Razvoj i uspon Glazgova, industrijskog grada na severu Britanskog ostrva koji će ove godine ugostiti klimatski samit, bio je usko vezan sa rastom upotrebe fosilnih goriva. Fosilna goriva donela su brzi razvoj ovom gradu kao i mnogim drugima na globalnom severu, ali za to sada plaćamo veliku cenu. Ove godine Glazgov ima priliku da postane grad poznat po tome da je u njemu doneta odluka da se dodatno smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, čiji su glavni izvor fosilna goriva, i tako izbegne potpuna klimatska katastrofa.
Šta se dešava sa klimom?
Da klimatske promene uzimaju sve više i više maha govore nam mnogi naučni izveštaji koji upozoravaju da nam je ostalo sve manje vremena da reagujemo i obuzdamo naglu promenu klime i makar je malo ublažimo. Naučni izveštaji samo potvrđuju ono što je već svima postalo očigledno. Leta su sve toplija, sve više delovi sveta se nalaze na udaru požara, dok sve to naglo prekidaju razorni uragani i ogromne poplave. Uz sve to čak i deci je jasno da zimi ima mnogo manje snega a izveštaji sa Artika i Antartika kažu da je ledenog pokrivača svake godine sve manje.
Međunarodni panel za klimatske promene (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC) u čijem radu učestvuje preko 2500 različitih naučnika, još 2018. godine objavio je upozorenje da trenutno kao globalno društvo nismo na dobrom putu. U tom izveštaju napominje se da imamo još par godina tj. do 2030. godine da značajno smanjimo emisije štetnih gasova i time izbegnemo da globalna prosečna temperatura već tada pređe povećanje od 1.5 °C. Novi izveštaj koji će biti objavljen 2022. godine stavlja fokus na fizičke granice i ekonomsku paradigmu i u njemu se navodi da čovečanstvo mora odustati od postojećeg ekonomskog modela ako želi da izbegne ekološku katastrofu.
A da nismo na putu odustajanja od trenutnog ekonomskog modela vidljivo je po porastu potražnje za energentima iz fosilnih goriva. Cena energije je nakon pada tokom 2020. godine eksplodirala, a porasla je i upotreba fosilnih goriva kao i emisija gasova sa efektom staklene bašte. Što pokazuje da je 2020. godina bila samo virusom izazvana anomalija kada je došlo do smanjenja globalne emisije ugljen dioksida povezane sa energijom za 5,8%. Već za 2021. prognozira se rast za 4.8%.
Da naučni izveštaji nisu samo mrtvo slovo na papiru pokazuju svakodnevne prirodne nepogode koje nas pogađaju a koje su samo posledice šire društvene katastrofe. Na Siciliji je ovog leta izmereno 48.8 °C što predstavlja i novu najvišu tempreaturu ikada izmerenu u Evropi. Visoke temperature pratili su požari u Italiji i Grčkoj koje su usled mera štenje i smanjenja broja vatrogasaca i opreme bile još teže pogođene.
Požari su buktali od Amerike preko Sibira do Australije, uništivši hiljade kilometara kvadratnih šuma i time dodatno doprinoseći emisijama gasova sa efektom staklene bašte. U pauzama između vrelih dana velike količine padavina izlile su se u kratkom roku na Evropu. Pod vodom su se našle Nemačka i Belgija bogate i dobro pripremljene zemlje, pa ipak je rezultat bio koban sa puno utopljenih i ogromnom materijalnom štetom. Dok su ovakve poplave već postale uobičajne na globalnom jugu gde odnose još više života i doprinose uvećanju siromaštva.
Sve ovo govori da nam jedina kuća koju svi imamo gori, a da su napori da se požar ugasi relativno mali, kao što kaže ekološka aktiviskinja Greta Tunberg.
Istorija borbe protiv klimatskih promena
Da nam kuća gori jasno je odavno čak i najmoćnijim svetskim liderima, koji umesto da ubrzano rade na sanaciji požara, raspravljaju ko će prvi otići po vodu i sa kolikom koficom.
Još 1992. godine na velikom samitu u Riju klimatske promene su prepoznate kao velika opasnost. Tada je potpisana i Okvirna konvencija o klimatskim promenama kojom su predviđene i regulisane godišnje konvencije o klimatskim promenama kako bi se ovom problemu zajednički pristupilo.
Skoro sve samite od Rija pa nadalje pratila je tenzija i negeiranje bogatih zemalja globanog severa da postoji njihova istorijska odgovornost za klimatske promene. Uprkos tome što istraživanja pokazuju da je globalni sever odgovoran za čak 92% ukupne istorijske emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Prva dva klimatska samita u Berlinu (1995.) i Ženevi (1996.) pokazali su se kao priprema za treći samit u Kjotu kada je i postignut dogovor da se smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Kjoto protokol trebao je da obezbedi klimatski stabilniju budućnost ali na njegovo ratifikovanje čekalo se čak do 2005. godine pošto su Amerika i Australija odlučile da izađu iz ovog sporazuma.
