Zemlje globalnog juga organizovano zahtevaju velika sredstva i insistiraju na tome da se stvari nazovu svojim imenom. Bogate zemlje, čija je industrija nesrazmerno odgovornija za emisije gasova staklene bašte od kolonizacijom iscrpljenih, opljačkanih i unazađenih privreda „zemalja u razvoju“, odbijaju da novac koji su spremne da odvoje za „pomoć“ žrtvama klimatske krize imenuju kao odštetu jer bi takav presedan otvorio mogućnost da ih siromašni tuže.
Ovogodišnji COP nije prvi na kom se pominju gubitak i šteta (loss and damage) ali predstavlja prekretnicu po tome koliko će im značaja i vremena biti posvećeno. Predstavnici bogatijih zemalja i poneki naivni optimista to interpretira kao znak senzibilizacije javnosti i „donosilaca odluka“ za probleme ugroženih, ideale ravnopravnosti i posledice kolonijalizma. Pravi motivi su, ipak, zloslutniji.
Naime, razmere aktuelne migrantske krize pokazuju da je itekako moguće njeno pogoršavanje. Zato je jasno da ovogodišnja spremnost bogatijih zemalja da pregovaraju o gubicima i šteti na način koji su dosad odbijali nije izraz novopronađene humanosti „razvijenih demokratija“, nego straha da će biti preplavljene klimatskim izbeglicama. Niz istraživanja pokazuje da smo prošli tačku iza koje se klimatske promene više ne mogu sprečiti niti preokrenuti, te da se može govoriti samo o njihovom ublažavanju i saniranju posledica, a ekstremne klimatske pojave onemogućavaju čak i inače licemerne i inertne nacionalne birokratije da ignorišu takvu izmenu narativa o klimi.
Ugledni primer zemlje iz koje bi izbeglice mogle doći bio je tokom ove godine nesrećni Pakistan, koga su nakon nezapamćenih prolećnih vrućina snašli monsuni koji su poplavili trećinu teritorije, ugrozili 33 miliona, neposredno usmrtili 1700 ljudi i uzrokovali desetine milijardi dolara štete privredi i infrastrukturi. Nauka je potvrdila vezu između tri do osam puta od uobičajenog kišnijeg avgusta u Pakistanu i klimatskih promena, koje su po podacima Svetske meteorološke organizacije čak 30 puta uvećale verovatnoću dešavanja toplotnog talasa koji im je prethodio.
Stručnjaci, odnosno Globate Climate Risk Index, pritom, kažu i da je Pakistan odgovoran za samo 1% emisija gasova sa efektom staklene bašte, dok zemlje globalnog severa proizvode 92% emisije ugljeničnih gasova.
Nužda zakon menja
Kako podseća CNN, koncept kompenzacije za gubitke i štetu od klimatskih promena nije nov. Zemlje u razvoju ga zastupaju od 1991, kada je ostrvo Vanuatu u Tihom okeanu predložilo da najveći zagađivači atmosfere usmere finansijska sredstva najugroženijima od dizanja nivoa svetskog mora. Ipak, o njemu se (kao mehanizmu kompenzacije) glasnije raspravlja tek proteklih godina, od kada je štetu sasvim nemoguće poricati i otkad se na to usmerio i Međunarodni panel o klimatskim promenama UN (IPCC), čiji je ovogodišnji izveštaj generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš nazvao „Atlasom ljudske patnje“.
Ne odmaže ni to što Kina podržava zahteve oštećenih iz sopstvenih interesa i prigodno kontradiktorne, da ne kažemo šizofrene pozicije. Formalno, Kina još spada u zemlje niskih i srednjih prihoda (low and middle income countries, LMIC) koje traže finansijsku kompenzaciju od bogatijih. U praksi, u pitanju je druga najveća svetska ekonomija i upadljivo najveći zagađivač, odgovoran za 30% godišnje svetske emisije CO2. Dok razvijene zemlje kritikuju nastupe kineskih predstavnika i pritisak koji njima vrši na globalni sever kao licemerne, ukazujući na to da Kina zagađuje atmosferu više nego sve razvijene zemlje zajedno, Kinezi podsećaju na to da je u pitanju skorašnji fenomen, a da razvijeni zapad ima bar 170 godina naslaga „putera na glavi“. (Zemlje u razvoju, uzgred, ponekad koriste argument da klimatska pravda podrazumeva da se i njima mora pružiti prilika da razvijaju svoje privrede na račun klime i životne sredine kao što su to prethodno učinile razvijene zemlje.)
Svoju moralnu poziciju Kina ojačava i time što je prošlog oktobra izradila plan za ograničavanje emisija gasova staklene bašte nakon 2030. Koristeći i status zemlje u razvoju/LMIC zemlje, Kina je na COP27 istovremeno podržala uspostavljanje mehanizma za gubitke i štetu i mirno objavila da ne namerava da mu doprinese finansijski. Ipak, ovakvu konstelaciju druga svetska ekonomija će moći da koristi samo do 2023, kada će i po nomenklaturi Svetske banke preći u razvijene, odnosno zemlje sa prosečno visokim prihodima.
