Aktuelni vlasnik, turska firma Tosjali, je objavio da od Željezare odustaje zbog gubitaka, te da će sve zaposlene od prvog septembra poslati na biro. Preostalih dvestotinak, od preko sedam hiljada radnika koliko je u čeličani nekada radilo, tvrde da je Željezaru moguće reorganizovati i pokrenuti. Oni se zalažu za to da je neko otkupi od sadašnjeg vlasnika, za koga navode da je poslovao neodgovorno, onesposobio upotrebljivu opremu i propustio da u fabriku uloži sumu na koju ga je obavezivao ugovor. Za očuvanje železare, radnih mesta i proizvodnje radnici se bore uprkos tome što posla već dugo nema, što primaju za metaloprerađivačku industriju mizerne plate i što su već godinu dana na plaćenom odsustvu.
Željezara je devedesetih rasparčana na manje pogone radi privatizacije. Tosjali Holding je njen treći vlasnik. Privatizacija iz 2004, u kojoj je firma Midlend kontrolni paket akcija preuzela za hiljadu evra, završila je krivičnim prijavama zbog sumnje na krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala. Naredni vlasnik, firma MNSS B.V. sa sedištem u Holandiji, se sumnjiči da je Željezaru od 2008. koristila za pranje novca ili za nezakonito izvlačenje profita sa ciljem izbegavanja poreskih obaveza.
Za kupovinu Željezare su trenutno zainteresovani „kontroverzni“ nikšićki biznismen Miodrag Daka Davidović i Vlada Crne Gore. Turski vlasnik za Željezaru traži 25 miliona evra, dok mu Davidović nudi 15.1, koliko je Željezara 2012. i plaćena. Vlada Crne Gore je do nedavno figurirala kao mogući partner Davidovića, ispoljavajući spremnost da u preduzeće uđe sa 25% sredstava (koje bi Davidović mogao da otkupi u narednih pet godina), dá dozvole za solarne panele i vetroelektranu koje biznismen planira da izgradi i Željezari dozvoli upotrebu kamenoloma i veštačkog jezera, koji su u vlasništvu države.
Sredinom avgusta, međutim, Vlada CG menja kurs i u javnost izlazi sa planom da u potpunosti otkupi Željezaru preko Elektroprivrede CG, koju naprečac uključuje u pregovore – iako iz EPCG malo nakon pregovora odbijaju da za medije komentarišu da li uopšte imaju razvojne i finansijske planove za Željezaru.
Na prvi pogled neočekivano, svi akteri pregovora zalažu se za postavljanje solarnih panela i vetroelektrane na teritoriji fabrike. Drama u Željezari ne može se ni razumeti, a da se ne razmotri rast cena energenata (Tosjali je odlučio da se povuče iz Željezare nakon što nije uspeo da od države obezbedi povlašćenu cenu struje), ali i snažan trend prelaska na obnovljive izvore energije (OIE) u Crnoj Gori. Crna Gora je još 2020. više od 50% potreba za električnom energijom zadovoljavala iz OIE, od čega čak četiri petine iz hidroloških, a tek 0.1 % iz solarnih izvora.
Ulaganje u pogone na solarnu energiju i vetroparkove je do skora kaskalo u odnosu na iskorišćavanje hidroenergetskih potencijala uprkos insistiranju stručnjaka i aktivista da se u korist sunčeve i vetroenergije odustane i od nekih štetnih HE projekata. Međutim, novoizgrađeni vetroparkovi Krnovo i Možura su u aprilu zadovoljili čak 45% domaćih potreba za električnom energijom (donoseći, nesumljivo, značajan dobitak privatnim vlasnicima), što može poslužiti kao ozbiljna motivacija potencijalnim investitorima u buduće vetroparkove. Takođe, Ministarstvo kapitalnih investicija Crne Gore je početkom marta 2022. u cilju diverzifikacije energetskog miksa pokrenulo program za razvoj solarnih i vetroelektrana i dogovorilo za to kredite od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).
