Prema procenama organizacija koje rade na terenu, u Beogradu danas živi između pet i sedam hiljada beskućnika, dok ih je u Novom Sadu nešto manje od hiljadu. Kapaciteti prihvatilišta su, međutim, daleko manji od potreba, posebno uzimajući u obzir nevidljivost beskućnika.
„Trenutna ekonomska kriza i kriza na tržištu stanova utiče nepovoljno na mnoge koji više ne mogu da plaćaju zakupninu, a u situaciji kada ne postoji nikakva sigurnost stanarskog statusa za one koji iznajmljuju stanove, može se očekivati veći broj prinudnih iseljenja i situacija u kojima ste prinuđeni da stanujete kod prijatelja ili rodbine ili u neadekvatnom stambenom prostoru. Sve su to situacije koje se kategorizuju kao beskućništvo. Naravno, uz to, imamo i odsustvo efikasnih programa podrške primarnim beskućnicima, kao i nedovoljna ulaganja u javni sektor koji bi trebalo da se bavi pitanjem beskućništva, tako da je na različitim aspektima zakomplikovana situacija u pogledu stanovanja, beskućništva i ekonomske krize“, govori Ćurčić za Mašinu.
Što se kratkoročnih rešenja tiče, naš sagovornik navodi da je potrebno otvoriti dodatne prostore za prihvat beskućnika, povećati broj usluga i onemogućiti da opet zbog zime nekog izgubimo na ulici jer se smrzao od hladnoće.
Kao što su A 11 i druge organizacije civilnog društva već apelovale: ono što je zapravo potrebno je sistemsko rešenje. Država je tu da eventualno podrži inicijative građana i udruženja, ali ne i da ih preuzme. U Nacrtu nacionalne stambene strategije nema jasnog i konkretnog plana na koji način će država raditi na rešavanju problema beskućništva, što dodatno otežava rad organizacija koje se bave ovim pitanjem.
„Na dugoročnom planu situacija je dosta komplikovanija jer nama ni stanovanje kao pravo nije prepoznato u javnoj sferi i nema ni primisli o tome da bi se mogle usvojiti strategije i obezbediti novac za bavljenje socijalnim i priuštivim stanovanjem. Umesto toga, naše politike se svode na jeftine stanove za vojsku i policiju i doslovno nula izgrađenih stanova za socijalno stanovanje koji su finansirani iz budžeta u proteklih deset godina. Kada se sve to sabere, jasno je da nam je potrebna jedna radikalna promena u pogledu borbe protiv beskućništva koja polazi od potpuno drugačijeg pogleda na stanovanje, koje ne sme biti prepušteno isključivo tržišnoj logici, kako je to sada slučaj“, veruje Ćurčić.
Kapitalistički poredak ne toleriše bilo kakvu vrstu slabosti, te ni pojavu beskućništva, za koju je najlakše okriviti, pa čak i kazniti ljude koji se nađu u toj situaciji. Kada je stanovanje postalo izvor profita umesto ljudsko pravo, omogućena je i kriminalizacija beskućništva, čineći ionako nesigurno stanje beskućnika još opasnijim.
Širom Evrope postoji tendencija ka represivnim administrativnim režimima čiji je rezultat neretko kršenje osnovnih ljudskih prava osoba koje se nalaze u posebno osetljivom položaju kao što su beskućnici, migranti, siromašni i oni koji izlaze iz zatvora. Politike usmerene protiv beskućnika uključuju ograničavanje javnih površina na kojima je dozvoljeno sedenje ili spavanje, prisiljavanje na „pokret“ i zabranjivanje prosjačenja. Dok je u Mađarskoj čak i ustavom „zabranjeno stanovanje na javnim površinama“.
Sistemski okvir kao omča
Institucionalni okvir stanovanja je počeo da slabi početkom 90-ih godina, privatizacijom javnog stambenog fonda, da bi sada stambeno tržište postalo sasvim nefunkcionalno, jer je nedostupno za većinu stanovništva usled nepriuštivih cena.
Poslednjih decenija stambene probleme građana Srbije dodatno je zaoštrio niz praksi i zakona. Kao najaktuelniji, tu su Nacrt nacionalne stambene strategije i Zakon o socijalnim kartama. Nacrt sadrži dobru analizu stambene situacije u Srbiji, kao i neupitna načela, poput jednakosti i nediskriminacije, ali sem što sadrži brojne propuste na operativnom nivou, ne nudi trajna rešenja ključnih stambenih problema u Srbiji, dok je Zakon o socijalnim kartama, pored opštih nedostataka, do sad uklonio preko 10% korisnika iz sistema socijalne zaštite, bez jednakog smanjena siromaštva.
Kao odgovor na ovaj zakon, Inicijativa A 11 je pokrenula kampanju „(Anti)socijalne karte“, o kojoj smo detaljnije pisali na portalu Mašina. Još jedna praksa koja dodatno otežava čitavu situaciju je iseljavanje stanovnika iz neformalnih naselja, kao i deložacija primenom Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Stambeni programi koji su do sada sprovođeni nisu obuhvatali ovu kategoriju stanovništva, niti postoje programi za lica koja se nalaze u riziku od beskućništva.
Prisilno iseljavanje, ekonomska kriza, rast cena nekretnina i zakupa, ali i gubitak posla, porodični problemi – samo su neki od razloga zbog kojih je stopa beskućništva u porastu. Kada je primarno beskućništvo u pitanju, ljudi, pogođeni nizom ovakvih okolnosti, ubrzo postaju društveno izolovani i getoizovani – time i nevidljivi, ne samo za državu, već i za građane. Proces resocijalizacije može biti izuzetno težak, zbog čega se dešava da lica u statusu primarnih beskućnika od njega i odustanu nakon nekog vremena. Najveća prepreka je birokratski sistem zbog kojeg je dolaženje do ličnog dokumenta značajno otežano, a bez istog nemoguće dobiti socijalnu i zdravstvenu pomoć, zaposliti se – ukratko ponovo se integrisati u društvo.
Ugroženih grupa, poput beskućnika, setimo se pred zimu ili praznike, dok tokom ostatka godine okrećemo glavu na drugu stranu i pravimo se da to nije naš problem. Činjenica je da dokle god su osnovna ljudska prava naših sugrađana ugrožena – i naša su, jer pitanje stanovanja je zajedničko pitanje svih nas, a beskućništvo stanje koje u ovom sistemu može bilo kome da se desi. S obzirom na to da je stanovanje jedna od osnovnih ljudskih potreba i pravo, koje je predmet brojnih međunarodnih dokumenata, stambena politika treba da se zasniva na zaštiti osnovnih ljudskih prava kako bi se svima osigurao pristup adekvatnom i dostojanstvenom domu.