Nakon Kjota pošle su godine i puno klimatskih samita na kojima se puno diskutovalo, a malo šta konkretno radilo. Kako je situacija postajala sve lošija, postalo je jasno da je potreban novi dogovor sa mnogo ambicioznijim klimatskim planovima koji bi zamenio onaj iz Kjota. Sve nade su polagane u samit u Kopenhagenu ili kako su ga često nazivali Hopenhagenu. Ovom samitu su prisustvovali gotovo svi svetski lideri među kojima i Barak Obama koji je prethodne godine pobedio na izborima sa svojom „hope“ kampanjom. Umesto nade ovaj samit je doneo potpuno razočaranje jer nikakav dogovor nije postignut.
Nakon par godina stagnacije nada je ponovo počela da se nazire kako se približavao Pariski klimatski samit 2015. godine. I konačno je postignut sporazum sa ciljem da se izbegne zagrevanje planete za više od 2°C, sa ambicijom da se zaustavi na 1.5°C. Sve države su u Parizu dale svoje volonterske namere o smanjenju emisija uz dogovor da će ih za pet godina revidirati.
Na osnovu ovih volonterskih predloga smanjenja emisija CO2 bilo je jasno da to nije dovoljno da se izbegne porast od dva stepena ali je barem ponovo kreirana atmosfera da se kroz saradnju može nešto uraditi.
Nakon Pariza narednih par klimatskih samita prošlo je u relativnoj tišini sa fokusom uglavno na rešenjima nekih tehničkih pitanja iz Pariskog sporazuma. Kuriozitet predstavlja samit iz 2019. godine koji je održan u Madridu, nakon što je brazilski predsednik i poznati klimatski skeptik Žair Bolsonero odbio da ugosti ovaj samit u Riju gde je bio planiran.
Samit u Glazgovu je sa nestrpljenjem iščekivan kako bi se uverili da li će države potpisnice Pariskog sporazuma doći sa ambicioznijim ciljevima i željom da stvarno učine nešto značajno. A onda se pojavio korona virus i sve je stalo i bilo odloženo, tako i klimatski samit 2020. godine.
Šta nam donosi klimatski samit u Glazgovu?
Samit u Glazgovu važan je jer prema trenutnim klimatskim politikama koje prati organizacija Climate action tracker globalno zagrevanje bi se zaustavilo na 2.9 °C, a čak i kada bi bili implementirani svi novi planovi temperatura bi porasla za 2.4 °C. Zato se očekuje da većina država dođe sa još ambicioznijim ciljevima za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, jer za sada je predviđeno zagrevanje daleko iznad prihvatljivih 1.5 °C.
Srbija još uvek nije ozvaničila svoje klimatske ambicije, a na samitu u Glazgovu prisutan je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji će se i obratiti skupu. U međuvremenu Vučić je poslao izjave o potrebi za više zelene energije i o tome da Srbija aktivno radi na nalaženju partnera u regionu za proizvodnju struje iz nuklearnih elektrana. Postoji opravdana bojazan da će klimatske ambicije Srbije biti niske ili možda ponovo budu plod igranja statistikom. Dok se u realnosti nastavljaju projekti izgradnje novih blokova termoelektrana.
Osim klimatskih ambicija bitan deo klimatskog samita u Glazgovu predstavljaće diskusija i pokušaj operacionalizacije fonda kojim bi trebao da se olakša siromašnim državama da se prilagode na promene klime i smanje svoje emisije ugljen-dioksida. Istorijska nepravda treba da bude ispravljena fondom kojim će se svake godine obezbediti 100 milijardi dolara za siromašne države globalnog juga.
Do sada ovaj fond je ostajao uglavnom poluprazan jer nije postojao jasan mehanizam kako novac obezbediti a države koje su to trebale da učine licemerno su odugovlačile ovaj proces. Često je licemerstvo išlo toliko daleko da su umesto direktnih donacija u ovaj fond stizali krediti koji su vodili siromašne države u dodatno dužničko ropstvo.
Ovaj klimatski samit biće i jedan od najbeljih jer će puno učesnika sa globalnog juga biti sprečeno da dođe. U Glazgov se teže dolazi kako zbog udaljenosti tako i zbog kovid mera koje dodatno otežavaju učešće iz manjih i siromašnijih zemlja, sa manjim procentom vakcinacije, tome treba dodati to da Velika Britanija traži vize građanima mnogih država. Sve to će sprečiti da se pojavi veći broj klimatskih aktivista i da sa ulica izvrše pritisak na političare da obećaju klimatski ambicioznije ciljeve.
Klimatski samit u Glazgovu može predstavljati nadu. Nadu da nešto ambicioznijim ciljevima možemo sebi kupiti još vremena ali samo promenom socio-ekonomskog sistema moguće je rešavanje problema klimatskih promena. Samo odustajanjem od stalne paradigme rasta materijalne proizvodnje i potrošnje mogu se klimatske promene ublažiti i dugoročno svesti na prihvatljiv oblik.