Nekakvo rešenje za Željezaru bi moralo da se nađe do prvog septembra, a stvari komplikuje višemesečna nestabilnost crnogorske Vlade. Finalni pregovori Tosjalija sa Davidovićem zakazani su za ponedeljak, 22. avgusta.
Kakva je situacija u Željezari u ovom trenutku?
Posle 66 godina postojanja Željezare Nikšić nijedan radnik u njoj ne radi svoj posao. U fabrici koja je nekada zapošljavala preko sedam hiljada ljudi danas posla ima samo privatno obezbeđenje.
Mi, predstavnici radnika i štrajkački odbor, proteklih deset dana dežuramo na krovu upravne zgrade.
Koliko je radnika u štrajku?
Oko 250. Preciznije, u štrajku je dvije stotine dvadeset devet radnika koji su dobili najavu da će prvog septembra biti otpušteni, a sa nama se solidarisalo i preostalih dvadesetak radnika koje je Toščelik planirao da ostavi nakon prvog septembra.
Tokom prethodne godine većina zaposlenih je bila na plaćenom odsustvu, na kom im je isplaćivano 90% od osnovne zarade. Ti ugovori ističu krajem avgusta, kada ćemo svi završiti na birou rada ako se ništa ne promijeni.
Da li ste zato stupili u štrajk?
Da bi se razumeli naši razlozi, treba se vratiti nekoliko koraka unazad. Željezara je od ranih dvehiljaditih, kroz nekoliko privatizacija, preživljavala teška vremena. Mislili smo da će 2012, dolaskom renomirane firme Tosjali Holding, takvim mukama doći kraj. U pitanju je firma sa godišnjim obrtom od oko 4-5 milijardi evra, čiji nadležni su se ovdje predstavili kao strateški investitor i dali obećanje da će prema radnicima biti korektni. Međutim, za deset godina gazdovanja u Nikšiću nisu pokazali ništa od toga. Zašto i kako, radnici se pitaju i neće nam nikad biti jasno.
Kada je Tosjali ušao u Željezaru, u radnom stanju su zatekli 95% proizvodnih kapaciteta Željezare, proizvodne pogone valjaonica, čeličane, kovačnice. Proizvodili su se i kovani i valjani čelici i betonsko željezo, ona građevinska armatura po kojoj je Željezara bila čuvena. Iako je sve to bilo u funkciji, novi vlasnik je preko noći doneo odluku da pogone koji se bave proizvodnjom betonskog čelika konzerviraju, sa objašnjenjem da se njima ne isplati da se time bave i da je to čisti gubitak, iako nisu ni pokušali. Koliko god da smo ih molili da probamo sa proizvodnjom nekoliko mjeseci i utvrdimo realne troškove i dobit, oni nisu htjeli ni da čuju. Naprotiv, konzervirali su te pogone, radnike iz njih otpustili, a ključni pogon za betonsko željezo, konti liv, su srezali.
Ni jednu našu sugestiju, ni jedno naše zdravo i dobronamjerno opažanje oni nisu htjeli da shvate ozbiljno niti usvoje. Naprotiv, odbacivali su ih sa nepovjerenjem i neodobravanjem. Sa Tosjalijem smo proveli dosta teških dana.
Treba priznati da je Tosjali Željezaru kupio iz stečaja – ali i pomenuti da su netom posle kupoprodajnog potpisali i investicioni ugovor, u kom su se obavezali da će u narednih pet godina u Željezaru Nikšić da ulože 35 miliona evra, da će godišnja proizvodnja biti 400 000 tona čelika, i da će zaposliti novih 550 radnika. Po našim procjenama, nije uloženo ni 15% od sume iz ugovora. Nabavili su jednu rotacionu peć u kovačnicu, završili montažu otprašivača i rekonstrukciju SKF–a, ali to nije ni 10-15% obećanih investicija.
