„Godina devedeset sedma“, nëntdhteshtata, za mnoge Albanke i Albance je simbol traume i gubitka. Počela je slomom piramidalnih banaka, prevarantskih firmi bliskih političkim moćnicima, a nastavila se krvavim nemirima u kojima je dve hiljade ljudi izgubilo život. Od nëntdhteshtate je prošlo 25 godina, a ovo uznemirujuće sećanje je u međuvremenu poprimilo i odlike vesnika iz budućnosti.
Uvođenje kapitalizma i upravljanja društvom prema zapadnom modelu u Albaniji počelo je 1992. godine kada Demokratska partija osvaja vlast u toj zemlji. Prva postkomunistička vlada nije gubila vreme. Prihvatila je recept šok terapije – liberalizacija tržišta, stroga monetarna politika i privatizacija javnog sektora i infrastrukture – razrađen za zemlje Istočnog bloka i već 1995. godine „zaslužila“ najviše ocene od Međunarodnog monetarnog foda koji je Albaniju proglasio „primerom uspeha slobodnotržišnih reformi“.
Život većine stanovništva tih godina je bio svakakav samo ne prosperitetan. Albanska privredna tranzicija možda je bila najbrža i najsurovija od svih tranzicija u postkomunističkim zemljama, piše Daniel Petrick u tekstu koji možete pročitati na Mašini.
Potpuni izostanak svake tržišno zasnovane delatnosti u Albaniji Envera Hodže – daleko od standarda koji su vladali u drugim zemljama komunističkog bloka – učinio je zemlju posebno nepodesnom za brze promene koje su zahtevali restriktivni zajmovi MMF-a i Svetske banke.
U sklopu šok terapije zatvorene su fabrike, ljudi su masovno ostajali bez posla. Inflacija i devalvacija obezvredile su ušteđevine i socijalna davanja. Nalik privatizaciji u drugim postkomunističkim zemljama, privrednici sa političkim vezama prigrabili su profitabilne firme u državnom vlasništvu tokom sve veće preraspodele bogatstva. Sledovanja hrane su ukinuta: zavladala je glad.
Simbol protesta tokom kasnih 80-ih i ranih 90-ih godina bila je veza praziluka – često jedina dostupna hrana – koju steže podignuta pesnica. Šok terapija bila je toliko razorna da je doba mahanja prazilukom ostalo upamćeno kao doticanje dna: tek ranih 2000-ih BDP se podigao na nivo iz kasnih 80-ih prošlog veka.
Tokom 90-ih, albanska demokratija opstajala je na stranim zajmovima, švercu nafte u Jugoslaviju pod međunarodnim sankcijama i novcu stečenom od rada na crno u Italiji i Grčkoj koje bi gastarbajteri slali svojim porodicama u Albaniji. Ti prihodi, koji su godišnje dosezali svotu od oko 300 miliona dolara (što je iznosilo celih 15% BDP), predstavljali su pogonsko gorivo za spekulativne „balone“ neformalnih finansijskih preduzeća.
Tako je revnosno sprovođenje šok terapije u Albaniji nađubrilo tlo za brzo nicanje prevarantskih firmi koje su pomoću lažnih obećanja velike dobiti, koristeći piramidalnu šemu, iscedili sve što se dalo iscediti iz najsiromašnijih ljudi u tadašnjoj Evropi.
Međunarodne organizacije kao što je MMF podržale su tokom ranih devedesetih godina pojavu ovakvih firmi. Mislilo se da će one obezbediti važan izvor kreditiranja i likvidnosti u zemlji gde državne banke nisu davale zajmove, a privatne banke nisu postojale. Tek 1995. godine, nakon što su piramidalne šeme zavladale po celoj zemlji, ekonomski savetnici počeli su da izražavaju zabrinutost. Trebalo je da prođe još godina pre nego što su razumeli pune razmere i prirodu ovih preduzeća.
Mesečna kamata koju su pramidalne firme nudile građanima je dostizala 44%, što je bilo dovoljno da se uložen novac udvostruči za dva meseca. Do kraja 1996. godine oko polovine stanovništva Albanije je investiralo u njih. Broj piramidalnih šema naglo je porastao u Istočnoj Evropi, ali je razmera njihovog širenja u Albaniji ostala dosad nezabeležena. Kada su prevarantske firme bankrotirale, u januaru 1997. godine, njihova nominalna vrednost iznosila je milijardu i 200 miliona dolara, koliko je tada bila polovina albanskog BDP-a.
Posledice sloma iz 1997. godine dovele su do krvavih nemira. Demonstranti na jugu zemlje zauzeli su vojne magacine iz kojih su se povukle policija i vojska. Tadašnji predsednik Albanije Sali Beriša je uzvratio tako što je za svoje pristalice otvorio vojna skladišta na severu Albanije. Sve u svemu, 656.000 komada ručnog oružja i 1,5 milijardi kasetne municije nestalo je iz vojnih rezervi, što je zaprepašćujući broj za zemlju od 3 miliona stanovnika.
Oko 2000 ljudi je ubijeno u sukobima koji su usledili, što je – pored razornih novčanih gubitaka – ubrzalo već masovno iseljavanje. Hiljade Albanaca i Albanki guralo se po sklepanim brodovima za Italiju. Stotine ih se udavilo. Reč nëntdhteshtata (godina devedeset sedma) i dan-danas ostaje snažan kulturni simbol traume, gubitka i nesigurnosti nastalih iz propasti piramidalnih šema.
„Divlji kapitalizam“ na rubu Evrope, u zemljama koji su odustali od svojih socijalističkih eksperimenta, mnogi analitičari su tumačili kao zlo koji proističe iz političkih, kulturnih, ekonomskih i drugih faličnosti na ovim prostorima. Međutim, posledice pucanja dot kom mehura, ekonomske krize 2007-8 i Kovida rapidno otupljuju oštricu takvih interpretacija. U eksploziji nejednakosti i gubljenju teško stečenih ljudskih prava i sloboda, nëntdhteshtata prestaje da bude samo sećanje na traumu i postaje upozorenje pred kakvom budućnošću stoje zapadna društva ukoliko kapitalizmu ne režu krila.
A.J.
