Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Socijalisti odavno tvrde da se neuspesi kapitalizma mogu prevazići samo prelaskom s privatnog na javno vlasništvo i sa tržišne konkurencije na koordinisanje ekonomije. Sve veći broj naših sunarodnika otvoren je za naše ideje; tokom pandemije se čak i pojedini političari iz redova Republikanske stranke pozivaju na socijalističke mere poput gotovinske isplate nezaposlenima.
Pandemija COVID-19 stvorila je vanredne uslove koji otvaraju prostor za zagovaranje socijalističke politike. I dalje se suočavamo sa izazovom da ubedimo ljude da socijalistička transformacija naše celokupne ekonomije – u kojoj javno vlasništvo i upravljanje ne bi bili ograničeni na zdravstvo i vanredne okolnosti, već bi prožimali celokupnu ekonomiju – može biti i demokratska i efikasna. Međutim, kao što sam pokazao u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Ekonomija za 99% (The 99 Percent Economy), imamo pri ruci impresivan radni model socijalizma, iako na iznenađujućem mestu, u nekim od naših najvećih preduzeća.
Argument u korist socijalizma
Možda je najjednostavnije izneti argument u korist socijalističke transformacije ukoliko se fokusiramo na klimatsku krizu pored koje će se COVID-19 uskoro činiti bezazlenim.
Prema Nacionalnoj proceni klime za 2018. godinu (National Climate Assessment), ukoliko ne promenimo trasu, u decenijama koje slede SAD će sve češće pustošiti razorni požari, uragani, ledene oluje i toplotni talasi. Niži vodostaji i nivoi oborina naneće veliku štetu poljoprivredi. Rast nivoa mora oteraće milione ljudi iz priobalnih područja.
Naučnici koji proučavaju klimu govore nam da je šansa da izbegnemo haotični kolaps realna samo ukoliko svet ostvari nultu ugljeničnu emisiju do 2050. Štaviše, bogatije zemlje kao što su Sjedinjene Države moraće potpuno da se dekarbonizuju mnogo pre, najkasnije do 2030. godine, kako bi se prilagodile sporijoj putanji dekarbonizacije siromašnih zemalja.
A da bismo postigli taj cilj do 2030. godine, industrija će biti primorana da napusti ili obnovi imovinu vrednu nekoliko biliona dolara. To ne znači samo da se moraju brzo ugasiti naftne kompanije poput Chevron, ExxonMobil i Peabody Energy, već i da se moraju radikalno transformisati obrtna sredstva kompanija čiji proizvodi rade na naftu, poput General Motors, Boeing, United Airlines i FedEx.
Nadalje, postoje široki slojevi naše privrede čiji proizvodi i procesi doprinose klimatskim promenama i koji se stoga moraju radikalno i brzo transformisati – poljoprivreda, proizvodnja cementa, rudarstvo, drvna industrija, vodovodni sistemi, hemikalije, plastika i mnogi proizvodi široke potrošnje. Povrh toga, osim transformacije ovih industrija, klimatske promene će zahtevati velika ulaganja u novu infrastrukturu – novu elektroenergetsku mrežu, morske zidove za zaštitu od porasta nivoa mora, nove vodovodne sisteme, obnovu puteva, mostova, kanalizacije i železničkih sistema.
Od kapitalističkih kompanija se ne može očekivati da dobrovoljno ulože u promene koje bi uzrokovale velike gubitke za njihove akcionare. Štaviše, čak i u slučaju da izaberemo vladu odlučnu da vodi ovu tranziciju, cilj ne možemo postići a da ne bankrotira veliki broj firmi.
S obzirom na te prepreke, vrlo je teško shvatiti kako se tranzicija može sprovesti bez socijalizacije vlasništva nad većim delom naše industrije i upotrebe te kontrole za podsticanje preobražaja naše infrastrukture i proizvodnih sistema.
Unutrašnje dinamike
Nezavisno od klimatske krize, interna dinamika samog kapitalističkog razvoja vodi nas ka socijalističkoj transformaciji. Kako kapitalizam napreduje, preduzeća vođena profitom moraju smanjiti troškove i povećati prodaju, što podstiče za kapitalizam karakteristične brze tehnološke promene. Događa se revolucija na polju transportnih i komunikacionih tehnologija i drastično padaju troškovi vezani za te oblasti. Preduzeća rastu i progresivno monopolizuju čitave industrije.