Nakon deset godina mi vidimo gdje smo – radnika nema, proizvodnje nema, a investicija je samo mrtvo slovo na papiru.
Zna li se kakva je sada finansijska situacija Željezare?
To nije pitanje za mene. Ono što ja znam je da je Tosjali ovdje prijavljivao neke enormne gubitke, i da su u njihovoj centrali u Turskoj podvukli crtu i rekli: „Nećemo više da sponzorišemo te gubitaše, zatvorićemo Željezaru“, a dvije stotine i dvadeset devet radnika ostaviti bez kore ‘ljeba. Nas radnike je najviše zaboljelo da oni ostanu u Nikšiću, da njihova filijala ostane, i da se bavi nekim unosnim biznisom, solarnim panelima i rezanjem opreme koju su naši očevi i đedovi ovdje instalirali. To mi nismo mogli dozvoliti.
Ovih dana svi finansijski akteri pregovora o sudbini Željezare, i Toščelik, i Davidović, i Vlada CG, obećavaju solarne panele i vetroelektranu na površini fabrike. Kako to komentarišete?
Rastuća cena električne energije na tržištu stvara sve veće probleme firmama koje se bave proizvodnjom čelika. Ni moćne željezare u današnje vrijeme ne mogu da izdrže rast cena, pa i same konzerviraju svoja postrojenja i iznalaze načine da smanje troškove. Jedan od tih načina je i ulaganje u obnovljive izvore energije. Željezara Nikšić je bogomdana za takvu investiciju. Naime, ovdje imamo ogromne hale, ogromne površine krovova snažne čelične konstrukcije na koje bi solarni paneli mogli da se postave. Imamo i priključak na elektromrežu srednjeg i visokog napona.
Ta ideja nije ni nova, ona je u Željezari prisutna od 2017/18 godine. Mi smo je razrađivali, čak ponešto i pokušali. Studija koju smo radili 2019. pokazuje da na krovovima Željezare imamo kapacitet za instaliranje solarne elektrane jačine 50 megavata, što je petina snage TE Pljevlja i u rangu veličine snaga vjetroelektrana Krnovo i Možura, koje mogu da pokriju polovinu potreba Crne Gore. Znači, ta solarna elektrana od 50 MW bi radila punim kapacitetom u periodu u kom zbog suša postoji najveći deficit električne energije. HE Perućica je svake godine u remontu u avgustu i septembru, a mi bismo ovdje tada proizvodili struju. Tačno se zna kolika je cijena solarnih panela po megavatu snage i koliko bi ta solarna elektrana godišnje mogla isporučiti struje na tržište, puta više od petsto eura koliko je cijena megavata fjučersa struje. Ta investicija bi se u najgoroj varijanti isplatila za dvije-tri godine, a od tada donosila čist profit.
Akteri u pregovorima o sudbini fabrike su turski vlasnik, štrajkački odbor, Daka Davidović, Vlada Crne Gore, a preko nje, posredno, i Elektroprivreda Crne Gore (EPCG). Da li biste prokomentarisali zašto su Vlada i Davidović zainteresovani za to da otkupe fabriku?
O njihovim motivima biste morali njih da pitate, a ja vam mogu reći koji su interesi i motivi radnika da se Željezara sačuva.
Radnici su jedinstveni i ubijeđeni da Željezara može da opstane uz adekvatne investicije. Proizvodni pogoni su u solidnom stanju. Primjera radi, imamo novu elektrolučnu peć – kad kažem novu, mislim na to da je u pitanju oprema koja je puštena u rad 2011, za koju je država garantovala kreditom od 30 miliona eura i koja nije ni od tada u kontinuitetu radila ni godinu dana. Imamo i novi sistem za oprašivanje, vanpećnu obradu, čeličanu u dobrom stanju. Imamo pogon kovačnice koji na tržište može da izbaci dvije hiljade tona kovanih čelika, za kojima postoji potražnja. Investicije su, dakle, prije svega potrebne u obnovljive izvore energije. Mi smo zato zaključili da Željezara može i treba da radi.