Gubici i šteta su se pominjali i tokom proteklih decenija, ali u kontekstu smanjenja budućih gubitaka putem adaptacije na klimatske promene. Konkretnije, 2013. je na COP19 u Varšavi potpisan Mechanism for Loss and Damage associated with Climate Change Impacts (Loss and Damage Mechanism) usmeren na usavršavanje upravljanja rizicima i minimiziranje buduće štete. Na projekte za pomoć zajednicama u adaptiranju na klimatske promene uloženo je oko trećine sredstava iz Zelenog klimatskog fonda koji su potpisnice Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) osnovale pre desetak godina i koji je (iako u njega nikada nije uloženo 100 milijardi dolara godišnje, koliki su bili prvobitni planovi) do sada predstavljao osnovni izvor finansiranja za međunarodne projekte za borbu sa klimatskim promenama.
Do najave ozbiljne promene u interpretaciji termina gubitka i štete je došlo prošle godine, na COP26 u Glazgovu, kada su se razvijene zemlje konačno saglasile sa tim da je potreban i nekakav mehanizam za pokrivanje već nastalih gubitaka i štete. Pojedine zemlje, poput Danske, Škotske (i belgijskog regiona Valonije) su ove godine otvorile i fondove za pomoć najugroženijim regionima na svetu, simbolične u oba značenja reči: inspirativne, ali i male. „Velika je nepravda da najsiromašniji na svetu trpe posledice klimatskih promena kojima su najmanje doprineli“, izjavio je danski ministar razvoja krajem septembra, kada je njegova zemlja odlučila da donira 13.4 miliona evra zemljama u razvoju pogođenim klimatskim promenama.
Odricanje od odgovornosti
Ono što je od 2021. nejasno je kako bi pomenuti mehanizam trebalo da izgleda. Portal Nature navodi da se Grupa V20, u koju su se okupile zemlje najugroženije klimatskim promenama, uz podršku Nemačke zalaže za šemu koja se naziva Globalni Štit (Global Shield), a koja se zasniva na ekonomskom modelu osiguranja. Ono što je zasad poznato je da bi osiguranici u takav fond uplaćivali sredstva te naplaćivali osiguranje u slučaju štete i gubitaka. Po navodima Naturea, druga grupa zemalja zalaže se za model koji više podseća na humanitarnu pomoć. Mnogi ugroženi su, ipak, protiv takvog pristupa, smatrajući ga suprotnim duhu finansiranja gubitaka i štete, i insistirajući na principu da zagađivač treba da plati, a ne da nudi milostinju u vidu humanitarne pomoći.
Upravo ovaj model, po kome bi istorijski zagađivači trebalo da plate odštetu za delovanje od kog su profitirali na račun ostatka čovečanstva, izaziva najoštriju prepirku. Podsetimo na to da su razvijene zemlje odgovorne za oko četiri petine emisija gasova sa efektom staklene bašte ispuštenih u atmosferu od početka industrijske revolucije (odnosno od 1850. do danas), te da su polovinu GHG emisija proizvele najrazvijenije, one u kojima živi tek nešto više od desetine stanovništva planete. Razvijene zemlje na svaki način pokušavaju da izbegnu pominjanje „pravne odgovornosti“ i „kompenzacije“ za štetu u kontekstu budućih finansijskih transakcija fondovima za ugrožene i ugroženima, strahujući od lavine tužbi.
Kako piše Gardijanov izvestilac sa COP27, razvijene zemlje se zalažu za to da dokumenta koja su u izradu eksplicitno isključe ideje o odgovornosti i kompenzaciji. One se u tome pozivaju na Član 8, paragraf 51 odluke o tekstu Pariskog sporazuma, koji kaže da su odgovornost i kompenzacija isključene iz razgovora o gubicima i šteti. Takvo gledište je našlo svoje mesto i u agendi sastavljenoj pred ovogodišnji samit. Ali, i predstavnici globalnog juga imaju na šta da se pravno oslone, navodeći da u samoj Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama iz 1992. takvih ograničenja nema.
Najranjivijih 55 zemalja je u poslednje dve decenije usled klimatskih promena izgubilo oko petine ukupnog BDP-a, ili 525 milijardi američkih dolara, objavljeno je u junu. Po računici London School of Economics, gubici i šteta koje bi zemlje u razvoju mogle da pretrpe od klimatskih promena a koje nadilaze troškove adaptacije, bi do 2030. mogli da narastu za još 290 do 580 milijardi dolara, a da do 2050. godine stignu i do 1-1.8 biliona dolara. Ako nekad uspeju da se izbore za odštetu, njihovi zahtevi prema razvijenim zemljama biće ogromni.