Gladni jeftinih inputa i novih tržišta, oni globalno šire svoju mrežu dobavljača i kupaca. Ekonomska aktivnost stoga postaje sve više međuzavisna, kako unutar sve većih firmi, tako i unutar sve većih mreži. Produktivna aktivnost postaje, Marksovim rečima, progresivno više „socijalizovana“.
Istovremeno, kao rezultat ovog trenda socijalizacije, odluke o proizvodnji i investiranju koje donose pojedine firme imaju sve šire i sve štetnije eksterne efekte. Sve moćnije tehnologije nanose veću štetu životnoj sredini. Veće kompanije donose poslovne odluke zbog kojih povremeno milioni ostaju bez posla i domova, što podriva ekonomsku održivost čitavih regiona. Finansijske i ekonomske krize nastale na jednom mestu munjevito se šire celim svetom. U našem sistemu privatnih preduzeća firme donose odluke u korist maksimizacije sopstvenog profita, a uporedo s rastom međuzavisnosti u svetu raste i šteta koju takve odluke nanose našim zajednicama i životnoj sredini.
Rastuća međuzavisnost proizvodne aktivnosti predstavlja duboko progresivno nasleđe kapitalističkog razvoja, ali i napetost između nje i sistema odlučivanja pojedinačnih kompanija o proizvodnji i investicijama usmerenog na profit. Socijalizacija proizvodnje sve se teže sinhronizuje s kapitalističkim sistemom privatne svojine nad sredstvima za tu proizvodnju. A ta neusklađenost rezultira sve dubljim i širim krizama na svakom frontu. Napredak ka skladu sa stepenom socijalizacije ekonomske aktivnosti moguć je jedino ako socijalizujemo vlasništvo nad svojim ekonomskim resursima i upravljanje njima.
No s obzirom na antipatiju prema socijalizmu, koja čak i nakon kampanje Bernija Sandersa još uvek dominira u Sjedinjenim Državama, nije lako izneti ubedljive argumente za socijalizaciju. Iz tog razloga su socijalisti poput Ričarda Volfa (Richard Wolff) tvrdili da treba preusmeriti pažnju sa strukture šire ekonomije i definisati socijalizam kao pitanje odnosa na radnom mestu. Volf nam kaže da je socijalizam „manje pitanje države spram privatnih radnih mesta ili državnog planiranja u odnosu na privatna tržišta, a više pitanje demokratske nasuprot autokratskoj organizaciji radnog mesta. Nova ekonomija zasnovana na radničkim zadrugama naći će svoj demokratski način strukturiranja odnosa između zadruga i društva u celini“.
Danas, međutim, suočeni s klimatskom krizom, ne možemo više da odlažemo to pitanje. Moramo se založiti za demokratsko upravljanje investicijama i proizvodnjom u celoj ekonomiji. Ovo upravljanje, naravno, treba da bude što je više moguće decentralizovano, ali biće potreban određen stepen centralizacije da bismo osigurali mudro i pravedno korišćenje naših resursa.
Ova ideja mnoge ljude plaši. Teško je videti kako takav sistem može biti efikasan ili demokratski, a kamoli oboje. Istorija nam ne daje primere za to.
Radni model nam je ispred nosa
Na osnovu svojih istraživanja zaključio sam da nam se nešto poput radnog modela takvog sistema nalazi takoreći isred nosa, u mnogim od naših najvećih korporacija.
Zapravo, brojni izvršni direktori ponašaju se kao da su pritajeni socijalisti. Većina velikih firmi podeljena je na manje ili više samostalne „strateške poslovne jedinice“ zadužene za razvoj novih proizvoda i obezbeđivanje njihove proizvodnje, prodaje i profitabilnosti. Ti izvršni direktori u javnosti brane superiornost tržišta i nadmetanja u odnosu na koordinaciju i planiranje, ali se unutar sopstvenih korporacija, gde bi mogli da puste da se poslovne jedinice međusobno nadmeću, ipak oslanjaju na sveobuhvatno strateško upravljanje.
Takvim strateškim upravljanjem obezbeđuje se koordinacija između proizvodnje, ulaganja i drugih planova pojedinačnih poslovnih jedinica zarad ostvarivanja najboljih rezultata na nivou cele korporacije. Da, postoje korporacije koje pokušavaju da oponašaju tržište unutar mreže svojih poslovnih jedinica, ali je takav pristup relativno redak. U većini firmi aktivnost poslovnih jedinica koordinira se strateškom vizijom i planom – slično kao što bi aktivnosti preduzeća bile koordinisane širom zemlje u demokratskom socijalizmu.