Odakle u toj priči, pitali ste me, gospodin Davidović i Vlada. Gospodin Davidović je već nekoliko puta ulazio u Željezaru i poznaje proces proizvodnje, a navodi da ima i partnera iz inostranstva, investitora koji bi bili raspoloženi da ulože u ponovno pokretanje fabrike. To je ono što je naišlo na odobravanje radnika.
Pregovarački tim radnika Željezare već preko sedamdeset dana jedinstveno predstavlja radnike. Svo to vrijeme smo pokušavali da podstaknemo dogovor između Vlade Crne Gore, gospodina Davidovića i Tosjalija, trudeći se da igramo ulogu posrednika i da svima izađemo u susret koliko možemo, da se Željezara ne bi zatvorila.
Šta se u međuvremenu dešava? Davidović ulazi u tu priču – nadamo se, iskreno – i traži od države dozvole za izgradnju solarne i fabrike vjetra, dozvole za korišćenje vode sa jezera Liverovići i kamenoloma na Budošu za potrebe proizvodnje kreča u čeličani. Takve dozvole mogu odobriti ministarstva, odnosno država. Vrh države nama usmeno govori da će tim zahtjevima izaći u susret. Mi, kao posrednici, ohrabreni idemo u Elektroprivredu, pokušavamo da postignemo bolju cijenu struje za buduće panele i angažujemo se na druge načine.
Slični pregovori su obavljani u nekoliko ciklusa, i svaki put se činilo da će se uspješno okončati, da bi onda, odjednom, kola krenula nizbrdo.
Prije desetak dana je trebalo da bude „Dan D“ za Željezaru, jer su bili najavljeni predfinalni pregovori gospodina Davidovića sa Tosjalijem. I, mi tada dobijemo informaciju od Davidovića da mu država nije dala ništa – a istog dana premijer Abazović javno izjavi da mu je država izašla u susret!
Radnici su na to reagovali burno i ogorčeno, a štrajkački odbor nije ni hteo ni mogao da ih sputava, već smo od tog dana na krovu Željezare sa njima, protestujemo i tražimo izlaz iz ove teške situacije.
Ulazili ste i u štrajk glađu?
Štrajk glađu u koji smo ušli prošle sedmice smo obustavili zbog tragedije na Cetinju.
Da li se nešto desilo u međuvremenu?
Štrajkače je nakon toga posetio gradonačelnik Nikšića, gospodin Marko Kovačević, prenoseći im ideju da Željezaru otkupi Elektroprivreda.
Naši ciljevi su da se sačuva željezara, radna mjesta, i proizvodnja – ako može. Željezara nudi ogromne resurse koje neko iz države konačno treba da prepozna. Nadamo se da će se to ipak desiti i da država neće dozvoliti stranom investitoru da krčmi ta bogatstva i odavde svake godine nosi prihode reda veličine 30-40 miliona evra koliko bi ta solarna elektrana mogla da da, nego da ćemo preduzeće vratiti u državno vlasništvo, tako da država od njega ima koristi zajedno sa radnicima.
Kada je o primarnoj nameni reč, sudbina proizvodnih pogona zavisi i od mogućnosti na tržištu. U kom je stanju metaloprerađivačka industrija u regionu i Evropi i kako to utiče na Željezaru?
Rekao bih da je situacija u metaloprerađivačkoj industriji u Evropi teška, umnogome i zbog rasta cena električne energije i gasa. Nisam ni siguran da vam na to pitanje mogu dati precizan odgovor. Ono što sam čuo je da mnoge uspješne željezare ne mogu da istrpe rast troškova, da rade konzerviranje postojeće opreme i čekaju povoljan momenat da se ponovo aktiviraju.
