaganje sa režimom ali i neslaganje sa izražavanjem legitimnog besa radnica i radnika u Srbiji. Taj bes se mora potiskivati kroz praktikovanje finog građanskog protesta lepog i normalnog Beograda koji tradicionalno isključuje one koji najviše trpe posledice režima.
Ima li nečeg novog na horizontu?
Nažalost protesti u Beogradu i u Srbiji nisu znak nikakve nove politike. Za sada kako stvari stoje nema mnogo nade da će doneti neku neočekivanu političku novinu ili ishod. Protesti su uspeli da iznerviraju vlast, koja je uposlila mašineriju proizvodnje magle i spektakla u prebrojavanje i spekulisanje sa brojem ljudi na ulicama kako bi skrenula pažnju sa suštinskih pitanja. Ipak ideološko/politička konfuzija koja u ovom protestu dostiže nove nivoe apsurda na ruku ide samo režimu. U „najboljem“ slučaju ishod protesta bi mogao da bude smena Vučića i ustoličenje nekog poput Đilasa, što barem za sada nije mnogo verovatno. Vučić je već najavio vanredne izbore kako bi iznova potvrdio legitimitet u nemogućim izbornim uslovima.1
Na kraju važno je reći da ovi protesti nisu neka samonikla stvar niti su znak buđenja Srbije kako to pojedini opozicioni političari žele da predstave. U Srbiji već neko vreme socijalne, ekonomske i političke tenzije imaju izraz u samoorganizovanom neslaganju. Protestovale su ljute mame zbog spornog Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, protestovali su novinari i medijski radnici i radnice, protestovali su radnici i radnice preduzeća poput Goše, IKL-a i IMT-a, Pošte, EPS-a, protestovali su stanari Hotela Bristol i Udruženi pokret slobodnih stanara protestovalo se protiv privatizacije Niškog aerodroma, protiv diktature nakon izbora u aprilu. Ove i mnoge druge inicijative doprinose izgradnji šireg pokreta kroz prepoznavanje i isticanje nepravde, artikulaciju zahteva za socijalnom pravdom, kao i mobilizacijom podrške na putu ka sticanju političkog uticaja i izgradnji paralelne infrastrukture u situaciji okupiranosti javnih resursa. Mnoge od ovih grupa dolaze na proteste u pokušaju da u njega intervenišu i da ga politizuju na drugačiji način. Ipak, poslednja stvar koju bi ovakve grasrut inicijative trebale da urade je da se odreknu svoje autonomije u ime političkih karijerista.
- Do koje mere je aktuelna vlast nedemokratska i opasan igrač pokazuje i situacija sa izborima u Lučanima kada su aktivisti SNS-a opseli opštinu i vršili pritiske na građane da za njih glasaju. Aktivisti su kontrolisali od vrata do vrata izlaznost na izbore (zbog čega su se građani krili po kućama) i zastrašivali sve one uključujući i novinare koji su pokušavali da dokumentuju proces.