Štaviše, u unutrašnjem procesu strateškog upravljanja, u mikrokosmosu kompanije, firme se suočavaju s minijaturnim verzijama izazova kakvi su, na širem nivou, morili ekonomske planere u Sovjetskom savezu. Četiri najveća izazova su kako osigurati demokratiju, inovativnost, efikasnost i motivaciju. Sovjetski savez je manjkavo odgovorio na sva četiri.
Mnogi predani socijalisti ne priznaju veličinu ovih izazova, uvereni da ih je lako prevladati. Ali ako hoćemo da pridobijemo ljude na svoju stranu, moramo im ponuditi više od svoje uverenosti – moramo im ponuditi verodostojnu sliku socijalizma koja prikazuje kako se ovi izazovi mogu rešiti u praksi.
Iako je to kontraintuitivno, možda baš korporativno strateško upravljanje nudi takvu sliku, jer su korporacije razvile prilično efikasne tehnike za rešavanje navedena četiri izazova – tehnike koje bi se dale primenite u širem kontekstu i s više prednosti u socijalističkoj ekonomiji. Razmotrimo ih jednu po jednu.
Demokratija
Centralizovano planiranje u Sovjetskom savezu obećavalo je prevazilaženje neracionalnosti kapitalističkog sistema zasnovanog na tržišnoj konkurenciji: svođenje na minimum eksternalija kao što je nezaposlenost (danas bismo dodali i emisije CO2); pozitivne eksternalije kao sinergija među preduzećima mogu se sabirati; ekonomija obima može biti osigurana.
Ali nedemokratski karkater procesa planiranja kompromitovao je ova obećanja. Planiranje odozgo značilo je da planovi ne odražavaju adekvatno prilike koje imaju i izazove s kojima se suočavaju radnici, građani, preduzeća i regioni. Kao rezultat toga, oni na nižim, lokalnim nivoima sistema imali su malo razloga da ulažu mnogo napora u ostvarivanje ciljeva utvrđenih na višem, centralnom nivou. Ta ograničenja nisu zaustavila izuzetno brzu početnu industrijalizaciju, ali su sprečila kasniji ekonomski rast.
Slična dinamika može se primetiti u mnogim današnjim firmama. Njihovi direktori prepoznaju potencijalne prednosti strateške koordinacije, ali budući da planiranje ide odozgo, planovi ne odražavaju prilike koje imaju i izazove s kojima se susreću poslovne jedinice. A ove jedinice imaju malo razloga da prigrle ciljeve rukovodilaca na vrhu.
Da bi prevazišle ovaj izazov, neke kompanije pametnije procenjuju šta je bolje da centralizuju, a šta će bolje rešavati poslovne jedinice. Ono što više iznenađujuće je da tamo gde odluke moraju da budu centralizovane kako bi se osigurao sklad među jedinicama, neke firme su razvile tehnike za uključivanje nižih nivoa menadžera i, u nekim slučajevima, čak i radnika iz proizvodnje (pogledajte primere istraživanja ovde, ovde, ovde i ovde). To se obično dešava u tri ciklusa (postavljanje ciljeva, planiranje i budžetiranje), u svakom glavni rukovodioci formulišu predloge, skupljaju povratne informacije odozdo i revidiraju svoje predloge u svetlu tih povratnih informacija.
Naravno, strateško upravljanje u velikim korporacijama nije ni blizu tako demokratsko kao što bi to socijalisti želeli – što je očigledno već na osnovu toga da glavne rukovodioce postavljaju predstavnici investitora, a ne naši izabrani predstavnici – i njihovo planiranje je u najvećoj meri ograničeno imperativom profitabilnosti; ali kad-kad nalazimo iznenađujući stepen učešća.
Nije teško sagledati kako se ovaj proces strateškog upravljanja može učiniti demokratičnijim i kako se takvi dijalozi mogu proširiti i produbiti u procesu socijalističkog planiranja.
