Nakon što su pre nekoliko nedelja pokrenuli borbu protiv pretnji iseljenjem iz Studentskog grada zbog održavanja Univerzijade, studenti su bili prinuđeni da privremeno napuste svoje sobe zbog pretnje širenja koronavirusa. Sada su dobili novu „molbu“ od uprave Studentskog centra – da se vrate po svoje stvari kako bi ispraznili sobe i oslobodili ih za eventualne potrebe lečenja zaraženih od koronavirusa.
Studenti su od strane vlasti i uprave Studentskog centra očigledno shvaćeni kao pokretni inventar, neosetljiv na koronavirus, koji može da se pomera tamo-vamo po potrebi.
Ovako stanarka Studentskog grada, Mina Milošević, komentariše najnoviju „molbu“ koju je ustanova Studentski centar „Beograd“ uputila studentima i studentkinjama koji žive u domu na Novom Beogradu.
Uprava studentskih domova u Beogradu je obavestila studente da postoji mogućnost da će stručni timovi koji se bave epidemijom koronavirusa proceniti da su im potrebni smeštajni kapaciteti Studentskog grada za zbrinjavanje obolelih. Iz tog razloga oni traže od stanara i stanarki ovog doma da iznesu svoje stvari iz soba u roku od 48 sati, što zbog vanrednog stanja i policijskog časa ostavlja mnogo manje vreme.
Ako sada nismo solidarni, kada ćemo biti? Ako sada sva neslaganja ne ostavimo po strani, kada ćemo?, upitao je Studentski centar.
Jelena Riznić, jedna od stanarki Studentskog grada sa kojima smo razgovarali, za Mašinu kaže da ih je uprava iznenadila i da su „prepušteni sami sebi ili dobroj volji ljudi“.
To nije solidarnost, nije ni briga o zaraženima – to je nastavak maltretiranja studenata i najugroženijih, poručuje Riznić.
Seljakanje studenata
Prvo su nam rekli da odemo kući. Nije ih bilo briga što su mnogi od nas plakali od straha da ne zaraze svoje ukućane koji boluju od dijabetesa, srčanih oboljenja, hepatitisa, što su ih neki zarazili, što su neki odseli kod prijatelja samo da ne bi zarazili u kući one za koje bi to imalo fatalan ishod. Onda su nam rekli da moramo da se vratimo po stvari, inače će ih baciti u neko nepregledno skladište, kaže naša sagovornica Mina Milošević.
Pre deset dana, kada je uvedeno vanredno stanje, od stanara i stanarki Studentskog grada je zahtevano da privremeno napuste svoje sobe zbog prevencije od širenja epidemije. Ovo je značilo da su mnogi studenti morali da koriste javni prevoz kako bi se vratili u mesta iz kojih su došli na studiranje ili da čekaju svoje bližnje koji bi ih prevezli kolima. Već to je vodilo ka dodatnim, možda nepotrebnim, kontaktima među ljudima, da bi se sada, deset dana kasnije od istih studenata tražilo da se vrate po svoje stvari koje su ostale u sobama do četvrtka, 26. marta u 14 časova.
Usled novih mera koje je donela Vlada, studenti sada nemaju javni međugradski prevoz, a cela akcija iziskuje ponovno stavljanje velikog broja ljudi u rizik ukoliko nekako i mogu da organizuju dolazak po stvari.
Jelena Riznić nam objašnjava da je nastava na njenom fakultetu obustavljena tri dana pre proglašenja vanrednog stanja nakon čega je ostala domu znajući da je bila na fakultetu i aktivno koristila javni prevoz usled čega je potencijalno i sama bila zaražena.
Budući da imam oca koji pored srčanih ima još hroničnih bolesti i spada u grupu sa kompromitovanim imunitetom, nisam želela da odem i ugrozim ga. Izbacivanje iz doma je podrazumevalo da moram da se snađem u Beogradu i potencijalno ugrozim još jednu osobu, ali je poslednja mera – mera uslovljavanja studenata i studentkinja da izbace svoje stvari – dodatno ugrozila i nas i naše porodice, objašnjava Riznić.
Jedna od glavnih dilema s kojima su studenti sada suočeni jeste kako organizovati prevoz u momentu kada se virus širi, javni prevoz ne funkcioniše a svima se savetuje da budu u izolaciji i izbegavaju kontakte?
Pošto sam zabrinuta za oca, prevoz sam potražila preko fejsbuk grupe Podrška građanima u Karantinu, jer je gradski saobraćaj ukinut, a taksi ne mogu da priuštim, kaže nam Riznić.
Studentkinje sa kojima smo razgovarali problematizuju i kratak rok koji im je dat da iznesu stvari iz soba, navodnih 48 sati zbog policijskog časa se pretvaraju u svega jedan dan da se orgaizuje prevoz i dođe po stvari uz obezbeđivanje prevoza i zaštite. Mnogi studenti su u mestima koja nisu tako blizu Beograda, mnogi nemaju kola ili ih ne voze, neki roditelji ili drugi bliski ljudi i dalje imaju radne obaveze …
Šta će se desiti sutra? Gomila studenata će pohrliti po svoje stvari. To su naše jedine stvari. Neko će sigurno zakačiti virus i preneti ga dalje kući. Neko će ležati u bolnici. Neko će možda umreti. Oni koji su sprečeni da dođu, potpuno će pobesneti ako nakon svega ovoga pronađu stvari oštećenim ili ukradenim, pita se Milošević.
Uprava Studentskog centra nije bila dostupna da novinaru Mašine ponudi odgovore na neke od ovih pitanja.
Kako se organizovati tokom epidemije?
Stanari i stanarke Studentskog grada su krajem februara započeli sa organizovanjem povodom zahteva uprave da se isele u junu kako bi se njihove sobe koristile za smeštaj učesnika Univerzijade čija organizacija je planirana u Beogradu tokom leta. U ovom cilju studenti su organizovali niz sastanaka i započeli kampanju među svojim kolegincama i kolegama.
Ipak, sve ovo je prekinuto epidemijom koronavirusa i vanrednim stanjem što je dovelo do privremenog iseljenja iz studentskih soba, a sada i zahteva da se iznesu i preostale stvari kako bi se potencijalno te sobe koristile za zbrinjavanje pacijenata.
Iako su najveći sportski događaji kao što su Olimpijada i Svetsko prvenstvo u fudbalu otkazani, ovakve odluke još nema po pitanju Univerzijade, pa ostaje nejasno da li će ispražnjenje sobe na kraju ipak poslužiti i za smeštaj sportista koji bi došli na takmičenje.
Studentkinjama i studentima koji žive u Studentskom gradu, pored brige o ispitima i školarinama ostaje i briga o krovu nad glavom, ali i dileme o tome kako se organizovati tokom krize:
Ono što ostaje kao pitanje za razmišljanje je kako da se transformišu klonulost, užas i osvešćivanje sopstvene nemoći koja nam je toliko jasna sada kada je vojska na ulicama a sve što mi imamo su reči na internetu i smišljanje strategija kako da se bez novca za sponzorisanje proširi čitalačka publika? Kako se gradi socijalistički pokret u doba panike?, zaključuje Mina Milošević.
M.M.
