U štrajku su hiljade zaposlenih u američkoj prehrambenoj, automobilskoj, rudarskoj industriji i zdravstvu. Rad je obustavio deo zaposlenih u fabrikama hrane Kellogg’s, Nabisco i Frito-Lay, deset hiljada zaposlenih u industriji poljoprivrednih mašina i opreme Džon Dir i oko hiljadu rudara u kompaniji Warrior Met.
Podsetimo, spremnost na štrajk izglasalo je 24.000 zdravstvenih radnica i radnika angažovanih u kompaniji Kaiser Permanente, a prethodnog vikenda je u štrajk zamalo stupilo i 60.000 članica i članova Udruženja dramskih radnika IATSE (the International Alliance of Theatrical Stage Employees), koji su zasad nastavili pregovore sa upravom Diznija, Netfliksa i Amazona. Obustavu rada najavili su i zaposleni u obrazovanju u Kaliforniji.
Radnice i radnici koji stupaju u štrajk sindikalno su organizovani i bore se za dostojanstvenije uslove rada, uključujući veće plate i penzije, zdravstveno i socijalno osiguranje, kao i povećanje bezbednosti na radu u kontekstu pandemije koronavirusa. Štrajkovi su većinom izbili kao odgovor na nevoljnost uprava profitabilnih kompanija da izađu u susret zahtevima i potrebama zaposlenih. Neki od štrajkova, poput onog u Džon Diru, pokrenuti su i u znak protesta protiv uvođenja neplaćenog prekovremenog rada i sedmodnevne radne nedelje.
Činjenica da je u pitanju najmasovniji talas radničkih protesta u prethodnih nekoliko decenija navela je medije da mesec na izmaku nazovu štrajkotobrom (striketober).
Radna prava i snaga sindikalnog organizovanja u SAD su u opadanju decenijama. Dok je krajem šezdesetih oko trećine radnika bilo u sindikatima, taj procenat je vremenom drastično opao. Stalno umanjivanje radnih prava i ograničavanje mogućnosti otpora predstavljaju ključna određenja neoliberalnih socioekonomskih politika, doskora neupitnih u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemalja centra svetskog kapitalističkog sistema. Neoliberalizam je doveo do osiromašenja većine stanovništva u SAD i ogromnog društvenoekonomskog raslojavanja.
Kako javljaju mediji, aktuelne štrajkove i druge oblike pritiska koje američki radnici vrše na uprave delimično je omogućila nestašica zaposlenih u esencijalnim i proizvodnim, ali i drugim delatnostima. Mnogi Amerikanci zaposleni u zdravstvu, industriji i dostavi su u proteklih nekoliko meseci dali otkaz zbog pregorevanja (burnouta), plata koje ne pokrivaju troškove života, neadekvatnog zdravstvenog osiguranja i nebezbednih uslovima rada, odnosno izloženosti koronavirusu. Po podacima američkog ministarstva rada (Department of Labor) samo u avgustu je otkaz dalo oko 4 miliona zaposlenih, odnosno čitavih 3% radne snage. I ovaj fenomen dobio je svoj nadimak u javnosti. Po ugledu na Veliku recesiju iz 2008. (The Great Recession), nazivaju ga Velikim davanjem otkaza (The Great Resignation).
Prekid u lancima snabdevanja, čije posledice se osećaju sve više kako se skladišta robe prazne, takođe bi mogao da doprinese preispitivanju (bez)vrednosti domaće radne snage.
No, jedan od faktora u rasplamsavanju plamena radničkih borbi mogao bi biti i afirmativni stav koji prema sindikalnom organizovanju gaji aktuelna državna administracija. Kako, recimo, piše BBC, američki predsednik Džo Bajden je na početku mandata obećao da će biti „najviše prosindikalno nastrojeni predsednik koga ste ikada videli“. Bajdenova administracija je od početka dolaska na vlast kritikovana zbog agresivne spoljne politike, pink-, green- i svih zamislivih oblika washinga (stvaranja privida rešavanja problema rasne i rodne diskriminacije i odgovornosti za životnu sredinu), a nema mnogo sumnje da bi se mogao zamisliti na političkom spektru levlje i proradničkije pozicioniran akter od samog američkog predsednika. Aktuelnim vestima bi zato trebalo pristupiti sa opreznim optimizmom.
Jer, prema istom izvoru sindikalno organizovanje je prošle godine naraslo na preko 10% svih zaposlenih, a jedno skorašnje Galupovo istraživanje pokazuje da preko 65% Amerikanaca danas podržava sindikate.
I.K.