Zamislite da naši nacionalno izabrani lideri, ispitujući probleme i mogućnosti s kojima se država suočava, predlažu niz ciljeva za naredni petogodišnji plan koji pokriva naše ekonomske, socijalne i ekološke potrebe. Obiman proces demokratskih konsultacija – licem-u-lice sastancima na radnim mestima i u susedstvima, u regionalnim upravnim telima, putem digitalnih anketa – omogućava nam da šaljemo povratne informacije na predloge nacionalnog rukovodstva zarad revizije tih ciljeva. Revidirani ciljevi šalju se zatim demokratski izabranim industrijskim i regionalnim savetima, od kojih se traži da predlože planove kako mogu doprineti ostvarenju tih ciljeva. Ti se planovi centralno upoređuju, analiziraju i spajaju, a nedoslednosti ili nedostaci rešavaju se putem revizija. Na kraju, u trećem ciklusu, državna investiciona banka dodeljuje budžete u skladu s ciljevima i planovima koje smo dogovorili, a lokalni forumi participativnog budžetiranja određuju tačno kako se ti budžeti koriste.
Inovacija
Centralizovano planiranje omogućilo je Sovjetskom savezu da ozbiljno ulaže u razvoj naprednih nauka i inženjerstva. Istraživačke organizacije na nacionalnom i industrijskom nivou imale su zapanjujuća otkrića. Međutim, inovacije često nisu odgovarale stvarnim potrebama industrije zbog loše određenih ciljeva. Čak i kada su inovacije u principu bile korisne, manjkalo je podsticaja zbog kojih bi ih preduzeća primenila u praksi. Jaz koji je razdvajao centralizovane istraživačke organizacije od preduzeća pokazao se nepremostivim.
Mnoga američka preduzeća prepoznaju potencijalne prednosti koordinacije i planiranja u odnosu na tržišnu konkurenciju radi obezbeđivanja njihovih inovativnih kapaciteta. Oni slede socijalističku logiku i finansiraju centralizovane jedinice za istraživanje i razvoj tako što oporezuju poslovne jedinice. Time izbegavaju dupliranje rada na inovacijama u njihovim internim poslovnim jedinicama. To takođe osigurava istraživačima mogućnost da gledaju u budućnost dalje nego što bi to poslovne jedinice bile spremne da urade u svojim lokalnim jedinicama za istraživanja i razvoj. Ali poput sovjetskog iskustva, specijalizacija i centralizacija često udaljava jedinice za istraživanje i razvoj od realnih potreba poslovnih jedinica, zvog čega inovacije rezultiraju stvarima beskorisnim za poslovne jedinice, ili za čiju upotrebu one nemaju dovoljno podsticaja.
Korporacije s boljim upravljanjem pronašle su načine da izbegnu ovaj problem. One uključuju lidere lokalnih poslovnih jedinica u centralno upravljanje istraživanjem i razvojem. Tako obezbeđuju saradnju između timova za istraživanje i razvoj i osoblja poslovnih jedinica na inovacijskim projektima. I ulažu u razvoj baze veština osoblja u operativnim jedinicama kako bi oni mogli efikasno da učestvuju takvim projektima.
Socijalistički sistem planiranja mogao bi dramatično da ubrza inovacije kada bi sledio upravo takav model. Zamislite ubrzanje koje bi proizašlo iz politike finansiranja istraživačko-razvojnih centara s demokratskim upravljanjem na regionalnom i industrijskom nivou, odnosno saradnje takvih centara s relevantnim preduzećima u pogledu inovacija, uz pride ulaganje u razvoj inovativnih kapaciteta čitave radne snage ne bi li se svima omogućilo učešće.
Inovacije bi se takođe ubrzale u socijalizmu proširenim mogućnostima za preduzetništvo. Ukoliko bi predložili nove načine za ostvarivanje ciljeva našeg plana, preduzetnički poduhvati, uspostavljeni kao radničke zadruge, mogli bi dobiti pristup finansiranju iz javnih investicionih banaka ili od postojećih preduzeća. To bi uklonilo mnoge prepreke inovacijama koje proizlaze iz trenutnog sistema privatnih investitora.
Efikasnost
Socijalizam obećava veliko povećanje efikasnosti u odnosu na kapitalizam. Umesto da svakom preduzeću dopuste da radi u skladu sa sopstvenim procesima i da se oslanja na sopstvene konstrukcije komponenata i modula, sovjetski planeri su standardizovali najbolja praktična rešenja i optimalne planove za upotrebu na nivou cele ekonomije. Međutim, radnici su ovu standardizaciju postupaka često doživljavali kao otuđujuću, a standardizacija komponenti često je vodila jeftinim, ali osrednjim proizvodima.
Mnoge kapitalističke firme takođe prepoznaju potencijalne prednosti standardizacije kada je efikasnost u pitanju. Prema istoj logici prave centralne jedinice koje onda standardizuju najbolja praktična rešenja i optimalne planove za sve poslovne jedinice. Ali kao i u SSSR, radnici se često opiru povećanoj kontroli nad svojim radom, dok se poslovne jedinice opiru usvajanju standardizovanih komponenti.