Situacija sa Željezarom Nikšić je malo drugačija jer bi čeličana radila samo kada je struja jeftina, u trećoj smjeni i eventualno nedjeljom, zato što su nam prerađivački kapaciteti pogona kovačnice mali u odnosu na elektrolučnu peć. Time bismo snizili troškove proizvodnje.
Da li bi Željezara danas bila u drugačijoj situaciji da nisu zatvoreni i isečeni pogoni za proizvodnju betonskog gvožđa? Da li je fabrika mogla profitirati od građevinskog buma u proteklih nekoliko godina, i, naročito, izgradnje autoputa Bar-Boljare?
Sigurno da je mogla profitirati. Meni ne ide u glavu da su tako postupili. Vrijednost željeza koje je uveženo za potrebe izgradnje autoputa je milionska, a mogli smo ga mi proizvesti.
Prva dionica autoputa je završena, ali najavljuje se gradnja druge. Čak i kada bi se u ovom trenutku našao ozbiljan investitor, da uloži 17-18 miliona evra i otvori novu valjaonicu, to bi se brzo isplatilo.
Željezaru treba sačuvati, dići na zdrave noge i izgraditi infrastrukturu za OIE, pa će se naći investitor da ovdje razvija unosan biznis na našu i njegovu korist.
Pomenuste da bi radnici bili radi da se Željezara vrati u državno vlasništvo. Da li ste razmišljali o alternativnim modelima upravljanja preduzećem, o tome da okupirate fabriku i/ili osnujete zadrugu? Takvih pokušaja je, iako malo, bilo u regionu.
Mi smo trenutno nemoćni da utičemo na oblik vlasništva jer je Željezara privatno vlasništvo strane kompanije.
Iskreno rečeno, ja sam se u ovoj priči najviše plašio odnosa stranog vlasnika prema nama, odnosno toga da vlasnik visokim cenama odbije sve zainteresovane kupce. Mogao je i to da nam uradi. Ali, mi smo preko države izvršili pritisak i valjda ga ubedili u to da mu ovdje opstanka nema.
Da li ste u kontaktu sa kolegama iz regiona koji se suočavaju sa sličnim problemima?
Da vam pravo kažem, nismo. Meni je ovo prvo iskustvo organizovanja. Kada smo od vlasnika dobili najavu šta nam se sprema radnici su se spontano, jedne noći, organizovali i stupili u štrajk. Nisam ni razmišljao o tome da li mogu da učestvujem u tome, već sam osećao da moram. Bedno bih se osjećao da ne pokušamo da sačuvamo naše preduzeće i ne bih to mogao sebi da oprostim.
Ako ne uspemo ništa, to će biti veliki šamar i za nas i za ovu državu.
Aktuelna Vlada je nestabilna od formiranja, a upravo joj je izglasano nepoverenje. Kako će to uticati na pregovore?
Ja se iskreno nadam da to neće uticati na nas. Trenutno se vode pregovori oko privatne firme Neksan i Tosjalija, kao i između EPCG i Tosjalija. Vlada u tehničkom mandatu bi morala da bude na strani radnika i njihovih porodica.
Da li bi vlada u tehničkom mandatu imala prava da odlučuje o tome u nedostatku Zakona o Vladi?
To ne bih mogao da tvrdim, ali mislim da je u interesu vlade, pa i one u tehničkom mandatu, da nešto riješi.
Naredni pregovori su zakazani za 22. avgust?
Osamnaestog su, koliko mi je poznato, održani prvi preliminarni pregovori između EPCG i Tosjalija, a dvadesetdrugog očekujemo rezultate poslednjih pregovora između Davidovića i Tosjalija.
Za nas je najbitnije da se dođe do bilo kakvog dogovora koji bi garantovao ostvarenje investicija u OIE, očuvanje postojeće proizvodne linije, očuvanje radnih mjesta, nadamo se, zapošljavanje novih radnika.