Najpametnije kompanije prevazišle su ovaj izazov uključivanjem osoblja iz proizvodnje u procese standardizacije. Kada se standardi ne određuju na vrhu, već ih zajednički razvijaju stručno i proizvodno osoblje, oni mogu biti projektovani tako da podržavaju, a ne da ograničavaju kreativnost i prosuđivanje, i na taj način mogu da motivišu umesto da ograničavaju.
U socijalističkom sistemu strateškog upravljanja celokupnom ekonomijom slične participativne prakse na regionalnom nivou i u čitavoj industriji mogle bi da dovedu do znatnog poboljšanja efikasnosti(za iznenađujuće primere pogledajte ovde i ovde). Koristili bismo ovo povećanje efikasnosti da dramatično smanjimo radno vreme i da obezbedimo slobodno vreme za samorazvoj radnika i njihovo učešće u demokratskom upravljanju ekonomijom.
Motivacija
Obično se smatra da socijalističko centralno planiranje u Sovjetskom savezu nije motivisalo ni radnike ni upravnike. To su granice kolektivističkih vrednosti: bez adekvatnog podsticaja pojedinačnom trudu i kreativnosti, nema ni efikasnosti ni inovacije.
Naša velika preduzeća suočavaju se sa sličnom dilemom. Potrebni su im zaposleni dovoljno kolektivistički nstrojeni i da se dobrovoljno pridržavaju propisa preduzeća, ali istodobno bi valjalo da su dovoljno individualisti i da stimulišu diverzitet razmišljanja i kreativnost. Uobičajeno rešenje ove dileme je specijalizovanje uloga, pri čemu većina ljudi obavlja rutinske zadatke, dok manja grupa privilegovanih radi na inovacijama, U slučaju prvih, dakle, očekuje se poslušnost, a u slučaju drugih – kreativnost. Međutim, cena ignorisanja kreativnih kapaciteta toliko ljudi je ogromna. (Pogledajte, na primer, Gallupovo istraživanje troškova razdvajanja zaposlenih.)
Najpametnije kompanije zato izgrađuju kulture i sisteme nagrađivanja koji podržavaju sintezu individualizma i kolektivizma koji ja nazivam „međuzavisnim individualizmom“. (Za jedan primer pogledajte ovde.) Ljudi mogu biti odlikovani i nagrađeni za svoj pojedinačni doprinos ciljevima organizacije i za svoju sposobnost da sarađuju s drugima u tom naporu. Skromne finansijske nagrade za pojedince daju se uz skromne finansijske nagrade za timove i velikodušnu simboličku nagradu za uložen trud i rad. Organizacija ulaže u edukaciju i podsticanje kako bi stimulisala inovativni kapacitet čitavog osoblja.
Iako mi kao socijalisti nerado pripisujemo preveliki značaj diferenciranim finansijskim podsticajima, ništa ne predstavlja prepreku socijalističkoj ekonomiji da sledi sličnan pristup. Naši demokratski izabrani saveti na državnom nivou mogu da postave opštu politiku u vezi s platama različitih kategorija radnika, a saveti na nivou preduzeća oslanjali bi se na te opšte politike i određivali bi plate za pojedinačne radnike. Kultura socijalizma dvadeset prvog veka mora prevazići opoziciju individualizma i kolektivizma, a iskustvo nekih kapitalističkih firmi pokazuje nam da je to moguće i kako bismo to mogli učiniti.
Osnove za socijalizam
Ako će socijalizam predstavljati napredak u odnosu na kapitalizam, biće to delom i zato što je moguće razvijati dostignuća kapitalizma, od kojih je socijalizacija proizvodnje možda najznačajnija.
Ova socijalizacija je dovela ne samo do dramatičnog napretka u tehnologijama već i do novih moćnih tehnika upravljanja u ogromnim, složenim preduzećima. Tehnike strateškog upravljanja koje su razvile neke od naših vodećih firmi dragoceno su nasleđe. Kritičari su sigurno u pravu kada tvrde da su ove tehnike – baš kao i tehnologije – trenutno projektovane i korišćene za jačanje kapitalističke eksploatacije i dominacije. Ali razumno je očekivati da demokratski socijalizam može imati koristi od podležećih principa ovih tehnika i tehnologija, i da ih može prilagoditi potrebama našeg društva.
Sa engleskog preveo: András Juhász
